Type Here to Get Search Results !

Презвитер др Оливер Суботић: Није светац него геније


Из новог 750. броја недељника "Печат" доносимо ауторски текст презвитера др Оливера Суботића, под насловом: Није светац него геније.


Увремену у коме је цео свет усталасан ратним догађајима и катаклизмама, а наш народ на Косову и Метохији свакодневно на мети шиптарских екстремиста, свака друга тема у јавности делује не само секундарно него и потпуно непотребно. Упркос томе, одлучио сам да напишем текст о једној духовно крајње назадној и штетној појави која је већ годинама присутна у јавном простору Србије, кроз деловање неколицине неодговорних српских интелектуалаца, међу којима неки имају чак и докторске титуле. Реч је о култу формираном око личности Николе Тесле, углавном кроз пропаганде такозваног теслијанства.

За термине „теслијанство“ и „теслијанци“ сам чуо пре неколико година, током завршних радова на својој студији о Тесли. Искрено говорећи, нисам томе придавао неки посебан значај у почетку. Међутим, када ми је Зоран Луковић, највећи српски стручњак из области сектних деловања, тоталитарних и деструктивних култова, једном приликом сугерисао да обавезно обратим пажњу на појаву „теслијанства“ јер је заправо реч о псеудорелигијском покрету који се стално пропагира у јавности, схватио сам да су ствари ипак озбиљне и да захтевају реакцију.

Погледао сам неколико видео-клипова у којима учествују препознатљиве личности тог дискурса и потпуно ме је запрепастила константност теза на основу којих се изграђује типичан псеудорелигијски култ око лика Николе Тесле. Чињенице да ова појава све више добија на интензитету у медијском спектру, и да новинари свесно или несвесно учествују у ширењу исте, нису ми оставиле другог избора но да као свештеник (који се, при томе, стручно бавио ликом и делом Николе Тесле), из пастирске одговорности, јасно и одлучно реагујем.


ПСЕУДОРЕЛИГИЈСКИ ПОКРЕТ И СЕНЗАЦИОНАЛИЗАМ 


Срж „теслијанства“ као идеје која служи за подлогу псеудорелигијског покрета можемо пронаћи у више интервјуа професора Велимира Абрамовића, који је, по свему судећи, његов зачетник. Овом приликом ћу навести само један карактеристичан интервју, под називом „Цивилизација Теслијана“, који је дат пре нешто мање од једне деценије. У том интервјуу професор Абрамовић, између осталог, говори о „једном новом облику религиозности неопходном данашњем човечанству, који би проистекао из одуховљене науке и технологије“. У наставку, професор наводи да су управо „Тесла и његово дело прави темељ те и такве научно-религијске глобалне цивилизације“. У те две реченице се огледа суштина теслијанске идеје и покрета који је на њој заснован.

Поменута парадигма, са мањим или већим варијацијама, понавља се у десетинама видео-клипова професора Абрамовића који се могу пронаћи на интернету, уз експлицитни и редован нагласак на езотерију и езотеријске праксе, као и спорадичну критику Православља и Цркве. Додатно запрепашћују идеје које прате ту парадигму – тако у горепоменутом интервјуу професор своје тезе поткрепљује ставом да „Тесла и највише Тесла повезује људску душу са Светим духом [sic!] који је заправо сумерско-питагорејско-староегипатско-старогрчки врховни Свети закон [sic!], (gr. Hieros Logos) мистичне природне математике“.

Да ли је могуће да оваква изјава може доћи од једног универзитетског професора? Додуше, и већина других екскурса професора Абрамовића би се тешко могла уклопити у било шта смислено у религијском смислу, а некад једноставно не оставља простора за било какав коментар осим за смех. Тако, у виралном клипу који ових дана кружи вајбером професор тврди да „кардинали у Ватикану јако добро знају да је Исус Христос Личанин [по професору, Христос потиче из Ликије – Анадолије], да је дошао заједно са њима [прецима Личана] у [ту] Лику и зато целу своју цркву зову КатоЛичка црква“ односно „Доњо-Личка црква“ (!).

Посебно забрињава то да се српски новинари позивају на професора Абрамовића као неспорног ауторитета из области лика и дела Николе Тесле. У недавно објављеном тексту „Тесла, јога и Буда“ потписаном од господина Милоша Чолића у дневном листу Нова (текст је, иначе, написан поводом саопштења СПЦ о јоги), професор Абрамовић је представљен као „један од најбољих познавалаца Теслиног научног и животног пута“. У том тексту Чолић не помиње „теслијанство“, које је препознатљив дискурс професора, али зато истиче његов став да је Тесла „на питање које је вероисповести одговорио како верује у једног Бога који није описан у религијама, али да је најближи у будизму“.

Пошто уважени професор редовно истиче овај цитат (који се, у мање или више сличном облику, може чути и од још неколицине интелектуалаца), волели бисмо коначно да чујемо који је конкретан извор тог цитата, односно где је те конкретне речи Тесла изговорио или записао. До тада, као валидне и референтне остају конкретне речи Николе Тесле упућене као писмени одговор Џону П. Александру (датирано на 10. 12. 1901) када је на питање религијске припадности јасно одговорио (цитирам): „Припадам Грчко-Источној Цркви, у којој је мој ујак, најмлађи брат моје мајке, сада митрополит, но себе више волим да називам једноставно хришћанином.“

Вратимо се идеји „теслијанства“ као псеудорелигије засноване на идолатријском односу према Николи Тесли. Да је којим случајем Тесла данас међу нама, потпуно сам уверен да би био први који би се жестоко успротивио таквој идеји и култистичким (сектоликим и псеудорелигиозним) покретима заснованим на њој. Подсетимо се да је још у време његовог живота било разних покрета који су желели да га представе као ванземаљско биће, због чега је он веома патио. Маргарет Чејни чак сматра да је управо због таквих појава Тесла као својеврсни механизам одбране износио неке бизарне идеје, попут тезе да је човек аутомат, да би тиме показао како је он обично људско биће склоно грешци у расуђивању.

А то да је био склон грешци (иако генијалан) Тесла је неколико пута и јавно објавио – вероватно најпознатија његова погрешна теза јесте да зрачење X-зрацима доприноси менталним могућностима, због чега се једно време излагао том зрачењу и ту погубну праксу прекинуо чим је приметио њену штетност, о чему је уредно обавестио америчку јавност.

Таквих епизода у којима је Тесла откривао типично људску страну своје личности и њених слабости је напретек и то не треба никога да чуди – бити генијалан не значи бити непогрешив. Стога је једнодимензионално истицање Теслине генијалности у кључу тобожње непогрешивости која није својствена човеку, да би се на основу тога формирао култ личности са псеудорелигијским предзнаком, у духовном смислу ништа друго до крајња девијација заснована на потпуно погрешним претпоставкама.

Овде треба скренути пажњу на још једну важну ствар. Наиме, угледни истраживачи Теслиног лика и дела су већ пре неколико деценија указали да постоје места у његовим текстовима и интервјуима (посебно у периоду када више није био на врхунцу научне славе) у којима се може наћи доста чудних изјава које треба читати с приличном дозом критичке дистанце. Но управо те и такве изјаве, настале у тренуцима људске слабости, култисти широм света форсирају да би направили Теслин лик онакав какав њима одговара.

О Теслиним сензационалистичким изјавама без покрића, које су у америчкој јавности у великој мери угрозиле његов научни кредибилитет у једном периоду, својевремено је писао и академик Александар Маринчић, некадашњи директор Музеја Николе Тесле. Професор Маринчић сматра да је таквим неодмереним изјавама допринела чињеница да је Тесла у позном периоду живота био лишен лабораторијског рада, што је био простор у коме је био суверен и који га је чувао од разних екскурса у штетна фантазирања и разматрања тема из области с којима није био довољно упознат. Теслини излети у старости су заиста могли да се, према умесном запажању академика Маринчића, подведу под утицај самоће и одсуства из лабораторијских услова. Но Маринчић је посебно у праву у томе да су Теслине сензационалистичке објаве биле погодно тле за разне несавесне људе, који су на њима градили култистичке теме за своје приземне интересе.

Тако нешто је пре Маринчића приметио и Вилијам Тербо (унук Теслине сестре Ангелине), када је још осамдесетих година прошлог века истакао да постоје четири категорије људи који се баве Теслом: поред научника и сународника, Тербо са жаљењем истиче још две групе људи: „псеудонаучнике који следују неким Теслиним чудним идејама“ и „култисте који га обожавају као ванземаљско биће“. Посебно је спорно то што људи из две последње групе (које у наше време, како изгледа, иду ка томе да се обједине) тврде да поштују и воле Теслу – да је то случај, чували би самог Теслу од његових чудних идеја (попут еугенике, марсоваца и тсл.) у којима није имао научну уздржаност нити доброг сарадника у својој близини који би му скретао пажњу на непромишљеност у неким изјавама.


ШТЕТНА ИДОЛАТРИЗАЦИЈА 


Теслина проналазачка генијалност је, сасвим несумњиво, била нешто ван премца у историји науке – можда би се у том погледу са њим евентуално могао поредити Леонардо да Винчи. У истом смислу, допринос који је дао цивилизацији је огроман и он тек у наше време долази до изражаја, када му савремено друштво одаје признање за многе изуме. Но Тесла је, као што је више пута наглашено, био само човек од крви и меса, колико год био генијалан.

С једне стране изразито племенит човек (милосрдан, правдољубив, честит, трудољубив, несреброљубив, родољубив, спреман да опрости), а с друге човек са типично људским манама које су га пратиле током целог живота и које, подразумева се, не треба постављати као какву парадигму. Ексцентричне идеје, сензационалистичке најаве, претеривања разних врста… били су његов неизоставан пратилац поготово када више није био на пиједесталу научне славе. Зар ту врсту искушења једног генијалног и племенитог човека који је својим проналасцима задужио човечанство треба стално истицати уместо да се, уз критички осврт, покрију чињеницом да је реч о типично људској слабости?

Из претходно реченог је сасвим јасно да према Теслиним идејама треба имати афирмативно-критички став. Другим речима, све оно по чему је јединствен у доприносу људској цивилизацији и по чему је човек врлине треба јасно истицати, посебно младим нараштајима, који треба да се надахну примером рада и врлина које је понео још из родитељског дома и упорношћу да своју животну мисију заокружи. Истовремено, Теслин лик не треба ни идеализовати ни идеологизовати, а нипошто идолатризовати, као што је то случај у култистичким приступима.

С тим у вези, својевремено сам изнео идеју да би у завршним разредима средњих школа Теслина и Пупинова аутобиографија требало да се проучавају равночасно и упоредо као лектире, са циљем да се ове две личности (које су помирене на крају живота после тродеценијског прекида контакта) обједине и заједнички посматрају, да би се уочиле не само њихове разлике већ и сличности, те да би на примеру њихових заједничких особина попут трудољубивости, алтруизма, упорности, родољубља и међусобног опроштаја деца могла да уче неке ствари. Идеално би, заправо, било да се из обе аутобиографије извуку најбољи и најинспиративнији делови.

С друге стране, уколико би се Теслина аутобиографија као лектира обрађивала у целости, неке ствари, попут хипертрофиране фантазије индуковане у детињству или идеје о детерминизму људске воље коју је изнео у зрелом периоду, ученицима треба објаснити с јасним критичким освртом, да би се избегле штетне психолошке последице у случају оних који би хтели те идеје да примене или имитирају. У случају култистичких иницијатива, међутим, принцип је потпуно супротан јер ту изостаје било каква врста критичке опсервације.

Људи који се баве проучавањем или афирмацијом лика и дела Николе Тесле поготово данас имају велику одговорност. Био сам затечен у неколико ситуација када сам од озбиљних интелектуалаца чуо да користе термин „теслијанац“ у приликама када су ословљавали поштоваоце лика и дела Николе Тесле. На једном званичном пријему сам чак морао да реагујем тим поводом и исправим господина који је управо тим термином ословио особу која је добила одличје које носи Теслино име. Овом приликом ћу навести и да као један од својих великих успеха на овом пољу сматрам чињеницу да сам успео да убедим управни одбор једне познате и озбиљне организације која се бави ликом и делом Николе Тесле да из вокабулара својих чланова повуче коришћење термина „теслијанац“, будући да он већ годинама фигурира као својеврсни култистички terminus technicus и да га једноставно не треба користити у било којој здравој и озбиљној причи.

Узгред буди речено, као други велики успех везан за ову област сматрам и чињеницу да сам успео да убедим једну познату личност која се бави афирмацијом лика и дела Николе Тесле да иступи из лавиринта тајних друштава управо користећи аргумент да Тесла никада није желео да буде члан ниједног тајног друштва. Занимљиво, таква врста аргументације код људи који гаје култистички однос према Тесли се не може наћи – напротив, ту је присутна управо инклинација ка друштвима ка којима Тесла, као што је речено, никад није био благонаклон.


ХРИШЋАНСТВО И „ТЕСЛИЈАНСТВО“


После свега наведеног, сасвим је јасно да човек који је хришћанин у исто време не може бити и припадник „теслијанских“ идеја. Но и поред тога, зачуђује што има људи који сматрају да је то могуће. Недавно ми је пажњу привукао коментар једног господина, који је реаговао на мој став изречен у једном интернет видео-подкасту, у коме сам навео да Никола Тесла није личност за канонизацију (будући да, премда је био хришћанин, ипак није имао довољно чист степен исповедања и практиковања вере и да је имао извесних слабости које нису својствене светитељима). Његов коментар је био да Тесла „… не може бити светац кога проглашава Православна црква јер је он светски геније кога признају све религије, али га зато ми, православни Теслијанци, видимо као нашег идола (свеца)…“. Поред чињенице да је синтагма „православни Теслијанац“ типичан оксиморон, овом брату бих поставио једноставно питање: зар православни хришћанин уопште може имати идола? И да ли се тај брат икада, ако је заиста православни хришћанин, упитао колики терет на Теслину душу стављају људи који од њега праве идола?

Српска православна црква препознаје Николу Теслу као свог сина, који јој духовно припада по пореклу и рођењу (свештенички син), крштењу, званичном исповедању вере током живота (наведено писмо у којем себе експлицитно назива хришћанином је само један од докумената који то потврђује), личном ставу према хришћанству (за које је тврдио да је изнад свих светских религија), животној етици (у којој су хришћанске врлине милосрђа и правдољубивости заузимале централно место током целог његовог живота), односу према СПЦ (коју је помагао и био кум Цркве Свети Сава у Герију у Индијани), последњим годинама живота (у којима се кроз епску поезију дубље вратио отачкој вери – Православљу) и крају (будући да је испраћен према православном обреду од стране православних свештеника).

При томе, следујући истини, не споримо да је Тесла током живота имао екскурсе у разна философска учења, да су га занимали и далекоисточни концепти, да је имао хетеродоксних изјава (које, нагласимо, није износио с богословским претензијама него у научном контексту) и да није живео литургијски у америчком периоду (из више разлога, чију детаљну опсервацију сам изнео у својој студији), те да због свега наведеног он свакако не може бити узет као духовни образац и „правило вере“ када је реч о православном вероисповедању, а о натегнутој идеји канонизације да и не говоримо.

Стога Српска православна црква свом сину Николи Тесли приступа на очински одговоран начин, подсећајући на утицај породичног свештеничког окружења на формирање његове личности, указујући на дужно поштовање које као проналазач заслужује за своје изузетне доприносе, подстичући даља научна истраживања његовог лика и дела, и, истовремено, дајући јасан критички осврт у свим случајевима где је то за верни народ неопходно.

Управо у складу са свим претходно наведеним, а следујући одговорном и чињенично заснованом приступу када је тема лика и дела Николе Тесле у питању, долази и реакција једног православног свештеника на духовно крајње штетну идеју „теслијанства“ и његову упорну и константну медијску промоцију. Реакција коју би, верујем, први Тесла подржао да је данас међу нама.


О празнику Светог Григорија Богослова, 

лета Господњег 2023. година


Извор: Печат

Рубрика