На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прославља се: Свети апостол Аристовул; Свети мученик Савин; Свети мученик Трофим; Свети мученик Папа; Свети Христодул патмоски; Свети мученик Јулијан; и Свети Серапион.
* * *
Тропар празника:
СПОМЕН СВЕТОГ АПОСТОЛА АРИСТОВУЛА, епископа Британског
СВЕТИ апостол Христов Аристовул, један од Седамдесеторице, рођен на Кипру, беше брат светог апостола Варнаве. По Вазнесењу Господњем пратио светог апостола Павла, учитеља васељене, и заједно с њим проповедајући Еванђеље проходио разне земље. Свети Павле га спомиње у својој Посланици Римљанима, пишући: Поздравите оне од Аристовулових (Рм. 16, 10), тојест домаће Аристовулове или сроднике, који су тада боравили у Риму. Пошто је Аристовул био са Павлом кад је Павле писао Посланицу Римљанима, то и поздравља Аристовулове сроднике од своје и Аристовулове стране. А када свети Павле постављаше многе епископе и слаше их у разне градове и земље да проповедају реч Истине, тада и Аристовула постави за епископа, и посла га у Британију, к људима незнабожним и дивљим. Тамо свети Аристовул, трудећи се на Еванђељу Христовом, много пострада од тих свирепих људи, јер су га понекад тукли немилосрдно, понекад по улицама вукли и исмевали. Он поднесе од њих безбројне пакости и злостављања, док их благодаћу Христовом просвети, и научи вери у Христа, и крсти, и Цркву уреди, и презвитере и ђаконе посвети. Он тамо најзад и сконча у миру.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА САВИНА ЕГИПЋАНИНА
СВЕТОМ мученику Савину отаџбина беше Египат, а родно место град Хермопољ. Као угледан човек, он беше старешина своме граду. У време Диоклецијановог гоњења цео се Египат узнемири, многи хришћани беху мучени и убијани. Тада свети Савин остави свој дом, имање и ближње, и са многим другим хришћанима удаљи се у једно забачено село. И тамо се затвори у једну колибу, где провођаше време у посту и молитви. Идолопоклоници су много трагали за старешином хермопољским Савином, да би га ставили на муке, али га дуго не могоше пронаћи, што им падаше врло тешко. Но проказа га неки просјак, кога је блажени Савин хранио и велика му добра чинио. Као Јуда издајник тако и овај бедник оде к идолопоклоницима, и рече им: Шта ћете ми дати да вам покажем где се налази Савин кога тражите? Они му дадоше два златника. И он их одведе у село, показа им колибу Савинову, они је опколише и закуцаше на врата. У колиби са светим Савином беху још шест хришћана. Мислећи да им неко од браће хришћана долази неким послом, они отворише колибу. Идолопоклоници одмах улетеше унутра, ухватише их све и везаше. Светог Савина везаше посебно двема тешким веригама, и одведоше га пред судију Аријана. Истјазаван на безбожничком суду, и дуго примораван да идолима принесе жртву, он се не одрече Христа. Због тога би жестоко мучен, ноктима гвозденим струган, огњем паљен, и најзад у реку Нил бачен, где оконча свој мученички подвиг 287. године, и оде к подвигоположнику Христу да прими венац, победе. Тако исто и они шест хришћана, с њиме ухваћени, бише мучени, и у мукама скончаше, и исту славу од Господа на небу добише.
* * *
СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТРОФИМА И ТАЛА
У КАРИЈСКОЈ области у граду Лаодикији беху два презвитера, Трофим и Тал, браћа рођена. Они беху родом из града Стратоника, те исте области. Беху то људи јаке вере, ревнитељи за Христа и проповедници речи Божје. Обраћајући заблуделе душе на пут спасења, они се стално противљаху незнабошцима и изобличаваху њихово богомрско служење демонима. Разјарени због тога, незнабошци их једном ухватише, и у окове бацише.
У то време, за царовања Диоклецијанова и Максимијанова, дође у Каријску област царски намесник Асклипиодот, и задржа се у граду Босфору, недалеко од града Лаодикије. Тада лаодикијски првосудија, са осталим својим градским саветницима, посла царском намеснику извештај о двојици ухапшених презвитера хришћанских, тражећи упутства шта да с њима ради, и молећи за одговор. И одговор дође: обојицу камењем побити. Свете мученике Трофима и Тала изведоше на место погубљења, и поставише их да их камењем побију. Али уто и Божја помоћ пристиже светима, која их заштићаваше од камења. Јер када бацаху камење на свету браћу, камење се повраћаше и удараше на саме нападаче, а браћа осташе неповређена. Неколико сати незнабошци су се бацали камењем на њих, док најзад не изнемогоше сами изударани, и престадоше. Ова необична појава удиви првосудију и оне с њим, и они пустише браћу на слободу.
А света браћа опет неућутно и неустрашиво проповедаху свима веру Христову, а изобличаваху јелинско неверје. И после неког времена, градоначелници их ухватише, и к намеснику у град Босфор одведоше. И рекоше му: Ове по твоме наређењу бисмо камењем, али их камење не додирну. Зато их доведосмо к твојој власти.
Намесник нареди да свете обесе о дрво, и да им без икакве милости стружу тело гвозденим ноктима. Тако стругани, они громко викаху: Хришћани смо, и не клањамо се идолима, и не покоравамо се безбожном наређењу царева земаљских!
После таквог мучења намесник их осуди на распеће, говорећи: Да се распну, као што би распет онај мађионичар у кога верују!
И кад светитеље вођаху изван града ка месту где крстови беху спремљени, они иђаху са великом радошћу, благодарећи Христа Бога што их удостојава да на крсту скончају, и тако буду налик на његово страдање и распеће. А за њима иђаше много народа, и људи и жена, који су желели да виде њихову кончину. Када стигоше до места где беху крстови, неки хришћани им беху донели мало понуда, и молише их да се прихвате. Не одбијајући молбу, они се мало прихватише, а остало разделише присутнима. Затим их гвозденим клинцима приковаше за крстове, и бише распети слично распећу Христовом.
И висећи на крсту, они много говорише народу, учећи их познању Бога и светој вери. И настаде велика граја у народу, јер једни ружаху намесника због насилништва, што тако невине људе предаде тако љутој смрти, а други викаху: Хвала Теби, Боже, што се сила Исусова показа и у наше време! – И жена нека Јеврејка клањаше се светима на крсту, вичући: Благо мајци која их роди! А стајаше тамо и мајка њихова, и јуначким срцем посматраше страдање својих синова. И многи од присутних сабираху крв светих која је капала: једни квашаху своје убрусе, а други умакаху своје прсте у крв, ради исцељења од својих душевних и телесних недуга. А мученици Христови Трофим и Тал, пошто се помолише Богу, предадоше свете душе сво је у руке Господа свог, шеснаестог марта 300. године.
И верни спремише чисте плаштанице и дивне мирисе за сахрану чесних тела њихових. А дотрча тамо и тамнички стражар и клањаше се мученицима Христовим, казујући свему народу како виде обојицу светих мученика где узлазе на небо заједно са три Анђела који разговараху с њима.
Народ оде пред намесников двор, и мољаше га да допусти да се тела мученика скину са крстова и сахране. Намесник се најпре разљути и нареди војницима да бију оне који су дошли и граје. Али се после кратког времена одљути, и допусти да могу узети тела умрлих.
И бише скинути с крстова свети мученици, и у нови ковчег положени. Усто настаде распра међу хришћанима где да их сахране. Једни жељаху на једном, други на другом месту да их погребу. Утом се смрче и хришћани остадоше сву ноћ са свећама крај тела светих и у појању духовних, песама. А кад свану, дође жена царског намесника са прекрасним мирисима, које изли на тела светих мученика, покри ковчег врло скупоценим покривачем, и рече пред свима: Прошле ноћи ја у сну видех ова два човека са Анђелима где их Бог посла да одмазде моме мужу што их невине уби. – И кидаше се много, осуђујући насилништво и зверскост свога мужа.
Затим мајка светих мученика и два угледна човека, Зосим и Артемије, суграђани и суседи светих мученика у граду Стра тонику, узеше ковчег са телима светих мученика, однеше у свој завичај, и чесно погребоше у близини града Стратоника.
Потом дође дан Рођења цара Диоклецијана, који незнабошци свечано прослављаху. Ради тога допутова у Лаодикију царски намесник, и начини велику гозбу поводом царевог рођендана. И гле, неочекивано га постиже Божја казна за невино проливену крв мученика: јер изненада паде на земљу, и као бесомучан трзаше се, дршћући целим телом. И велики страх спопаде све присутне и гледаоце. А он мучен викаше: Где је бог Зевс? Где је бог Херкулес? Где је бог Хермес? Где су остали богови и богиње, да ми помогну? – И још говораше: Узалуд им се клањах, јер ево предаје ме вечноме огњу Бог који је на небесима, и његове слуге Трофим и Тал. – Тако говорећи, он силно урликаше, да се урликање његово надалеко чуло. А зубима кидаше тело своје, и језик свој гризаше и жвакаше, и у тако страшним мукама изврже своју бедну и погану душу. И са горким ридањем оде к нечестивим боговима својим у ад да се вечно мучи. А свети мученици Трофим и Тал кличући од радости пређоше ка Христу Богу свом, да вечно царују стојећи пред пресветлим престолом Оца и Сина и Светога Духа, једнога Бога, коме слава вавек, амин.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПАПЕ
СВЕТИ Папа беше родом из Ликаонског града Лоранде (у Малој Азији) и живљаше у време цара Максимијана (285-305. г.). Гледајући како је сав свет угрожен од идолопоклонства, он изађе пред тамошњег кнеза Магна и неустрашиво га изобличи исповедајући Христа Бога. Због тога би стављен на муке. Страдање његово отпочело је у граду Лоранди, продужило се у Диокесарији, а окончало у Селевкији Исавријској. Светог Папа мучише на разне начине: бацише га на земљу и тукоше моткама по целом телу; затим га бише по лицу; онда га обесише о високу греду и стругаше железним ноктима; потом му обукоше гвоздене чизме и клинцима приковаше, па га натераше да тако превали дуг пут; напослетку га везаше за једно суво неродно дрво које одмах олиста, расцвета се и донесе род, и свети мученик ту предаде душу своју у руке Божје, и доби венац мучеништва. А Ликаонија, имајући његове свете мошти, радује се и весели.
* * *
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ХРИСТОДУЛА ПАТМОСКОГ
КАО што је Бог, једном створивши свет из ничега, створио сунце и остале звезде да обасјавају видљиви свет и наша људска тела, тако Он непрестано обасјава душе наше дајући нам друге светилнике – Светитеље Своје, као светилнике који просветљују нашег унутрашњег човека.
Јер ма колико ђаво изналазио средстава и начине да људе заводи у зло, још више Бог показује и даје нама људима живе Светитеље Своје, који побеђују лаж и зло ђавоље, и разгоне таму греховну светлошћу светости своје и благодатних врлина својих. Такав један богодани светилник беше и преподобни отац наш Христодул, ваистину слуга Христов.
Преподобни Христодул се родио у једном селу Витинијске области, у близини славне митрополије Никејске, где би одржан Први Васељенски Сабор против јеретика Арија (325. године). Родитељи му беху угледни и благочестиви, и зваху се Теодор и Ана. Они провођаху време живота свог у пажењу на себе и у хођењу по заповестима Господњим. К њима прибегаваху многи невољни и ожалошћени ради утехе и помоћи у добру. Пошто им се роди овај благословени син, они га крстише и дадоше му име Јован. Видећи дете своје да је добро и смирено и мудрошћу од Бога обдарено, родитељи га дадоше једном граматику, тј. учитељу, да се научи писмености. Млади Јован научи брзо да чита, и од тада стално читаше Свето Писмо. Читајући га, он зажеле вечна и непролазна блага небеска, а не мараше низашта земаљско и пролазно. Овакво његово понашање не би ипак мило родитељима, јер се бојаху да не постане монах, а они жељаху да им син буде наследник имовине коју имађаху. Зато га и против његове воље принудише на веридбу са једном девојком коју му они изабраше.
Желећи девичанство већма него брак, и Богу посвећену безбрижност више него брачне бриге, млади Јован тајно напусти родитељски дом, у чему му поможе и један врлински подвижник који туда беше наишао. Овај подвижник одведе Јована на Витинијску гору Олимп, где се тада налажаше велико мноштво манастира и монаха. Ступивши у један од тамошњих манастира, блажени јуноша нађе једног честитог и врлинског старца, који му постаде учитељ и руковођ у подвизима врлине и у борбама са ђавољим искушењима. Од овог старца он прими и монашку одећу смирења. Пошто прими монаштво и доби монашко име Христодул, он се упражњаваше у строгим подвизима поста и молитве и свеноћних бдења. Потчињујући тело духу, он по неколико дана провођаше а да не узме у уста никакву храну.
После три године заједничког живљења, упокоји се у Господу старац, духовник преподобнога, оставивши га сиротог и ожалошћеног. Плашећи се да то сада родитељи његови не дознају и врате га натраг у свет, Христодул напусти Олимп и крете на пут у Јерусалим, са жељом да се поклони оним светим местима где живљаше и хоћаше Господ наш Исус Христос. Дошавши у Јерусалим и поклонивши се тамошњим светињама, он се удаљи у један од тамошњих пустињских манастира. А беше му тада двадесет и пет година. У том манастиру он настави своје подвиге, и напредоваше већма од других, особито у послушању игуману и братији и у уздржању од јела, пића и сна.
После неког времена, у ове пустињске крајеве Палестине где беше манастир, стигоше хорде дивљих Сарацена, који опљачкаше све манастире, а монахе или побише или у ропство одведоше. Само неколицина монаха успе да се спасе, међу њима и блажени Христодул. Бежећи од Сарацена из Свете Земље, преподобни доплови лађом до града Милета на Јонској обали Мале Азије. Из града Милета отиде у оближњу гору звану Латрос, где се тада подвизаваху многи ревносни подвижници. Блажени Христодул реши да овде настави своје богоугодне подвиге. Особито велике подвиге он чињаше у уздржању, тако да га многи од братије почеше сматрати за бестелесног. Али, да не би неко помислио да и он сасвим избегава или се гади да једе сир и јаја, као што то чињаху познати јеретици Манихејци, којих у то време беше и у Малој Азији, он о великим празницима Христовим јеђаше и од тога по мало.
Видећи његове велике врлине и духовну мудрост и просветљеност, монаси са горе Латроса сабраше се и замолише преподобнога да им он буде игуман и духовни вођа ка спасењу. Преподобни то одлучно одбијаше. Али они отидоше у Цариград патријарху Козми I (1075-1081. г.), и умолише га да он убеди преподобног Христодула да се прими старешинства над њима. А свјатјејши патријарх Козма, уверивши се у врлинскост и благоразумност преподобнога, постави га за архимандрита (= старешину стада) целе горе Латроса, због чега преподобни Христодул и би назван Латринос. Под његовим опитним духовним руководством братија напредоваху духовно, јер је позната истина да добро руковођени воле да се уподобљавају своме руководиоцу. Живот на Латросу беше тада у свему верно оживљавање и понављање древног монашког житија и поретка. Братија живљаху негде по два и три, а негде и по више њих, недељом се сви заједно окупљаху на заједничку свету Литургију. Мећу њима владаше љубав и доброта, и поврх свега врхунац свих врлина – смиреноумље.
Непријатељска искушења, међутим, ни овде не оставише слугу Христовог на миру. Јер и до ове горе стигоше хорде Агарјанске и натераше преподобнога да напусти и то место. За напуштање своје игуманске дужности правдаше се касније и сам светитељ, говорећи: Људска слабост, која се увек обраћа човекољубљу Божјем (јер коме ће другом?), и једино се на њега нада, она учини да отидем далеко испред ових страшних непријатеља. Том приликом са преподобним пођоше и неки од његових монаха. Они стигоше најпре у место Стровилос на малоазијској западној обали, а затим пређоше на јегејско острво звано Ко. На том острву преподобни са братијом основа, на имању свог познаника, монаха Арсенија, један манастир који посвети Пресветој Богоматери. У томе му помогоше и околни сељаци, који манастиру поклонише и нека своја имања, а цар Никифор Вотанијат (1078-1081. г.) обезбеди манастир царским повељама.
Пошто и на овом месту беше доста метежа, а преподобни жељаше већу тишину и самоћу, – јер душа која се кроз превелику врлину сједини са Богом, не може да подноси одвојеност од Њега -, он зато реши да са братијом пређе на једно пусто острво у Јегејском Мору, звано Патмос. На то га је гонила и велика љубав коју имађаше према Светом апостолу и еванђелисту Јовану Богослову, који некада живљаше на Патмосу. Да би добио острво Патмос, на коме тада нико не живљаше, блажени Христодул отиде у Цариград и изађе пред самог цара и изнесе му своју молбу. Цар _у то време беше благочестиви Алексије I Комнен (1081-1118. г.). Он са поштовањем и љубављу прими преподобнога, и саслуша га пажљиво. Али са своје стране цар замоли преподобнога да би било боље да се он прихвати игуманства над монасима и манастирима у Келијама и Загори (у данашњој Бугарској), и да тамо исправи неке недостатке и нереде. На молбу цареву преподобни одговори да би се много штошта од тога могло исправити ако би били написани монашки устав и правила. Цар се на то сагласи, те преподобни одмах напише монашки устав и правила.
У монашком уставу или руководству које он написа, преподобни говораше најпре о двострукој монашкој борби, то јест о борби са грехом у нама самима и о борби са демонима. Затим преподобни поучаваше монахе савршеном сиромаштву и избегавању посећивања градова. Јер говораше: као што риба кад напусти воду умире, тако и монаху који често напушта свој манастир бива велика штета. У својим правилима он даље учаше о поштовању светих икона и о осталим догматима православне вере, које сви треба да држе, и још о другим корисним стварима. Саставивши тако монашка правила, преподобни их предаде цару. У међувремену, сам преподобни примети да монаси из тих манастира не пристајаху да живе по правилима монашког живљења, и да се не слажу са његовом вољом, те зато не пристаде да буде њихов старешина. Притом он опет замоли цара да му подари споменуто острво Патмос. На то на крају и цар пристаде: написа му царску повељу којом додели цело острво Патмос преподобном Христодулу са још два мала оближња острвца. Притом цар обећа да ће сам снабдевати годишње манастир преподобнога житом. Том приликом он преподобноме поклони и једну велику икону Светог апостола Јована Богослова и Тајновидца. За узврат за то, преподобни предаде у надлежност цареву све оно имање на острву, Ко, које раније поседоваше са братијом.
Са царском повељом у рукама преподобни доплови на острво Патмос. Прво што учини на острву то беше рушење преосталог кипа богиње Артемиде. Пронашавши затим једну малу црквицу, која беше посвећена Светом апостолу Јовану Богослову, од је обнови и прошири, јер не беше довољно велика за сву братију. Затим отпоче зидање већег, зидовима ограђеног манастира око те цркве. Како је изградња ишла споро и тешко, јер место беше брдовито и пусто, неки од братије стадоше гунђати и говорити међу собом да тајно напусте острво, што неки од њих заиста и учинише. Својом љубављу и мудрошћу, а затим и сопственим трудом и физичким радом, и још – предсказивањем будуће славе новог манастира, преподобни успе да задржи братију и да се грађење манастира настави и заврши. У тој изградњи учествоваше и сам блажени Христодул: сопственим рукама полагаше камење у темеље и зидове грађевине.
Када би довршено грађење манастира, сва братија слављаше Бога. А народ из даљине поче притицати преподобноме тражећи од њега и духовне и телесне помоћи и утехе. Јер преподобни Христодул чињаше обе врсте доброчинства, и духовна, тј. молитве, поуке и савете, и телесна, тј. милостињу. Тако, када једном беше завладала глад велика у читавом крају, тада гладни са свих страна похиташе преподобноме молећи га за помоћ и избављење од смрти. Светитељ нареди економу да се за све који долазе постави трпеза. Економ се противљаше и указиваше светоме на немаштину и на неплодност земље на којој живе. Но верни слуга Божји укори економа за маловерје и за немање поверења у силну и богату Десницу Божју, која може и за најмање учињено добро да узврати стоструко. И заиста, чим преподобни изговори ту поуку економу, истога часа сс трпеза на чудесан начин испуни јелима, те сви гладни једоше и наситише се. А економ се од тога уразуми и више не противречаше преподобноме.
Пошто тако проведе пет година на Патмосу у миру и спокојству и духовном делању, преподобнога понова снађоше старе невоље и искушења. Јер у то време, пошто западни освајач Роберт Гвискар беше напао на западни део царства, те је цар Алексије морао са војском да му изађе у сусрет, искористише отсуство царево обесни Агарјани и са обала Мале Азије дођоше бродовима и на Патмос. Преподобни Христодул би принуђен да са братијом бежи на острво Евију близу Атике. У овим невољама и потуцањима преподобни тешаше своју братију монахе да све беде смирено подносе и да имају веру и поверење у премудре судове Божје. Али један од монаха, не хотећи да подноси заједно са братијом трудове и подвиге, одвоји се од братства и купи себи један врт, који поче обрађивати. Но на њега нападе љути демон, и мучаше га веома. Чувши за тако страдање свога ранијег ученика, преподобни отиде к њему једну ноћ поневши са собом и Свето Еванђеље. Дошавши до њега он отпоче читање молитава и речи Духа Светога из Еванђеља. Од тога бесомучни брат брзо оздрави по благодати Божјој, и одмах се поврати здрав у братство и заједно са другима настави обрађивање земље врлина.
Не прође много времена од тог догађаја, светитељ прорече братији да ће ускоро отићи Господу, али да Агарјани неће остати да живе на Патмосу, јер љубљени Христов ученик и апостол Јован неће напустити стадо своје, него ће их повратити у своју обитељ. Зато замоли братију да, када се буду враћали на Патмос, узму са собом и тело његово и погребу га у храму манастира светог Апостола и Богослова, на чијем грађењу се он беше толико трудио. Ово претсказање преподобнога ускоро се и зби, и он предаде душу своју у руке Господа шеснаестога марта 1093. године.
Одмах потом братија се поврати на своје острво Патмос, као што преподобни беше претсказао. Житељи тога места, сазнавши за намеру монаха да са собом однесу и свето тело преподобнога, успротивише се, говорећи да они неће допустити да им неко однесе ово духовно благо, то јест мошти светог Христодула, кога сви уважаваху и преко чијих моштију многи добијаху исцељења. Но реч преподобнога се испуни. Јер монаси успеше ноћу да побегну, и носећи тело преподобнога срећно стигоше на Патмос. Ту са великим слављем и свечаношћу положише тело преподобнога у храму. Од тога времена до данас свете мошти преподобног Христодула почивају у манастиру Светог апостола и еванђелиста Јована Богослова, и од њих бивају многа исцељења болнима и велика заштита манастиру и житељима острва Патмоса. Од њих се догодише и друга чудеса, од којих ћемо нека и споменути овде. Тако, дође једном приликом на Патмос један Латин, који иђаше бродом у Јерусалим, и сврати у манастир да се поклони моштима преподобнога. Када приступи светим моштима и целиваше их, он се дрзну да зубима одгризе један прст од десне руке светога. Истога часа на мору се подиже таква бура да он никако не могаше отпловити све док се не покаја и не поврати одгрижени прст од светих моштију преподобнога.
Другом приликом, када морски пирати једном похваташе манастирске овце и поједоше их, и онда дођоше у манастир и с покајањем признаше свој грех, монаси им, по угледу на свог оца и учитеља, тај грех опростише. Али они касније опет дођоше, и извршише исту отмицу. Тада их снађе казна Божја, јер наиђоше римске лаће и све их заробише. – Исто тако, другом једном приликом преподобни заштити свој манастир и монахе од гњева једног силника, који беше скупљач пореза на острву Самосу, па беше дошао и на Патмос, али га сила преподобнога отера одатле.
Многа друга још чудеса учини преподобни Христодул, а и до данас их чини, на славу Бога нашег и на спасење вернима. А његов манастир Светог апостола Јована Богослова и његово острво Патмос и до данас су обиталиште светих и ревносних подвижника Христових.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЈУЛИЈАНА АНАЗАРВСКОГ
ОВАЈ свети мученик беше из града Аназарва у Киликији (Сирија). Отац му беше незнабожац а мајка хришћанка, која га и научи хришћанској вери и мудрости Светога Писма. У својој 18. години буде он ухваћен као хришћанин и изведен пред начелника Маркијана. Пошто се не хтеде одрећи вере, би бачен у тамницу. Оснажен саветима мајке он остаде чврст у вери Христовој, због чега би стрпан у џак са песком и отровним гмизавцима, и бачен у дубину морску, задобивши тако венац мучеништва. Пострадао за царовања Максимијана (285-305. г.), у Антиохији Сиријској. Свете мошти његове у Антиохији чудотвориле у време светог Златоуста, који му одржа похвалну беседу.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ СЕРАПИОНА, архиепископа Новгородског
РОЂЕН близу Москве; од младости жудео за монашким животом. По жељи родитеља он се ожени и прими свештенички чин. Кроз годину дана жена му умре, Серапион раздаде своје имање сиромасима, и ступи у манастир Дубенски Успенски, у Владимировској губернији, где се и замонаши. Због узвишеног врлинског живота он би изабран за игумана у тој обитељи. И много се потруди око ње, због чега она и би названа његовим именом. Године 1506. он би изабран за архиепископа Новгородског. Преставио се 16. мар та 1516. године, унапред обавештен о својој смрти. После годину дана његове свете мошти бише обретене као нетљене. Још за живота, свети Серапион би удостојен дара прозорљивости.
