Протојереј-ставрофор Јован Милановић, ректор Карловачке богословије “Свети Арсеније Сремац”, одржао је у суботу, 18. марта 2023. године, предавање на тему: ,,Крст мјера неба и земље, мјера човјека” у крипти подгоричког Саборног храма Христовог Васкрсења.
Присутне је поздравио протојереј Никола Пејовић, старјешина Саборног храма. Заблагодаривши свима на присуству и издвојеном времену, он се посебно захвалио испред свештеног братства ове светиње проти Јовану на труду и љубави коју је својим доласком показао према црквеној заједници у Подгорици.
У уводном дијелу предавања прота Јован је посебан акценат ставио на силу, славу и побједу Часног крста на које нас је управо упутио сам Господ:
,,Часни крст у ове наше дане представља посебан изазов. На Западу се труде да га склоне да га нема, јер смета. Што показује да крст јесте знак опречни, то јесте да о њему многи неће да говоре, да га многи избјегавају и склањају. Разлог томе јесте што сваки Часни крст, сваки, макар и само исцртан руком, јесте сила, слава, побједа. Али, зашто је то тако? Зато што је Христос нас упутио у силу крста, Он је изрекао у Светоме писму и свима нама данас то говори и зато се тога и сјећамо: Ко не пође за мном и не узме свој крст није мене достојан, а опет са друге стране када говори о јарму, мислећи на крст каже: Узмите јарам мој на себе и научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем и наћи ћете покој душама вашим.”
Он је потом подсјетио да тајна Часног крста повезана и са искушењима која нам се дају у животу:
,,Та тајна крста дакле она је у нашим животима најчешће повезана не само са силом и славом већ и са неким искушењима која нам се дају, па кажемо у говору: То је његов крст, мора да понесе свој крст, мора да изнесе свој крст. Дакле, имамо и ту другу асоцијацију када говоримо о Часном крсту. А зашто је то тако? Зато што је нама пред очима и у памћењу дубинском и исконском, сви они који су на себе примили знак крста и који су крштени, то чудесно раширено грљење које је Господ нама на Крсту принео.”
Прота Јован је потом говорио и о посебном молитвеном односу према Часном крсту Господњем присутном у животу наше Свете цркве:
,,Крст је такође добио посебан молитвен однос у животу наше Цркве. Ви знате да се ми Часном крсту обраћамо, па кажемо: Часни крсте! Па се и у службама обраћамо молитвено Часном крсту да буде нама на спасење. А зашто је то тако? Зато што како каже црквена пјесма: Крст је рајско дрво изгубљено на ком је сазрео прави плод бесмртнога живота. Дрво познања добра и зла је у овај свијет донело неред и хаос. А плод са једног дрвета на коме Христос виси као плод, будући да сваки плод виси на дрвету, јесте у ствари плод бесмртности и вјечности.”
Он је нагласио да Крст у нама помаже да се изборимо са нашим унутрашњим слабостима примајући знак Христов на себе:
,,Зашто је нама толико потребан Часни крст? Он је потребан колико у нама, толико и ван нас. Прво, да подсјетим и себе и вас, ми смо бића изаткана на струнама за вјечност, али често пута те струне и нити покидамо и заборавимо за ту вертикалу која нас везује, заправо прекидамо ту чудесну вертикалу која чини крст. Крст у нама помаже да се изборимо са нашим унутрашњим слабостима примајући знак Христов на себе – крст, ми разапињемо у себи оно што је лоше. Разапињемо гријех, страсти, лоше мисли и све њих кроз плод Часног крста који је Христос, ми преображавамо и чинимо новим, дакле ми постајемо нова бића.”
Истичући значај Часног крста, прота Јован је подвукао да је мјера Крста Христовог и да су наше границе до којих треба да идемо, у ствари граница крајњег смирења и граница љубави Христове:
,,Ван нас, Часни крст нам помаже да разапињући односе са другима, живећи у тим односима са другима увек нађемо прави и исправну мјеру. Једно се тражи на послу, друго се тражи код куће, треће се тражи од родитеља, четврто од дјеце, и сви ми можемо рећи да имамо неко своје распеће и неки свој животни крст. Када мјеримо мјером Крста Христовог, онда нам постаје јасно, а то је оно што је битно: Која је то граница до које треба да идемо? Не морам да вам говорим која је то граница, граница крајњег смирења и граница љубави. То је наш знак. Другога знака нема и другога знака неће ни бити”.
,,Крст постаје за нас одговор и на то питање колико треба да буде наше служење Богу. У различитим временима добијаћемо исти одговор, а то је мјера крста, мјера крајњег смирења и апсолутне љубави. На такав начин ми ћемо постати другачији људи, а шта то значи? То значи све мјерити крстом Христовим. Почети све са крстом и завршити све са крстом, не размишљајући колико смо себе разапели и колико смо себе дали”, поручио је напослијетку протојереј-ставрофор Јован Милановић, ректор Карловачке богословије “Свети Арсеније Сремац”.
