У име Оца и Сина и Светога Духа!
Драга браћо и сестре, желим да вас све поздравим у првој седмици Великог поста. Било је седмица које су нас припремале и физички и духовно, али ипак, прва недеља је извесан подстицај који нам може дати снагу да наставимо с постом. Животне околности данашњег времена подстичу нас и терају да будемо самодисциплинованији и озбиљнији и да схватимо да је наша молитва важна. Ако постим строже, ограничавајући се у нечему, то ће бити не само због себе, већ и да ја са своје стране допринесем онолико колико могу.
Ова седмица се завршава Недељом Тријумфа Православља. С једне стране, чини се да у почетку овај догађај није имао никакве везе са Великим постом, али, с друге стране, то је зато што је обнова иконопоштовања обављена на данашњи дан 843. године и падала је у прву недељу Часног, Великог поста.
Био је то веома необичан период у историји Цркве који је трајао преко 100 година. Иначе, Црква је током своје историје ретко кад била спокојна: увек ју је нешто мучило, нешто јој је увек сметало. Некад је то било од стране државне власти, а некада и због унутарцрквених раскола. И у том периоду у историји Цркве удружиле су се велике противречности: политичке, верске, војне и друштвене. И заиста, Цркву Христову је нагризала јерес иконоборства; некад су настајале плиме, а некад осеке, чинећи да људи пате. У Цркви се увек нешто дешава како би се афирмисало православље, а Црква увек превазилази те околности. То време није било изузетак. Богословска мисао се била усавршила и подигла на нови ниво после једног периода стагнације. Поново су се јавили нови светитељи и исповедници. Узмите светог Јована Дамаскина, цариградског патријарха Никифора, Теодора Студита... Ми се још увек служимо њиховим списима.
Шта је Црква тражила? Шта је тражило православље? Шта су људи прижељкивалi и ка чему су се кретали током свих ових јереси које су узнемиравале и мучиле Цркву? Увек ка истом – доказати, показати да је Бог приступачан човеку, да Бог делује у овом свету и да је неправедна изрека која гласи: „Бог је високо, а цар је далеко“ (што значи да смо препуштени сами себи). Бог је са нама, и ми се можемо сјединити са Њим. Наравно, људи који су то сазнали опитом нису сумњали, али право да се на иконама приказује Христос Спаситељ у ствари је учинило крај христолошким расправама првих векова хришћанства. То је појимање Оваплоћења, схватање да је Бог заиста постао Човек, задржавајући Своју божанску природу. А пошто се оваплотио, пошто смо Га видели, пошто је Личност, можемо Га приказати; и тиме Црква није само бранила своје предање, него и своје право да буде са Богом, право на заједницу са Богом.
Шта ово значи за тебе и мене? Зашто постоје иконе у животу сваког верника? Схватамо да нам је то из разлога што нам је потребна помоћ на нашем путу богопознања. Слаби смо, превртљиви, свакако нам требају некакви „ослонци“, „помагала“, а заправо све што је у Цркви, па и иконе, јесте рука Божја која помаже људима. Наравно, можете се молити без икона: искуство новомученика и исповедника Руске цркве 20. века показује да су се, наравно, молили док су много година чамили у радним логорима без икона.
Знамо праве подвижнике који су се повлачили у усамљеност ради општења с Богом, који су својим подвижничким трудом сазерцавали Бога — сви су имали иконе у својим келијама. И поред тога што су имали тако висок степен општења с Богом, подвижницима су ипак биле потребне иконе. Кад би се нека мала икона на неки начин предала ухапшеном епископу, свештенику или мирјанину у логору, он би се толико обрадовао.
Реч „икона“ на старогрчком значи „слика“. Знамо да је прва икона на свету био Адам, саздан по обличју и подобију Божјем. Слика и прилика, обличје и подобије су у разуму, у стваралаштву, у слободи. А Црква нас позива да све људе око себе сматрамо иконама, као одсјаје Божанског лика. Понекад је у човеку тешко видети икону, слику Божју. Људи чак кажу: „Овај је потпуно изгубио лик Божји“, односно толико га је помрачио у себи.
Једна од најпоштованијих икона је Владимирска икона Богородице, која је везана за наш манастир. Мислим да је већина вас посетила цркву у Третјаковској галерији и видела ову икону. Иако је изгубила слој боје и не појављује се пред нама у свом изворном облику, њена вредност никада није изгубљена. У појединим манастирима и црквама има икона на које је пуцано у време прогона Цркве у 20. веку.
Шта иконе значе у нашим животима? Зашто су у нашим домовима? Као амајлије? Или нам могу помоћи да донесемо праву одлуку у неким случајевима? Толико смо се навикли на иконе да, нажалост, чак дозволимо себи да псујемо, изговоримо псовку док пролазимо поред икона или да будемо непристојни са неким на телефону у њиховом присуству. А онда се испостави да иконе као и мошти немају никаквог утицаја на нас; а ово је веома важно питање за размишљање.
Чему служе иконе у мом ауту? Као обезбеђење од финансијских трошкова? Или као подсетник да ћу сада бити љубазан на путу, да се нећу нервирати ако, рецимо, неко тамо прекрши саобраћајне прописе и изазове опасну ситуацију? Чему служе иконе?
Иконе нам могу помоћи и једноставно својим присуством, јер су близу нас. Сада има много икона и оне су доступне. Као дете видео сам црнобелу икону осликану оловкама у боји у кући моје баке. Тада, у совјетско доба, једноставно није било икона, а људи су се молили пред таквим готово домаћим иконама. Случајно сам посетио и кућу једног свештеника, правог подвижника, који је живео веома тешким животом, а после његове смрти показало се да је био тајни монах који је у свом животу издржао многа искушења. Када су људи ушли у његову кућу, били су задивљени колико је икона — чак и веома једноставних и малих — ту нашло своје место. Знамо да је у келији архимандрита Јована (Крестјанкина) било много икона.
Један од подвижника Свете Горе Атонске 20. века говорио је: „Не заборавите да упалите кандила пред иконама Богородице“. То је оно што ми називамо благочешћем, побожношћу. Реч „побожност“ се више пута понавља у данашњој служби и одзвања у служби Тријумфа Православља.
Ван сваке сумње, иконоборство и даље траје; није било окончано у 9. веку. Знамо за средњовековне фреске са изгребаним лицима, знамо за ломаче икона у првој половини 20. века у нашој земљи, а знамо за изгребане и упропашћене фреске. Браћо и сестре, морамо поштовати лик Божји, поштовати икону и учинити је нашом истинском помоћницом на нашем тешком животном путу ка Богу. Амин.
За наш портал превод са енглеског приредио:
протођакон проф. Радомир Ракић,
сарадник информативно-катихетског портала "Ризница"
Извор: Оrthochristian.com
