Type Here to Get Search Results !

Степан Игнашев: Чуда се догађају у тишини - „Нерукотворена“ икона Пресвете Богородице донета у Монголију


Верници Монголије верују да су руска парохија Свете Тројице у Улан Батору и сви православни Монголи добили божићни поклон од саме Небеске царице.


На полеђини иконе налази се натпис да је послата „на дар ... свима Русима и православнима који стално или привремено бораве у Урги и широм Монголије ... Или будућој величанственој цркви у Урги.” Натпис (и сама икона) датира из касног 19. века — када је руски конзулат отворен у Монголији. Током трагичних догађаја 20. века православна црква у Урги је срушена, њен свештеник је убијен, а икона је завршила у Националном музеју Бурјатске републике.1 Сада када је подигнута величанствена црква Свете Тројице у Улан Батору (како се древна Урга зове данас) трудом наших православних свештеника мисионара и многих добротвора из Русије и Монголије, а ту се служе и редовна богослужења, одлучено је да се духовно-историјска правда исправи враћањем иконе на место за које је била намењена. 

„Било би немогуће да то урадимо сопственим напорима“, каже старешина цркве Свете Тројице у Улан Батору свештеник Антоније Гусев. „Наша жеља, колико год оправдана, једно  је, а да ли постоји воља Божја и благослов Царице небеске, сасвим је друго. Ни једно добро дело се не обави без искушења и искушења, а ми смо додали доказе о томе. Како се показало, упркос свим нашим напорима и захтевима, било је немогуће вратити првобитну икону у Монголију. То је зато што се руско културно наслеђе, које наравно садржи и „Нерукотворену“ икону, не може однети страној организацији; наша парохија Свете Тројице у Улан Батору је страна организација. Бирократске тешкоће изгледале су непремостиве. Ипак, благословом Богородице успели смо да прошлог лета завршимо тачну копију ове иконе. Урадили су је уметници Иван Кузњецов и Евгеније Кравцов, предавачи Московске уметничке академије. Прво су радили у Народном музеју Бурјатије, а затим су рад завршили у Москви. А на крају године, пред саму храмовну славу, пошли смо на поклоњење са Богородичином иконом. Кренули смо из Москве и путовали преко Иркутска, Посолског манастира Преображења Господњег на Бајкалу, Улан-Уде-а, Гусиноозерска, Кјахту-а и преко монголске границе. Било је то право поклоничко путовање! Док смо путовали видели смо да православље овде није само традиција, већ сâм живот. Били смо уверени да је хришћанство живо само у Русији, али Христа воле и у далекој Монголији. О нашем путовању могу да причам сатима, али за сада ћу рећи само једно: видели смо и вољу Божју и благослов Матере Божје да наставимо службу у Монголији.

Митрополит волоколамски Антоније, председник Одељења за спољне црквене послове, поучио је поклонике на Литургији у храму Рођења Јована Крститеља у Москви пре поласка на пут:

„Ова икона Царице небеске има посебну историју. Изображена по жељи монаха са Свете Горе Атонске, у деветнаестом веку послата је у Монголију и Кину у знак молитвене подршке хришћанима у Урги. Нажалост, трагични догађаји — државни удар у Русији и грађански ратови у Русији и суседним земљама — спречили су слање иконе у Монголију. Сада се првобитни лик налази у Националном музеју Републике Бурјатије. Радом добротвора и ктитора који нису равнодушни према историји православља у Монголији, недавно је осликана верна копија ове иконе која се неколико месеци чувала у цркви Рођења Јована Крститеља на Пресњи. Икона је била у олтару, пред њом су служена богослужења, а ми се данас опраштамо од ње, шаљући је на место где су је светогорски монаси желели да буде: у Монголију.

Знам да ће долазак Богородичине иконе у Ургу и њен боравак у Монголији бити велика утеха за све хришћане у овој земљи – парохијане цркве Свете Тројице у Улан Батору и све остале. Знам и да живот православне заједнице у Монголији није лак, да има много тешкоћа, и надам се да ће благослов Царице небеске, коју видимо на овој икони, постати велика подршка и утеха за све православне у Монголији. Мислим да ће на овај начин бити повраћена и историјска и духовна правда, а Христову проповед ће чути што већи број Монгола.“

После свечане службе у Бурјатији, митрополит Улан-Уде и Бурјатије Јосиф је изнео своја размишљања о значају и намени иконе Богородице у Урги:

„Постали смо учесници веома значајног духовног догађаја. Шта је икона за православне људе? Верујемо да нам кроз сваку Своју икону Царица небеска даје благодат и снагу. Ветар дува где хоће (Јн 3, 8), а врста силе којом је обдарена једна или друга икона зависи од Бога, а не од људске воље. Ево илустрације: Узимамо свећу и запалимо је од већ запаљене свеће, а ова друга свећа би могла да гори јаче и јасније од оне од које је упаљена. Сада ова моћ пуна благодато зависи од воље Царице небеске. Она излива благодат свима који се са вером моле пред светом иконом. Овај догађај је заиста важан и значајан: урађена је нова, тачна копија чудесне „Нерукотворене“ иконе. Ово је једна од најмлађих икона Свете Горе. На крају крајева, постоје веома древне поштоване иконе, као што су Иверон и „Млекопитатељница“које су изображене још пре иконоборачког прогона у осмом веку. А икона, чију верну копију сада видимо, осликана је исте године када је отворен конзулат Руског царства у Урги, 1863. године, дакле не тако давно. Знамо да је „Нерукотворена“ икона поштована у Монголији, с њом су биле уређене литије и забележена чуда. Тако, када је забајкалски мисионар протојереј Сергеј Знаменски (1879–1937; помен 14. новембра) — будући новомученик — служио у Монголији, предводио је литије са овом иконом. Догодило се да су због наших грехова мошти уништаване, цркве затваране и рушене, а почео је прогон Цркве. Али икона је сачувана, и сада је настала њена верна копија — тако је од свеће упаљена свећа да заблиста у православном свету. Такви примери су постојали у прошлим временима. Да вас подсетим на један пример.

Иверска(Иверонска) икона Богородице донета је у Русију под патријархом Јосифом. Копија је такође урађена на Светој Гори и однета у Москву. Када се икона Богородице приближавала Москви, кнегиња Софија, која је патила од болова у ногама и била парализована, устала је и потрчала у сусрет икони. Од тада се кнегиња никада није одвајала од те иконе — однела ју је у Новодевички манастир када је била пострижена. Некада је ова Иверска икона била у Државном историјском музеју Русије, али је 2012. враћена у Новодевички манастир — лично председник ју је донео у Успенски храм. А друга Иверска икона Богородице је за вернике најпоштованија икона Москве. То није ни оригинал ни прва копија, већ копија прве копије која се налази у Иверонској капели. Тако делује Божја благодат — несхватљиво, али врло јасно. И колико се чуда догодило и дешава се преко ове иконе! Надамо се да ће Богородица преко ове свете иконе послати благослов монголској земљи. Зато што је хришћанима Монголије потребна таква благодатна подршка — да Мати Божја прошири Свој Покров над њима. Молимо се да Богородица не остави нас и Монголију без Својег благодатног Покрова, и преко ове свете иконе излије помоћ онима којима је потребна и обрате се Царици небеској. Дакле, овај догађај, чији смо учесници постали, важан је, садржајан и радостан.“

***

Током нашег поклоничког путовања са иконом Матере Божје много смо причали о чудима и о значењу правог чуда за хришћанина. Као што смо видели, чуда су често у малим стварима.

Током састанка у Националном музеју Бурјатије о. Антоније Гусев је рекао:

„Дуги низ година покушавали смо да вратимо оригиналну икону на место где је првобитно требало да буде, али постојеће законодавство то данас није дозволило. Међутим, Господ прихвата чисте намере: Он види искрену жељу монголских хришћана да ову икону имају на својој земљи. И на потпуно чудесан начин (неко ће вероватно рећи „случајно“) појавили су се људи који су изразили жељу да нам помогну да изобразимо верну копију иконе. То су Алексеј Васиљевич Гордејев и Виталиј Владимирович Морозов, који су дали огроман допринос изради верне копије. Штавише, у почетку нико — ни наши парохијани у Улан Батору, ни ја — нисмо размишљали о копији. Све се догодило као само од себе, али знамо да је то било по Промислу Божјем. Било је чак и гласина — неко је у страху шапутао: „Богородица не жели да дође код нас.“ Али знамо поуздано да, ако Богородица то хтедне, никакве овоземаљске препреке и услови неће постати сметња.“

Сада смо сведоци испуњења воље Божје и воље Пресвете Богородице: Икона се враћа у Ургу као видљива потврда непрестане љубави, молитве и старања за нас грешне наше Небеске ходатајке. А убеђен сам да ће народи Монголије, Кине и Русије моћи да осете ходатајство, заступништво и љубав Матере Божје за људски род.

А владика Јосиф је укратко казао ово:

„Главно чудо у животу хришћанина је то што он има могућност да општи са Богом. То је чудо: када смртно људско биће, створено биће, има могућност да општи са својим нествореним Творцем, са Извором свог живота – то је заиста право чудо. И од тога живи, јер ако не живи овде на земљи са Христом, нема обећања о вечном животу. Вечни живот почиње овде на земљи и наставља се тамо, у животу будућег века — зар то није чудо?“

Ово су, пак, биле прве речи које су дочекале Богородичину икону у Монголији:
„Кад кажу да су Монголи без хришћанства, ја се буним! Имали смо светог Петра, царевића од Хорде, праунука Џингис-кана; има довољно доказа да је међу нашим народом увек било православних хришћана и да смо увек гајили хришћанску веру — то није ново. Иако је хришћанство увек ново — Христос увек обнавља ваш живот и срце. Уздам се у молитвено заступништво Пресвете Богородице и Покров који Она простире над свим људима. Ако Бог дâ, изградиће се лик Христа у нашим животима — са овом молитвом обратићу се Њему и Његовој Пречистој Матери пред овом светом иконом,“ каже Амар Дорјпалам, парохијанин цркве Свете Тројице у Улан Батору. То је рекао у пустињи, где је одслужен чин благодарности непосредно после преласка границе.
Снегови Русије, сурови Бајкал, монголске степе и пустиња — а изнад свега тога икона Богородице — призор величанствен, озбиљан и радостан. Осећаш радост која није подложна хировима овоземаљског света: тиха је, смирена и води у Небо. Чуда се догађају у тишини —у праву је о. Антоније из далеког, али тако блиског Улан Батора.


За наш портал превод са енглеског приредио:

протођакон проф. Радомир Ракић, 



Извор: Оrthochristian.com

Рубрика