ПИТАЊЕ: У истом месту, у једној цркви приметио сам да се ни обичним даном, кад је мали Свети, не узима „Достојно“ на јутрењи, а у другој се узима и кад је Свети с полијелејем. Какво је у том погледу правило и како треба поступати?
ОДГОВОР: Ако се обратимо најпре за одговор Служебнику, видећемо да у последовању јутрење стоји ово: „По деветој песми, ако дакле није недеља, Достојно јест. А ако је недеља, после ирмоса јектенија Паки и паки“. Исто овако вели и проф. Мирковић: „После ове песме поје се девета песма канона и иза ње Достојно јест“. На недељној јутрењи вели само толико да после девете песме канона долази мала јектенија. Прелистамо ли Николајевићев Типик, ново издање из 1971. год., наћи ћемо исто што у ранијим, на свакидашњој јутрењи: „По 9. песми поје се ирмос из Минеја и потом Достојно“. Слично стоји и на свакидашњем јутрењу уз Велики пост: „По 9. песми Достојно и поклони“. Само толико. У свим осталим правилима за јутрењу (свеноћном бденију уочи недеље, недељној јутрењи, празничном бденију ван недеље, јутрењи суботом кад се поје „Бог Господ“ и „Алилуја“) нема спомена о „Достојно“ ни да ли се узима, ни да ли се не узима. Николајевић је ово дословно узео из црквенословенског Типикона или Устава црквеног. Исто то налазимо у грчкој богословској енциклопедији: „Седмице сиропусне, а такође посних дана Свете Четрдесетнице, на јутрењи после стихологисања песме Богородичине и ирмоса који је запечаћава, Достојно јест, после чега следи Мала јектенија. А по Часослову, Достојно јест треба да се поје на том месту свагда у седмичне дане“.
Из изнетог излази овај закључак:
„Достојно“ долази на свакидашњој јутрењи, ван поста и уз пост, а не долази на недељном јутрењу.
У Правилнику еп. тимочког Мелентија налазимо неки детаљ више: „Достојно се не пева кад је предпразнство и попразнство и празник са бденијем“. Познати руски богословски писац С. Булгаков износи још одређеније: „Пред Малом јектенијом, по IX песми, ако дакле није недеља, пева се Достојно јест (Служебник), а у предпразништва и попразништва Достојно јест не пева се, него одмах јектенија (Последовања уз Велики пост). Не пева се Достојно нити на празнике с бденијем и полијелејем (Часослов)“. На исти начин говори о томе К. Никољски у Зборнику Живковића-Живановића, у схеми јутрења налази се такође једна појединост више. Ту је, наиме, „Достојно“ назначено за јутрењу, у 40-ници и ван 40-нице, кад је Свети с Малим славословљем, а није наведено на Светог с Великим славословљем и вишег.
Ако сажмемо све појединости из досадашњег излагања добићемо одређенији закључак:
„Достојно“ се узима на свакидашњој јутрењи, ван поста и уз пост, кад нема ни предпразништва ни попразништва, и кад није Свети с Великим славословљем и виши. Но то није све.
У Ирмологији ћемо наћи још потпуније одредбе. Иза стихова „Господеви појем“, који се узимају уз ирмосе и тропаре канона на јутрењи „ако није недеља, ни Господњи ни Богородични празник, ни предпразнишгво и попразништво, ни празновани Свети“, на крају, после стихова IX песме, каже се: „И по ирмосу Достојно јест и јектенија“. Иза стихова „Појем Господеви“, који долазе „у недељу, Господње и Богородичне празнике, на њихова предпразништва и попразништва, и на празник Светог који има полијелеј или Славословље велико, и у свој Педесетници, и кад се указује Господеви појем не читамо“, на крају после IX песме не помиње се „Достојно“, него само катавасија и за њом одмах јектенија. А затим се директно вели: „Јер се у овакве дане Достојно не поје“ (л. 139).
Сада бисмо могли завршити и извести у поступности ово правило: „Достојно“ на јутрењи узима се кад у седмичне дане, ван поста и уз пост, падне Свети који има Мало славословље, а није ни предпразништво ни попразништво. Не узима се пак недељом, на Христове и Богородичне празнике, на њихова предпразништва и попразништва, као и на празнике Светих с бденијем, полијелејем и Великим славословљем, нити кроз целу Педесетницу.
Колико би било од користи да је, поред других допуна у новом издању Николајевићевог Типика, унета и ова. Разјаснивши тако ову ствар на правом месту, учинила би излишним и постављено питање и одговор.
Гласник, март 1972.
