Епископ Методије у Васкршњој поруци: Нека нам Христов празан гроб вазда окријепи наду и позлати вјеру у љубав Божију

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Драга браћо и сестре у Христу,

„Што тражите живога мећу мртвима? Није овдје, него устаде;" (Јев. по Луки, 24, 5)

То су питање чуле жене „у први дан седмице“ када дођоше с миомирисима на гроб „рано, док још бјеше мрак“ (Јев. по Јов, 20,1), у праскозорје. Бијаше то вријеме пред излазак сунца, још већма мрак и општа тама, док тиха нада новог Дана добује и расте до громогласног пуцања камена наваљеног на врата гроба која се чује више од двије хиљаде година до данашњега дана. Управо ријеч „праскозорје” изабрана је за најљепшу српску ријеч и означава вријеме пред излазак сунца носећи у себи наговјештај Новог дана и новог почетка, вјечног живота и наде, пуцање мртве љуске под којом се живот испилио. Повратак је то и побједа свјетлости над мраком свијета и суновратом духа, побједа Бога и човјека која нас води изласку Вјечног новог дана који се у нама рађа и ми у Њему.

Поред праскозорја, међу ријечима која су дјеца бирала за најљепшу српску ријеч су и љубав, породица, мајка, благодат, Косово, преумљење, али и домовина, јер како кажу, због те ријечи више воле себе изнутра.

Сва дјеца, „јер таквих је Царство небеско“, природно и по своме чистом срцу умију да свједоче истину и вриједности. Блажени су чисти срцем који јасно разликују смисао од бесмисла, живо од неживог, добро од зла, непролазно од пролазног, бирајући лијепо, осјећајући чисто, жудећи свијетло, вјерујући вјечно. Будимо као дјеца и бдијмо над својом савјешћу попут анђела који су у праскозорје дочекали мироносице и благовјестили: „Што тражите живога мећу мртвима? Није овдје, него устаде“.

Зашто ми одрасли не умијемо да будемо као дјеца и упорно тражимо живога међу мртвима? Зашто се затварамо у гробове без наде, гробове илузија, гробове празних обећања, у беспућа мржње, насиља, егоизма, лажи и зла. Зашто када иза њих увијек и наново остаје само пустош, смрт, празнина – развалина живота, свијета и човјека. Зашто бивамо опијени и заведени земаљским силама и стварима овога свијета, зашто заборављамо на Бога и ближње, зашто своје наде полажемо у свјетовне испразности и заборављамо да „волимо себе изнутра“, како нам веле дјеца. Тада нам Божја ријеч прошапће у праскозорје: “Што тражите Живога међу мртвима?”. Бог није створио празнину и бесмисао. Зашто, онда, неуморно лутамо и тражимо благо на депонији илузија? То нам не може донијети радост, мир, нити живот.

То нас свето призвање као жалац у месо може и мора пренути и пробудити из бунила и таворења у помрчини нас самих, отети нас ономе што је било јуче, а које је гроб. У том хладном и изгубљеном „јуче“ сахранили смо Христа и тамо смо оставили Његов гроб, гроб Цркве, гроб истине и правде. Зато изиђимо данас из мисаоних свјетова, устанимо из мртвих и будимо присутни и свјесни, стражимо над собом, будимо живи да уђемо у васкрсење које је за живе. Јер, данас је вјечно васкрсење према ком нас управља и води Дух Свети дарујући нам пуну слободу уз наше пуно пристајање и повјерење да љубав Божија проналази рјешења за сваку људску патњу и излаз из сваке човјекове кризе.

Драга браћо и сестре, ухватите се матице живота, ондје гдје је живот најздравији и најбистрији, ондје гдје је Бог Стваралац као ријека Која буја, као њива Која плоди и множи богатством живота непрегледних и небројених, непоновљивих облика. Ухватите се онога Који је животодавац и живототворац, носилац снаге која и у ништавилу ствара, Која пустош оживљава, Која таму освјетљава. Узмите и примите Тијела и Крви Васкрслог и кроз вас ће у сретенију с Христом зачети се нови живот у свјетлости свеистинитих Христових ријечи када свијет и сва добра земаљска задобијају непролазни бесмртни смисао.

Нека нам Христов празан гроб вазда окријепи наду и позлати вјеру у љубав Божију која даје коначни и потпуни смисао нашем постојању. Христос није у гробу, он је Васкрсао! Он је Живи Бог, Онај који увијек обнавља своје тијело које је Црква и бдије над њом на путу који води к Њему.

Свако понаособ нека одвали камен са гроба свог живота и устане међу живе и Божије. Успокојимо немирне, утјешимо несретне, пружимо руку паломе, посјетимо болесне, нахранимо гладне. Човјеку је све што има даровано добротом Божјом, а отуђење од Бога и Божјих добара пут је самоуништења и смрти човјека и свијета. Молимо васкрслог Господа да и у нама васкрсне људски лик првобитне човјекове природе, често замагљен и повређен бројним манама и пороцима. Свеколико Хришћанство, у суштини, јесте опит вјере, који се понавља свагда изнова, као први пут.

Иштите, браћо и сестре, најприје царство Божје и правду његову и све ће вам се дати. Помозимо разореном свијету, подјељеном друштву, помозимо ближњем и самима себи, успоставимо поново живот, призовимо мир у себи кроз оваплоћивање вјере у богослужењима, у братској љубави и јединству окренути једни другима, сабрани под окриљем своје Цркве, достојно свједочећи ко смо и којој вјери и којем роду припадамо.

Требамо бити свјесни да је Христос жив и да је данас присутан у свијету и не смијемо се себично затворити у себе и лично самозадовољство. Зато поновимо ангелску поруку над празним гробом: „Не тражите живога међу мртвима!“. Нека нам се уреже у срце и памет, изиђимо из мрака и тмине у праскозорје Радосног дана, напустимо просторе жалости и отворимо се спознаји наде која је кадра да уклања камење са гробова и која доноси живот другима.

Драга дјецо, драга браћо и сестре, обасјани вјечном свјетлошћу Христа Бога прославимо Његово Васрксење и у Њему наду на васкрсење мртвих и живот вјечни, поздрављајући се сверадосним поздравом:

Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

Епископ будимљанско-никшићки Методије

Извор: Епархија будимљанско-никшићка