Type Here to Get Search Results !

Епископ пакрачко-славонски Јован: Будимо слободни од пролазности овог свијета


Мијења се свијет пред нашим очима, мијења се уз једно страшно страдање које се збива у Украјини, наднебесно страдање и не знамо у којем облику ћемо ми дочекати тај свијет сутра; а с друге стране црква литургијом, Страсном седмицом, спашава свијет, рекао је у великом васкршњем интервјуу за “Глас Српске” епископ пакрачко-славонски, г. Јован Ћулибрк.


*ГЛАС: Поштовани владико, пред нама је још један најрадоснији празник за сваког православног хришћанина, са небројеним симболичким значењима и можда највећим међу њима, тријумфом живота над смрти? Васкрс дочекујемо у времену бременитом многим искушењима. Овоземаљски свијет је у великим превирањима, посебно оним у Украјини, гдје се сукоб одвија на знатно више нивоа него тек на војном, који засигурно изазива највећу пажњу?


ЕПИСКОП ЈОВАН: Васкрс јесте празник над празницима, а ми га ове године празнујемо у озрачју једне велике трагедије, као и прошле године, а то је рат у Украјини. Рат који све нас ставља на крст Христов, поготово нас православне, јер у Украјини ратују православни са православним, хришћани са хришћанима, браћа против браће, људи проистекли из једне бање крштења, из једне културе, из једног језика и то је превасходно оно о чему треба да размишљамо ове године, поготово на Велики петак и у дане Страсне седмице. То је нешто на шта никакво политичко, геополитичко, геостратешко, чак и емоционално опредјељење не смије да утиче па да то изгубимо из вида: да прије свега у Украјини ратују браћа против браће. Наравно у озрачју васкрсења ми се надамо и молимо и увјерени смо да Господ све окреће на добро, али ово је страшно, прије свега, наше унутрашње распеће које овај Васкрс у много чему засјењује, али опет васкрсења не бива без смрти и ми, увјерени у вјечну побједу Христову, ушли смо и у ову Страсну седмицу, седмицу распећа и поготово зато што се то распеће, на којем је црква у Украјини, на челу с кијевским митрополитом Онуфријем, преноси на распеће васколикога свијета који се узнемирио као никада од Другог свјетског рата па наовамо. Мијења се свијет пред нашим очима, мијења се уз једно страшно страдање које се збива у Украјини, наднебесно страдање и не знамо у којем облику ћемо ми дочекати тај свијет сутра; а с друге стране црква литургијом, Страсном седмицом, спашава свијет као што говори отац Василије Гондикакис, бивши игуман манастира Ивирона, и ми смо ушли у ту седмицу свјесни тога да је то оно што црква чини, оно што ми можемо да чинимо.


*ГЛАС: Васкршње доба се по правилу код нас додирује са обиљежавањем историјског догађаја који и након толико деценија пулсира као отворена жива рана народа пострадалог у Јасеновцу. Пробој преосталих заточеника најстрашније мануфактуре смрти 22. априла прије 78 година, иако је требало да буде крај једне агоније, заправо је био тек почетак исто толико дуге борбе за истину о великом кримену. Српска православна црква и Епархија пакрачко-славонска, којом началствујете, улаже огромне напоре у откривању те истине, нарочито на просторима гдје се о томе мало знало. Једна од таквих је и управо отворена изложба радова монахиња манастира Јасеновац посвећена новомученицима јасеновачким у Словачкој (у граду Середу)?


ЕПИСКОП ЈОВАН: Па, хвала Богу, ове године су се некако погодили заједно Томина недеља, када се на Доњој Градини обиљежава пробој јасеновачких логораша и 22. април - дан самог пробоја, погодили су се један за другим, тако да ће у суботу у Млаки, јасеновачком подлогору у којем су биле козарске жене и дјеца 1942. године, бити служена литургија. Долази нам велики број поклоника, нарочито из Херцег Новог ће бити велики број људи, а они су већ послали један диван дар јасеновачким жртвама и манастиру Јасеновац, који ће се показати на тај дан. А онда сутрадан, 23. априла, пробој јасеновачких заточеника ће бити обиљежен у Доњој Градини.

Што се тиче Середа, очигледно је да истина о Јасеновцу и уопште име Јасеновца сада већ увелико иде кроз цијели свијет и то много више него што код нас медији примјећују. Ево прије неки дан је у централном музеју холокауста у Словачкој, у мјесту Серед недалеко од Трнаве, града са три универзитета и недалеко и од самог Пресбурга, како су некад Нијемци називали Братиславу, отворена изложба радова монахиње Марије о Јасеновцу. У Середу се налазио пролазни логор (Дурцхганглагер, како су га називали Нијемци), из којег је шеснаест хиљада Јевреја одведено у њемачке логоре смрти и ту се данас налази централни музеј холокауста у Словачкој. Отварање је заиста било изванредно, не само бројем него и квалитетом посјетилаца. Дошли су људи који се професионално баве тиме, дипломатски кор, дошло је много других људи који су заинтересовани; медијско покриће је било изванредно. Изложба ће бити тамо неколико седмица па ће се вратити у Јасеновац, гдје се чува; изложба Маријиних радова иначе иде по цијелом свијету, али се оригинали чувају у манастиру Јасеновац. Само на молбу Мартина Корчока, који је директор музеја у Середу, овај пут смо послали оригиналне радове и они су, својим тужнорадосним бојама, поготово оним сликама Рома у Јасеновцу, нарочито погодиле човјека који се у држави Словачкој стара о Ромима и ромским питањима. Лично сам га водио кроз изложбу након отварања и било је потресно видјети како је он доживио те све слике које су на граници иконе и које заиста додирују дубину душе. Хвала Богу таквих изложби и писања о Јасеновцу ће бити све више, на разним странама: прочитајте како је “Frankfuter Allgemeine Zeitung” пропратио предавање о злочинцима у Јасеновцу, које је холандски историчар Емил Кјерте одржао у бечком Институту Симона Визентала. Хвала Богу, то иде управо оним правцем којим иде и манастир у Јасеновцу, правцем зацртаним ријечима патријарха Германа из 1984. године; “Праштати морамо, а заборављати не смемо”.


*ГЛАС: Осим изложбе на самој локацији комплекса логора предузимају бројне активности да би у што већој могућој мјери било реконструисано и отргнуто од заборава стање у којем је он некад функционисао?


ЕПИСКОП ЈОВАН: У овом тренутку најзначајнији пројекат у манастиру јесте обнова старе српске школе у Јасеновцу. Она је подигнута 1847. године, у црквеном је власништву, али је страшно била запуштена послије Другог свјетског рата. Даром Републике Српске, њеног предсједника и Владе, и садашње представнице Републике Српске у Предсједништву БиХ, Завод за заштиту споменика из Бањалуке је прво узео прецизне мјере Српске школе, а затим смо је морали разградити, јер се није могла спасити. У Славонији се нажалост некада често градило без темеља те влага временом разгради циглу све до сљемена. Школа је затим подигнута потпуно иста каква је била. Током припрема за све то ми смо скинули и плафон који је био од земље и ту нашли читаве кутије докумената у вези са животом те школе, а међу осталим и диктате дјеце која су ускоро била међу жртвама логора. То ће све бити изложено у обновљеној школи, у којој ће сада бити једина библиотека у свијету којој ће тема бити искључиво Други свјетски рат у Југославији. То ће бити озбиљан истраживачки центар и један дио тога ће бити готов, ако Бог да, сада за 22. април, а други с Божијом помоћи за септембарско обиљежавање Новомученика, које ове године пада у суботу, 2. септембра - на исти датум када је 1984. године освештана обновљена манастирска црква.


*ГЛАС: Поред поменутих активности Епархија пакрачко-славонска једнако предано ради и на обнови духовне традиције и веза са свим просторима гдје живи православни живаљ?


ЕПИСКОП ЈОВАН: Стара пакрачка, Пакрачко-славонска, Славонска епархија, како се различито називала кроз историју је у Карловачкој митрополији, Српској цркви на подручју Аустрије, Аустроугарске, била мјесто гдје се склањало огромно књижно благо. Други епископ пакрачки Софроније, који је био из Подгорице, након што је патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић премјестио сједиште епархије из манастира Ораховица на Папуку у Пакрац, из Црне Горе, претпостављамо, донио је десетине раних штампаних књига из штампарија Црнојевића, Божидара Вуковића и његових насљедника, од чега их се данас сачувало четрдесетак, чиме је учинио нашу библиотеку другом у свијету по броју раних јужнословенских штампаних књига. Наравно то се онда богатило и са других страна. Са сјевера данашње Црне Горе су дошли наши најзначајнији рукописи, рецимо чувено Равноречко јеванђеље из мјеста које се данас назива Мајсторовина, код Бијелог Поља; и онда са других страна - из манастира Липља, Ступља, Озрена…, много тога је склањано у пакрачку библиотеку, коју је коначно уобличио ЕПИСКОП Кирило Живковић крајем 18. вијека.

Наша библиотека је преживјела и пљачку за вријеме Другог свјетског рата и пљачку за вријеме СФРЈ, пљачку за вријеме овог посљедњег рата, али свеједно и ово што је сачувано чини најважнију српску библиотеку западно од Дрине и Дунава и једну од најзначајнијих библиотека овдје на размеђи средње Европе и Балкана; у контексту Српске Цркве Епископска књижница у Пакрацу - како стоји на њеном печату из деветнаестог вијека - сигурно је њена најзначајнија библиотека послије хиландарске и патријаршијске библиотеке у Београду. Има на другим мјестима можда значајнијих збирки рукописа, али као цјелина Пакрачка библиотека је јединствена. Она ће бити ускоро доступна јавности у смислу да ће моћи да се види, а истраживачима је већ увелико доступна и већ се увелико објављују радови у њој, она се презентује по научним скуповима. Оно што је најважније њени рукописи су већ дигитализовани уз помоћ најзначајније свјетске институције за дигитализацију хришћанских рукописа тј. “Hill Museum and Manusctrpt Library ” из Минесоте, САД. Њен директор је лично дошао и успоставио сарадњу с нама чим је чуо да је библиотека враћена у живот, као што су сарадњу одмах успоставиле и петербуршка и московска државна библиотека и низ других свјетских институција.


*ГЛАС: Докле је дошла обнова објеката и имовине која припада СПЦ у самом граду Пакрацу, а ради се о значајним ресурсима?


ЕПИСКОП ЈОВАН: Пакрац је слично Сремским Карловцима, слично Цетињу, слично Сентандреји, једно од таквих посебних мјеста, слично Охриду или Великом Трнову, посебних мјеста означених животом православне цркве. У Пакрацу је од посебног значаја саборни храм са почетка осамнаестог вијека, послије обновљен од Хермана Болеа у неовизантијском стилу крајем деветнаестог вијека и Владичански двор који је један од највећих владичанских дворова Српске цркве, што довољно говори о значају Пакраца. И црква и двор су у посљедњем рату скоро потпуно уништени, јер су били на линији раздвајања: остали су од њих дословно само зидови, и до 2007, односно 2010. године, из њих је расла шума. Онда су очишћени и закровљени, да би 2014. године почела темељна обнова: ми се надамо да бисмо до краја идуће године могли да завршимо три четвртине двора, који је грађен у шест фаза, од друге четвртине осамнаестог вијека до треће четвртине деветнаестог, значи пуних стотину педесет година и наравно да су потребни и вријеме и средства да и Двор и Саборни храм буду обновљени.

Главну улогу у обнови има Министарство културе Републике Хрватске које улаже значајна средства у њу и морам рећи да с њеним одјељењем у Пожеги имамо одличну сарадњу и стваралачки дијалог. У Саборни храм је и Република Србија уложила знатна средства, као и недавно у Библиотеку у Двору; сада се прикључује и Република Српска значајним средствима којим ће бити завршен, ако Бог да, Саборни храм. Наравно из Српске, а и из других крајева, има значајних дародаваца, као и од Славонаца, нарочито из Аустралије.

Поред тога ми велики труд улажемо у повратак имовине и у обнову живота: рецимо у виноград у Пакрацу који је усљед рата такође био зашумио. Његова обнова тек предстоји, као и обнова великог парка. Нажалост богословију коју је такође имала Пакрачко-славонска епископија (у Карловачкој митрополији скоро свака епархија је имала своју богословију) нисмо могли спасти. Да не причам да је у власништву цркве била и учитељска школа у Пакрацу, у коју некад кратко ишао између осталих и Бранко Ћопић. У Пакрацу постоји још један - у Другом свјетском рату срушени - храм чије земљиште треба да буде враћено цркви, храм Светог Илије. Знаменит по својој умјетничкој вриједности. Значи, огромна је имовина Пакрачко-славонске епархије како у самом Пакрацу, тако и у остатку Славоније и њен повратак и употреба - што значи и обнову живота - један је од приоритета нашег рада.


*ГЛАС: Оно што је бјелодано издвајало Ваше активности и активности епархије у протеклом периоду јесу и бројне манифестације које су одржане под кровом увелико обновљеног Владичанског двора у Пакрацу. Које бисте нарочито издвојили, а које можда и најавили у скоријем периоду? Недавно смо свједочили и потписивању споразума о сарадњи епископије са бањалучким Универзитетом, којом приликом је одржан и округли сто на тему Горичког зборника.


ЕПИСКОП ЈОВАН: Наше активности су у том погледу двојаке: једне су намијењене нашем народу, као што су светосавске академије, концерти, празнична окупљања… седам-осам светосавских академија је било у Западној Славонији ове године; претпостављамо да се на њима окупило око двадесет одсто нашег народа у епархији, што је исто као кад би у Београду на светосавске академије дошло двије стотине хиљада људи!


Друга димензија наших активности у вези је са једним пројектом који неки од нас раде деценијама, а зовемо га интерно “Једрење за Византију” по знаменитој Јејтсовој пјесми: то су разни видови сретења ромејског културног и духовног насљеђа са савременом умјетношћу и духом. Ти програми су свјетског нивоа и окупљају људе из цијелога свијета: од концерта мариборске умјетнице Афре Тесле, посвећеног Андреју Тарковском, до концерта Стивена Брауна, једног од најзначајнијих умјетника друге половине двадесетог вијека, који је деценијама радио с групом “Туџедомоон”. Пандемија је наравно зауставила оба вида наших програма, али смо их обновили, тако да је недавно - уз потписивање споразума о сарадњи с бањалучким Универзитетом - била промоција фототипског издања Горичког зборника, једног од најзначајнијих српских рукописа, насталог на Скадарском језеру 1442. године. На Васкрс увече, послије васкршње вечерње с читањем јеванђеља на многим језицима, отворићемо изложбу нашег професора из Стокхолма Давора Џалта, до сада мање познатог као ликовног умјетника, који се као и наша сестра Марија креће негдје између иконе и слике.


*ГЛАС: На крају повезаност Епархије пакрачко-славонске с крајевима у Републици Српској и Босни и Херцеговини, а коју редовно истичете у својим јавним наступима, није нипошто само географска. У том свјетлу волио бих да овај разговор завршимо са поруком нашим читаоцима о томе колико је значајно да се те повезаности продубљују што чешћим, не само званичним, каналима и посјетама, већ и истинском присутношћу вјерујућег народа на просторима које опслужује Пакрачко-славонска епархија?


ЕПИСКОП ЈОВАН: Када су се збивале све ове несреће, па и посљедњих тридесетак година, највећи дио нашег народа из Западне Славоније прешао је у Лијевче, у Поткозарје, Републику Српску, највише у Бањалуку и Градишку: велики број их се налази далеко у Аустралији, посебно у Перту, у САД, у Европи, међутим сигурно највећи број се налази дословно на јужној обали Саве, у Градишци. С друге стране, историјски, кад год је требало склонити се и заштитити из Лијевча и Поткозарја, народ је уточиште проналазио у Западној Славонији. Мис Ирби је својевремено основала двадесет и двије школе у Пакрацу и околини за Србе избјегле из Босне током рата од 1875. до 1878. године! Чак и Петар Пеција, који је погинуо од турског метка на сјеверној обали Саве, првих десетак година је био сахрањен у Славонији, да би онда био пренесен код манастира Моштаница. У ова два краја исте су ношње, исте су пјесме, иста су презимена, иста су имена села.


*ГЛАС: Поштовани владико, уобичајено је да разговори које водимо у предвечерје великог празника Васкрса буду завршени поруком коју бисте послали православним вјерницима.


ЕПИСКОП ЈОВАН: Васкрс - Пасха како Руси воле да кажу - празник је преласка, преласка преко Црвеног мора - то је изворно значење појма Пасха, преласка из ропства у слободу. Будимо слободни као православни хришћани, јер слободни у пасхалном значењу значи слободни од смрти, слободни од пролазности овог свијета, слободни од његових зала, болести и невоља. Та слобода дарована је прво прасликом - преласком јеврејског народа преко Црвеног мора из ропства у Египту у слободу Обећане земље - а онда је та слобода била показана у свој својој сили Христовим васкрсењем из пакла и смрти у живот вјечни и ту нам Пасху ваља празновати, празновати Пасху која је празник вјечне слободе, вјечне радости и вјечног васкрсења.

Христос воскресе!


Извор: Глас Српске