Неколико дана пред Васкрс, Празник над празницима, како то воле да кажу православци, куповина поклона за породицу и пријатеље постала је нека врста обичаја и ’нове’ традиције. Нису необична појава повећани промети у тржним центрима, гужве, редови и потрошња новца на ускршње дарове. Да ли је то у складу са православном вером и традицијом? Да ли је ово празнично трошење само мода и дух потрошачког времена? Да ли се по српској традицији за Васкрс купују поклони за породицу и пријатеље? Да ли је ова мода у складу са нашом вером и обичајима? Пред велики хришћански празник Васкрс протојереј Ђорђе Стојисављевић је за bonitet.com одговорио на ова питања и дао драгоцене смернице и објашњења из угла једног православног свештеника. У наставку доносимо интегралну верзију интервјуа.
Најпре хвала за Ваше време и избор теме, а онда и добру вољу уредништва да се овако драгоценом садржају, прослављању Васкрса, као Празника над празницима, како то волимо да кажемо ми православни, и међусобном даривању тим поводом додели место у вашем часопису. Античка философска мисао да „Живот без празника, исто је што и дуго путовање без гостионица!“ у потпуности оправдава наш заједнички труд на овом задатку. Отуд је сваки празник трпеза духа, а тим пре, празник који човеку доноси вера у Бога. Човекова лична вера, породично наслеђе, препознатљивост међу другим народима, а онда прожимање на ужем друштвеном плану и сусрет са другима и другачијима на ширем, афирмативни је подстрекач да свако од верујућих, али и оних који немају ништа против вере, да дођу и виде, тојест да се упознају, а ако им прија и усвоје нека од животних решења која баштини, православна вера у нашој светосавској интерпретацији. Због тога је празник увек одличан повод да преиспитамо сопствене ставове. Да проверимо какав је наш вредносни суд. А то никад нећемо у доброј мери успети уколико сопствена мерила не изнивелишемо кроз три аспекта. Ја: у односу према Богу; према другом човеку и према себи самом. Што је тај приступ слободнији од егоистичних тежњи, то је вредносни суд који доносим меродавнији, а тиме и праведнији како за мене, тако и за све остале. Или речником Јеванђеља казано „Оно што желите да чине вама људи, чините ви њима!“ (Матеј 7, 12) Имајући овакво полазиште за животно мерило човек хришћанске вере своју егзистенцију доживљава као дар љубави Божје који у радости, алтруизму, миру и племенитости треба да подели са сваким другим човеком. Отуд за православног хришћанина разматрање празновања Васкрса у контексту размене поклона или даривања драгоцен је повод да освежи сопствени Јеванђелски приступ према другом човеку, кроз проверено конструктивну и богочовечну методу „Чашћу чините једни друге већима од себе!“ (Римљанима 12, 10).
*Зашто је Васкрс највећи хришћански празник? Шта људи прослављају?
Да бисмо одговорили на ово двоструко питање, неопходно је да знамо шта је претходило Васкрсу? Шта га је условило? Која је његова увертира? Један од најсажетијих одговора на то питање даје наш славни песник и владика Његош кад каже: ,,Васкрсења не бива без смрти!” Својом језивом тамом и ужасом Велики петак као дан тријумфа људског зла, кукавичлука и издаје, и данас после две хиљаде година страши људе. Он сваки пут узрујава милионе људских душа, јер собом сведочи две истине: како је хришћански Бог, Бог неизмерне, надлогичне, чак „лудеˮ љубави зато што прикован на крст опрашта својим мучитељима „јер не знају шта раде!”, и како човек може бити наказно биће кад себи допусти да њиме загосподари болесни себичлук и зло.
Зато се на тај дан надахнути љубављу Сина Божјег који је дошао у овај свет неизвесности, немира и туге да људима открије да је највећа светиња живот у душевном миру и љубави као пријатељству са другима, преиспитујемо где смо ми и ко смо ми? Да ли у нама надвладава оно што је Христово, племенито и светло или не дао Бог, оно што је својствено анђелима таме и зла. У тој ауто анализи, која је лековита за сваког човека, као иза огромног планинског масива, почиње да свиће зора новог Дана, Васкрсења Христовог који је наша шанса и наша нада. Чињеницом да Христос није остао у власти гробне таме и смрти него је у Њему победио Живот, оправдана је наша нада да је паметно вероварти у добро, у живот, у љубав. Тако, Бог Отац својом љубављу загрева хладни гроб и „мртвом” Сину враћа живот у садејству и посредништвом Духа Светога. Отуд је обичај фарбања васкршњих јаја, потсећање на овај савршени однос међу личностима Свете Тројице, јер јаје као својеврстан гроб, загревано инстинктивним лежањем живинчета које га је снело оживљује његов садржај који распрскава љуску и излазећи на светлост дана недвосмислено поручује, живот се наставља. У нашем времену, кад инкубатор замењује, живинско лежање на јајима и животворну топлину, у циљу размножавања, човекова сарадничка улога је пресудна, што наводи на закључак да се трајање живог бића увек везује у односу према другоме и за присну везу са њим. Зато славити Васкрс у његовој аутентичности значи исповедати веру непролазне вредности, које имају снагу да човеку обезбеде, ма шта год га снашло у овом животу: оптимизам, радост, и смисао постојања.
*Kако једна породица треба да обележи овај велики празник?
Фарбањем и украшавањем јаја, што је најраспрострањеније обележје празновања Васкрса као нечим секундарним, и учешћем у заједничким богослужењима, као оним што је примарно. Порекло фарбања васкршњих јаја, према једном од усмених предања доводи се у везу са Маријом Магдалином која је, проповедајући Јеванђеље стигла у Рим до цара Тиберија, објављујући чудо васкрсења Христовог из мртвих. Пошто цар није поверовао рекао је да би то било као кад би јаја у корпи, коју му је Марија донела на дар, променила боју. На то је Марија узвикнула: „Христос васкрсе!” а сва јаја у корпи постала су црвена.
Међутим, оно што нашем аутентичном празновању даје кредибилитет и изворни садржај јесте присуство заједничком богослужењу, јер оно води непосредно порекло од Господа Исуса Христа који се Сâм молио, друге учио молитви (личној и заједничкој) примером и речју, а такође и заповедио да се врши богослужење како би се њиме остваривало живо општење и непосредна комуникација Бога и људи. Отуд је богослужење извор живота Цркве као Заједнице Бога и људи. Породица као домаћа Црква, као најмања ћелија црквене Заједнице, позвана је да се напаја духом вере и живота који струји унутар тог организма којем је глава, извор и мерило свих вредности Син Божји који постаје Син Човечији, Христос Богочовек. Тако је не само препоручљиво, него и показатељ веродостојног учествовања у самом садржају празника, да породица присуствује богослужењу, а ако је довољно свесна важности очувања духовног имунитета, онда ће се њени чланови приступити светом Причешћу, што је израз најдубље вере и потребе да вечно живимо. Другим речима, ако породица хоће да зарони у изворни садржај празновања Васкрса, онда отац и мајка са својом децом одлазе у храм на свету Службу Божју. Тиме они свој мали породични амбијент уносе у велики духовни простор Цркве као заједнице Бога и Његовог народа, неба и земље, вечног и пролазног, бесмртног и смртног. Напајајући се са тог живог изворишта вере породица потврђује своје опредељење да следи Христов пут, освежава унутарње снаге духа, јача менталне капацитете, укрепљује корелацију са Богом и ближњима и у радости и задовољству славећи победу живота над смрћу, смисла над бесмислом поздрављају једни друге, све своје ближње, чак и непријатеље, свако живо биће али и целокупну природу сверадосним поздравом: Христос Васкрсе! Уз одговор: Ваистину васкрсе!
По повратку из храма, тојест сабрања верних породица се окупља око посуде са фарбаним јајима од којих свако узима по једно и огледа се у међусобном куцању, чије ће јаје бити јаче, уз честитање речима празничног поздрава. Кад дође време ручку сви окупљени око празничне трпезе свечано одевени упале свећу, зажаре кадионицу и скупа углас говоре драгу молитву Господњу: Оче наш… потом, ако знају, певају или говоре речи тропара као најпознатије химне Васкрса, славећи Празник над празницима. Затим опет, бива туцање јајима и честитање, а у наставку послужење онако како то породица жели и чему се радује. Притом је добро, племенито и корисно да неко од присутних, а најбоље да се сви укључе неком мишљу која осветљује садржај празновања и расветљује поруку коју он собом носи. На тај начин се себи и другима ставља до знања да је празник нешто више од менија на породичном столу.
*Да ли се по српској традицији за Васкрс купују поклони за породицу и пријатеље? Да ли је ова мода у складу са нашом вером и обичајима?
Живимо, нажалост, у времену у којем су морални принципи потпуно занемарени, а истинске вредности обезвређене. Притом, списак квази вредности свакодневно расте с тенденцијом да сасвим ућутка и стави на ОФФ ЛИНЕ режим све оно што искаче из материјалистичко-хедонистичких, пансексуалистичких, индивидуалистичких, егоистичких или вулгарних оквира. У тој атмосфери, или што би наш песник Љубомир Симовић рекао: „У овом мраку множе се они што могу да купе све, а не могу ништа да створе“, питамо се: шта је то што могу да поклоним другом? Којим поклоном да обрадујем највољеније, чланове породице и драге пријатеље? Пошто ово питање сагледавамо у контексту Васкрса и у вези са српском традицијом прослављања овог Празника, треба знати да у нашем народу не постоји неки уврежени обичај куповине поклона и даривања. Свакако да, ако нешто до сад није био обичај не значи, да у будућности и неће бити. Наиме, лепа је то тековина празнично даривање, али ако се сведе на ,,донео зека“ за Васкрс или ,,деда мраз“ за Божић, а и један и други празник су нераскидиво везани за личност и дело Христово, онда није чудо што таквом заменом теза празнично даривање само себи постане сврха, а не идеја да су нам други људи, због препоруке Христове, непроцењиво важни у животу и незамењиво вредни, чиме ме баш они и подстичу да будем племенит и човечан; да друге радујем својим присуством и поступцима. Тиме даривање других, задобија квалитативно неупоредиво више назначење и сврху, јер усмерава човека да из себе извуче оно што је најбоље и највредније и да на тој платформи осмисли, обезбеди и принесе дар свом ближњем. Тиме, помисао да ћу обрадовати другог нечим што не може да се купи, што је оригинално, подстиче ме да у другом видим инспиративни фактор за мој стваралачки живот; за живот који ми пружа могућност да будем некоме важан, да некоме донесем радост, а да она није плод неког артикла који се може купити. Хоћу, наиме да кажем, да је лепо и обострано корисно да за празнике размењујемо поклоне, али да никад то не чинимо, а да себе не потсетимо да смо сами собом највећи поклони једни другима и да такав однос чувамо, негујемо и унапређујемо као највећу вредност којом човек може да располаже. Управо нас томе учи Христос и његово васкрсење које је залог наше вере: да Христос живи и живеће, ко је његов умрет’ неће; да су наши ближњи апсолутне вредности, и као такви еквиваленти Божји на земљи, што даље значи да вољени немају рок трајања; да наш однос међулични нема цену и не може бити сведен ни на коју валуту.
*Ако постоји жеља родитеља и деце или партнера да једни другима даривају поклоне, шта би био прикладан поклон у складу са обичајима и традицијом?
Још као студент, шетајући портом манастира Војловице, која је својеврсни таоц панчевачке рафинерије, наишао сам на мање гробље на којем се налазио и надгробни споменик који муж подиже 25-годишњој, прерано преминулој, супрузи, прочитао и упамтио следећи, до сржи потресан, стих: Спомен тучни (тешки) и мраморни, зуб времена зглода, руши.
Али спомен од љубави посвећени драгој души; то је спомен вечно трајан – дар срдаца наших сјајан! Од тада ми је често падала на памет порука коју овај стих носи: да су истински дарови и поклони другима увек духовне, неухватљиве, али и неотуђиве природе; да речником нашег славног психијатра Владете Јеротића, исказано: само дела љубави остају. То би по мени, требало да буде основно полазиште сваког хришћанског даривања. Да једино поклон који нас подстиче на узвишене жеље, усрдне молитве, племенита осећања и добра дела, јесте истинско даривање другом, јесте незамењива изградња у доброти самога себе. Нужно је притом да празнично, али и свако друго даривање, проверавамо кроз ону максиму светог апостола Павла „Не будите ником ништа дужни, осим да љубите једни друге!“ (Римљанима 13, 8) Тиме нам овај велики хришћански ауторитет ставља до знања и полаже на савест, да смо непрестано дужни да се изграђујемо у доброчинствима према другима; да улажући у друге, ми уствари градимо себе; и да таква инвестиција никад није индивидуална ствар, него колективна, као и да све некако можемо да подмиримо осим љубави ка ближњем. Зато Васкршње даривање нека буде наша љубав према укућанима; искрено пријатељство према ближњима; сажаљење према непријатељима уз молитву срца ,,Опрости им Господе јер не знају шта раде… Тада унутарњи подстицај да неког обрадујемо поклоном, било да је у питању: цвет, оловка, играчка, књига, шнала, слаткиш, кафа, неки одевни предмет, а онда смс или вибер порука, телефонски позив, а још боље е-маил или писмо, има своју дубљу поруку и трајнији садржај.
У неким нашим крајевима сачуван је обичај да се на васкрс, први, други или трећи дан одлази на гробове покојних укућана и носи за сваког од њих по једно фарбано јаје уз поименично честитање са: Христос васкрсе! и отпоздрав: Ваистину васкрсе! Овим обичајем изражава се уверење и радост да је Христовим васкрсењем смрт побеђена и да пред Богом нема мртвих. Уколико се ово празновање тиче и оних који су нас само физички напустили.
Стога је највећи дар за Васкрс, али и за сваки други празник и повод, онај који поклањамо без рачунице, онај „који не тражи своје“ (1. Коринћанима 13), који је плод чисте савести и доброг срца. Желећи Вама лично, читаоцима вашег часописа (портала) и свим људима добре воље, а најзад и самоме себи, да љубав Великог Петка и живот Васкрслог Христа заувек тријумфују у свима нама и свима које волимо, здрављем, благостањем и радошћу, све скупа поздрављам од срца најрадоснијим поздравом који је одјекнуо космичким пространствима: ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
Извор: Инфо-служба СПЦ
