Драга нам у Христу наша духовна децо,
Данас празнујемо Васкрсење из мртвих Господа нашег Исуса Христа. Овај догађај је најрадоснији у историји рода људског. Христос је умро и васкрсао и тиме показао свима нама да је могуће победити смрт. На који начин је то учинио Христос и како можемо и ми да превазиђемо смрт? Да бисмо одговорили на ово питање, потребно је, најпре, да видимо откуд смрт у природи.
Смрт створене природе је плод њене створености ни из чега. Бог није створио свет нити из божанске, нити, пак, из неке претпостојеће вечне природе, да би овај био вечан по природи. Створио га је ни из чега. „Природа свих створених бића је некадашње не-биће“, каже свети Атанасије Велики. Свет је, дакле, смртан зато што је створен ни из чега. Међутим, Бог је створио свет, сва бића, не да би она умрла, тј. не да би се вратила у не-биће, већ да би живела. То је могло да се оствари само у заједници слободе створене природе с Богом. На тај исти начин, наиме, и сâм Бог постоји: Отац, Син и Свети Дух. Бог Отац од вечности има заједницу слободе и љубави са Сином и Духом и зато јесте вечни Отац. То исто важи и за Сина и Духа. Постојање божанских личности, које чине постојећом и божанску природу, плод је односа, заједнице једне личности са другом. Да би створени свет могао да оствари заједницу с Богом и да тако живи, Бог Отац, Син и Свети Дух су на крају стварања створили човека. У човеку, у његовој људској природи, сјединили су сву творевину и створили су га слободним, тј. створили су га по своме „лику и подобију“, како би он остварио заједницу љубави с Богом и живео бесконачно, а преко њега и сва остала створења. Створена природа, дакле, а самим тим и човек, могу да превазиђу смрт једино у слободној заједници с Богом. Међутим, први човек Адам је то одбио. Уместо с Богом, он се сјединио са створеном природом, која је била такође смртна као и он. На овај начин смрт је завладала светом.
Но и поред овог погрешног чина првог човека, Бог Отац није одустао од свог првобитног плана да његова творевина живи вечно. Да би се то остварило, било је потребно да се створена природа сједини с Богом и то преко човека, како је Бог и поставио на почетку стварања. Потребно је, дакле, било наћи новог човека који би то и учинио. Син Божји је из љубави према Оцу, тј. да би испунио жељу Очеву, пристао да постане човек и да учини оно што је први човек Адам одбио, тј. да сједини творевину са Богом. Свети Дух је такође из љубави према Оцу пристао да сарађује са Сином у остварењу бесмртности за творевину. И то се и десило. Син Божији се, посредством Светога Духа, родио као човек Исус Христос од Пресвете Дјеве Марије. Христос је, будући потпуни Бог, Син Божји, постао и потпуни човек – Богочовек. У личности Христовој, који је Син Божји, сједињена је човечанска природа, а преко ње и сва остала створена природа.
По свом рођењу Христос је и као човек читавим својим земаљским животом показивао своју љубав према Богу Оцу, тј. стално је потврђивао своју заједницу с Њим уз садејство Светога Духа. Исус Христос није био везан ни за шта земаљско, нити за храну, нити за власт, нити за богатство (уп. Мт 4, 1–11), нити за било шта друго. Био је везан за Бога Оца. Он је ту своју апсолутну љубав и везаност за Бога Оца показао и као човек и то по цену смрти на крсту. Господ Исус Христос је умро из љубави према Богу Оцу да би испунио његову вољу (уп. Мт 26, 39), а та воља Очева је била да створени свет превазиђе смрт и живи вечно. Бог Отац је, такође, своју вечну и неизмерну љубав према Сину, Исусу Христу, показао тако што га је Духом Светим васкрсао из мртвих после три дана. Христовим васкрсењем васкрсла је и сва створена природа у њему, јер је била сједињена с њим преко његове људске природе. Васкрсење Христово је отворило пут у васкрсење и живот бесконачни свим људима који то желе, будући да су сви људи слободни у свом избору. На који начин може свако од људи да превазиђе смрт и живи вечно?
Васкрсење Христа као човека, а преко њега и природе, било је могуће због сједињења људске природе са Сином Божјим. То значи да сваки човек може да победи смрт кроз васкрсење, само ако се сједини са Христом Сином Божјим, тј. ако има љубав према Христу. Ово су показали најпре апостоли, а затим и свети мученици, који су из љубави према Господу Христу, вођени Духом Светим, дали свој живот за Христа. На овај начин они су се поистоветили са Христом. Остварили су исти однос са Богом који Христос од вечности има. Зато су сви они обожени, постали су свети у Једном Светом, у Господу нашем Исусу Христу. Тачније, постали су синови Божји у Христу, не престајући да буду људи. Исто ово сједињење и поистовећење са Христом сваки човек може да оствари кроз Крштење, посредством и делатношћу Светог Духа. У догађају свете Тајне Крштења Дух делује слично као и приликом оваплоћења Христовог. Он сједињује крштаваног човека са Христом до поистовећења с њим. Кроз крштење човек умире али и васкрсава са Христом, на шта символично указује и сам чин Крштења: погружењем новокрштеног у воду и изласком из ње.
На овај начин, кроз Крштење сједињујући људе са Христом, Дух Свети истовремено гради заједницу многих са Христом, тј. гради Цркву – литургијску заједницу чија је личност, ипостас сâм Син Божји, док је заједница многих његово Тело. Зато се Црква и назива друкчије Тело Христово. То се најбоље види у Литургији, која је сабрање многих око Христа и у Христу и која је кроз њега, као свога началника, у односу са Богом Оцем. Зато су све литургијске молитве упућене Богу Оцу и истовремено сведоче о томе да је онај који се моли на Литургији сам Син Божји, Исус Христос. Отуда, наша заједница са васкрслим Христом, а самим тим и наше васкрсење, могући су једино у Литургији и ако постанемо чланови Литургије. Истовремено Литургија је предокус општег васкрсења јер се она поистовећује са васкрслим Исусом Христом и увек се служи у радости и доноси посебну радост у наше животе. Другим речима, Литургија је пројава Царства Божјег, тј. она је пројава онога што је Бог зажелео да се оствари, још кад је стварао свет и човека. Његова жеља је да сва творевина буде сједињена са његовим Сином преко човека. То ће се коначно остварити у пуноћи када Христос поново дође у сили и слави и кад се збуде опште васкрсење мртвих. До тада нам је Света Литургија предокус и икона тога Будућег Царства.
Надајући се што скоријем доласку Господа нашег Исуса Христа и општем васкрсењу, односно доласку Царства Божјег, пренесимо данас радост Христовог васкрсења свима које волимо, који болују или пате, а онима пак који још увек нису чланови литургијске заједнице пренесимо да ако желе вечни живот то могу да остваре једино као чланови Литургије, тј. Тела Христовог. Васкрсли Господ Христос се поистовећује са свим члановима литургијске заједнице, што и сâм потврђује говорећи: „Кад овима малима учинисте, мени учинисте“ (уп. Мт 25, 40).
Све вас још једном поздрављам радосним поздравом:
Христос Васкрсе!
Ваш молитвеник и заступник пред Богом Оцем у име васкрслог Господа Христа,
Епископ браничевски
† Игнатије
Извор: Саборност
