"Васкршњим постом и постом уопште, побеђује се пустиња овога живота и осмишљава сваки кутак нашега постојања, јер постом, као уосталом што и јесте и садржај ове Четрдесетнице која је иза нас, се низводи благодат Божја међу нас” - рекао је измеђуосталог Епископ Херувим у интервјуу датом Инфо-служби Епархије осечкопољске и барањске.
*Ваше Преосвештенство, Владико Херувиме, благословите и дозволите ми да Вам се захвалим на издвојеном времену, посебно сада када се време убрзало, а богонадахнута реч је све насушнија.
Желим да вас поздравим најрадоснијим хришћанским поздравом: Христос Васкрсе – Ваистину Васкрсе и да вам се захвалим на вашем доласку и интересовању да у духу Празника над Празницима који нам предстоји кажемо нешто што ће бити скромно и спасоносно за наше вернике.
*Велику наду полажемо у Васкршњи пост као прилику да угостимо душу, поучени оцима уверени смо да је то начин – узимање на себе и ношење Крста. Како људима открити ту истину, приволети их на уздржање услед конзумеризма и жеље за удобношћу?
Светоотачака литература и светоотачко предање је препуно спасоносних и искуствених примера који нас уводе у Тајну Живота. Свакако да је узимање Крста, прави пут, који нас уводи у Тајну Живота Вечног и открива нам димензију у којој живот на земљи има пуни смисао, ако само на христоваскрслом путу, то сведочанство налазимо у Житијама Светих и искуству светоотачког предања. Удобност и комфорност, производ хедонизма, јесу страсти савременог човека. Све је усмерено у томе правцу, односно у себичном односу према другоме. Жртвовање за другога, данашња цивилизација не препознаје, већ је у том смислу све потчињено духу властољубља, лењости, мрзовољи и празнословљу. То нас све удаљује од Крста Господњега и вредности у животу које подразумевају дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави. У томе лежи смисао Живота и Отачког предања. Васкршњим постом и постом уопште, побеђује се пустиња овога живота и осмишљава сваки кутак нашега постојања, јер постом, као уосталом што и јесте и садржај ове Четрдесетнице која је иза нас, се низводи благодат Божија међу нас. Постом се Господ оприсутњује међу нама. Тамо где је Господ, тамо је већ не само здравље, него и Царство Небеско. Тамо смо и ми заједно са Њим, преображени, тамо смо и ми заједно са њим победили свет, победили грех и зло. Потребна је из дубине наше душе, истинска вера која прожима читаво наше биће, сваку нашу пору, наше кости, ум и срце. У тим истинама је победа сваке страсти и греха.
*Свет у којем живимо је, кажу, постао непредвидиво место. Да ли је то заиста тако за човека хришћанина? Шта нам говоре Свето Писмо и Свето Предање?
У Стихири Великога Петка која се пева на Вечерњем богослужењу открива нам се прави карактер света у времену Распећа Христовог као и данас. У тој стихири испуњен је цели васпитни карактер Светог Писма и Светог Предања, јер осликава свет у једној потпуној конфузији и есенцији зла. Текстописац нас и свет кроз текст ове химне Отачки и Светописамски васпитава и говори о величини страсти и дубини греха у којима живимо, а Исуса Христа поред себе благодаћу Светог Духа имамо. Речи те стихире су:
О како безаконо збориште, Цара твари на смрт осуди, не постидевши се доброчинстава која напомињући унапред осигураваше, говорећи к њима: Народе мој, шта сам вам учинио? Не напуних ли Јудеју чудима? Не васкрсох ли мртваце једном речју? Не исцелих ли сваку немоћ и болест? Шта ми дакле узвраћате? Зашто ме се не сећате? За исцелење ране ми нанесте, за живот ме умртвљујете, вешајући на дрво Добротвора као злочинца, Законодавца као безаконика, и Цара свих као осуђеника. Дуготрпељиви Господе, слава Теби.
Свет је и данас непредвидиво безаконо збориште, место које Исуса Христа разапиње као злочинца, као безаконика, као осуђеника, то је тај простор у којем свет обитава и битише. Тиме се пренебрегавају истине Светога Писма и Светог Предања у којима је Исус Христос Добротвор, Законодавац, Цар славе, Цар свих и свега. У таквој атмосфери нема аутентичне вере и љубави, који нису парадокс историје, него аутентично сведочанство за живот овде и сада на земљи. Као подвижничка борба, пост који током Четрдесетнице претходи празнику Васкрсења има за свој циљ што потпуније учешће у Тајни Васкрсења: сви Свети Оци уче да је за достизање овог циља неопходно очишћење како телесних, тако и душевних чула. Циљ човековог духовног живота јесте да се сједини са Васкрслим Христом и да Га созерцава у дубинама свога срца. Христос Васкрсава у срцу, умртвљавајући острашћене помисли које се овде налазе под утицајем ђавола и побеђујући страсне слике и насртаје греха, као што је некад надвладао печате гроба, како нам о томе говори св. Максим Исповедник.
*Преосвећени Владико, у својим беседама вернике упућујете на Васкрсење Христово као темељ на којем човек стоји, призму кроз коју човек гледа на свет око себе. Можете ли нам приближити како се у том случају човек поставља пред искушењима?
У самом средишту нашег литургијског живота, налазимо празник Христовога Васкрсења. Васкрсење је појава бескрајног Живота у свету којим потпуно господари време, самим тим и смрт. Онај који васкрсне из мртвих више не умире. У овом нашем свету, а не негде другде, не у неком свету који ми уопште не познајемо, једног јутра појавио се Неко Ко је изнад смрти, а ко ипак јесте у нашем времену. Овај смисао Христовог Васкрсења, ова велика радост, јесте средишња тема хришћанства и сачувана је у свој својој чистоти у православној Цркви. То средиште, тај Дан који осмишљава све дане и свеколико време јесте овогодишње празновање Христовога Васкрсења. Васкрс је увек крај и увек почетак. Ми свагда живимо после Васкрса и ми се свагда крећемо ка Васкрсу. Свети апостол Павле каже: „Ако Христос није васкрсао, узалуд је вера наша“, „јер онда немамо у шта да верујемо“. Васкрс је стварно средиште и ми можемо да појмимо читаву литургијску годину једино у односу на Васкрс као крај сваког природног времена и почетак новог времена у коме би требало да живимо као хришћани. У томе се сагледава и победа наша над свим искушењима, ако имамо вере и љубави.
*Светоотачка литература открива нам да је човек назначен за Вечан Живот, да Живот задобијамо једино одрицањем од себе и жртвом за другога. То се противи нашим инстинктима и логици овога света. Како да превазиђемо тај моменат?
Данашње искуство света, је противно отачком предању и искуству вере, а самим тим и човек је на великом искушењу, јер је све противно логици и инстинктима разума. Све што је чулно постаје универзално за човека и лако опипљиво, а штетно за духово узрастање. Све у свету, данас, је трулежно и пролазно, а вера, предањско искуство Цркве је на маргинама друштва и подложно изругивању тј. поставља се на ступ срама. Хришћанин је човек, у овим историјским оквирима, чудно не аутентично биће као што је то био и Ариматејац у оном времену, који је скинуо Христа са дрвета мртва – Живота свих и обавио смирном и плаштаницом Његово спасоносно тело. Иако обузет страхом од Јудеја славио је Господа речима: Слава снисхођењу Твоме Човекољубче. Тај његов чин је победа славе Божије у човеку и скидање кожних хаљина. Победа страха је победа логике овога света у човеку и сигурно препуштање вољи Божијој. То подразумева жртву која рађа веру и љубав и то је онда сигуран пут да задобијемо Живот Вечни у Тајни Васкрења, јер је Тајна жртве и одрицања од себе и своје себичности пут у Царство Небеско.
*Светлост Васкрсења сваке године надилази таму Великог Петка, чему нас учи вера у Христову победу на Крсту, победа живота над гробом?
Поштујући Крст Господњи и Крсну жртву ми славимо Васкрсење и Васкрс. Почињемо да славимо и наше васкрсење, и васкрсење наших душа, и наш сусрет са Спаситељем у Царству Небеском. Нема ничег драгоценијег од душе и нема ничег драгоценијег од пребивања душе хришћанина са Христом. Никакве пролазне насладе овог света не вреде тога, и људи који се одричу Христа чине страшну, глупу и чудовишну грешку. На нама је да поштујемо Крст Господњи, ко не верује у спасоносна страдања Господа нашег Исуса Христа, не верује ни у Васкрсење. Човек који не жели да носи свој крст, који га одбацује – на тај начин се одриче и свог Васкрсења, односно свог спасења. Сва символика Крста није нешто украсно, наговештајно, него видљива и реална пројава суштине спасења. Свети Јефрем Сирин пише: „Крст је васкрсење мртвих. Крст је узданица хришћанима. Крст је палица хромима. Крст је утеха беднима. Крст је узда богатима, обарање гордих. Крст је застава победе над демонима, васпитач младима. Крст је нада очајницима, заштита опкољенима. Крст је отац јаднима, саветник праведнима, утеха тужнима, чувар деци, слава људима, венац старима. Крст је светлост онима што седе у тами, величанство царевима, философија варварима, слобода робовима, мудрост неукима. Крст је проповед пророка, сапутник апостола, похвала мученика. Крст је чедност девојкама, радост веселницима. Крст је темељ цркве, тврђава васељене. Свети Јован Златоусти говори: Све што се односи на нас обавља се помоћу крста. Је ли потребно добити препород, јавља се крст. Је ли потребно бити отхрањен оном тајанственом храном , или бити рукоположен у неки црквени чин, или учинити ма шта друго, свуда иступа симбол наше победе. Васкрсење Христово је обнављање људске природе, пресаздање људског рода, живљење есхатолошке реалности. Када говоримо о Васкрсењу, ми га не одвајамо од Крста, будући да су и Крст и Васкрсење два пола искуства ослобађања, као што се и молимо у Цркви: Крстом Твојим радост дође целом свету, свагда благосиљајући Господа, Васкрсењу Твоме певамо или пак Крсту Твоме клањамо се, Владико, и Васкрсење Твоје свето прослављамо. Апостол Павле јасно проповеда: Ако Христос није устао, узалуд вера наша (1. Кор. 15, 17). Вера своју истинитост и силу дугује светлом догађају Васкрсења Христовог. Без њега су хришћани јаднији од свију људи (1. Кор. 15, 19)…
*Шта бисте да поручите верном народу Епархије осечкопољске и барањске који и ове године у својим храмовима и домовима слави овај највећи хришћански празник?
Да свако од нас отвори своје духовне очи и да угледамо суштину живота у Тајни Васкрења Христовога, на начин непоколебив, онако како се и он није колебао у намери да заснује Царство Доброте и Љубави, и не одустаје од тога све време и кроз сву вечност. Ова Тајна Живота нас преображава да духовним очима гледамо на човека и Божију творевину и све око себе преображавамо Тајном Васкрењем Христовим, а не на законима надметања, мржње и горчине својственим философијам овога света. У томе духу позрављам Вас драги моји Епархиоти најрадоснијим поздравом овога празника: Христос Воскресе – Ваистину Воскресе.
