Многи од нас православних хришћана који се трудимо да редовно учествујемо у богослужењима наше Цркве, а особито у Светој Литургији, приметићемо да се она у одређеном годишњем периоду по својој форми и дужини трајања разликује.
Разлог за то је што се у току Великог поста и још неколико пута у току године (укупно десет пута: ) у храмовима служи Литургија Светог Василија Великог, за разлику од осталог годишњег богослужбеног круга када по правилу служимо Литургију Светог Јована Златоустог. Литургија Светог Василија Великог служи се: на Бадњи дан, на дан празновања Светог Василија Великог, на Крстовдан уочи Богојављења, у првих пет недеља Свете Четрдесетнице, на Велики четвртак и на Велику суботу. Ако Божић или Богојављење падну у недељу или понедељак, на Бадњи дан и на Крстовдан служи се Литургија Светог Јована Златоуста, а на сам празник Божића и Богојављења Литургија Светог Василија Великог. Зашто је Црква одредила да се баш у овом периоду и свега неколико пута у години служи Василијева Литургија, у чему је њен смисао и значај за нас у овом периоду?
Света Литургија од самих својих почетака није имала утврђена молитвословља, обред и поредак. Од апостолских времена до 4. века предање помиње неколико литургија попут Литургије Светог апостола Јакова брата Господњег, апостола Марка, апостола Петра. Чин Литургије није био обавезујући за све. Њен поредак и песме утврђивао је сваки Епископ за своју паству. Предање нас учи да су први хришћани били ватрене молитве, да су се неуморно молили током читаве. Временом молитва и ревност хришћана почиње да слаби па је целоноћна молитва све више постајала терет. Управо из тих разлога, снисходећи њиховој немоћи, Свети Василије Велики је саставио чин Литургије који је био знатно краћи од оног првобитног.
Свети Василије Велики сматра се једним од највећих богослова и учитеља наше Свете Цркве. Као млад испољио је своју љубав према науци и мудрости и постао један од најученијих људи свог доба. У духовном животу на њега је велики утицај имала његова бака Света Макрина која је била духовно чедо Светог Григорија Чудотворца. Свети Василије још од ране младости показивао је изузетну ревност у духовном животу, што му је уз знања која је прикупио на атинском Универзитету помогло да благодаћу Божијом спозна најдубље тајне и истине наше вере. Немерљив је значај његове мисли и дела који су и данас темељ наше православне духовности. Тај значај се особито огледа у састављању Свете Литургије. Према сведочењу Светог Амфилохија, Свети Василије се дуго молио за овај подухват Христу Спаситељу, да му открије своју вољу, да га благослови за састављање чина Литургије: ,,Блажени Василије мољаше Бога да му подари благодат, мудрост и разум како би својим властитим речима могао савршавати бескрвну службу, и да сиђе на њега Дух Свети. А после шест дана би као изван себе; у седми дан сиђе на њега Свети Дух и он поче литургисати, и приношаше сваки дан бескрвну жртву. После неког времена он поче с вером и многом молитвом писати својом руком тајне свете службе. И те ноћи јави му се у виђењу сам Господ са Апостолима, творећи предложење хлеба и чаше на светом жртвенику; и подигавши Василија рече му: По молби твојој нека се уста твоја испуне хвале да би својим властитим речима приносио бескрвну жртву. После тог виђења он отиде у храм, и пришавши светом олтару, поче уједно и говорити и писати грчки на хартији ово: Господе Боже наш, Ти си нас створио и увео у овај живо, и остале молитве свете Литургије. По завршетку молитве подиже хлеб, молећи се усрдно и говорећи: Чуј, Господе Исусе Христе Боже наш, из светог станишта свог и са престола славе Царства свог, и дођи да нас освешташ Ти који са Оцем седиш горе, и који си овде невидљиво са нама, и удостој нас да нам својом моћном руком предаш пречисто тело своје и пречасну крв, а преко нас и свима људима.
У самој својој суштини Литургија је благодарење али не само благодарење. Стари Израиљци су као део свог религијског обреда готово увек благодарили Богу на свему, те се и корени Литургије могу пронаћи у томе. На Велики Четвртак славећи Пасху, Господ наш Исус Христос је са својим ученицима узнео хвале Богу и Оцу. По речима Светог апостола Луке, Христос је узео хлеб и вино и заблагодарио Богу поистоветивши их са Својим Телом и Крвљу. Једење Његовог Тела и пијење Његове Крви, печат је Новога Завета Бога и човека. Служећи Свету Литургију ми не понављамо само неки догађај из историје, већ заједно са Христом проживљавамо сав његов живот и читав домострој спасења почев од његовог рођења до другог и славног Доласка, како литургијска молитва Анамнезе говори. Служећи Литургију ми оживљавамо све оно што се нас ради збило, а Причешћем постајемо једно са Васкрслим Христом. Тај суштински моменат Литургије, њена срж коју називамо ,,Канон евхаристије“ (Канон благодарења), остао је непромењен у свим Литургијама које служимо до данас. Ипак Литургија није само и искључиво благодарење Богу. У њој се молимо за разне потребе које се тичу и нашег свакодневног овоземаљског живота.
Управо се молитве Светог Василија Великог у Литургији одликују догматском дубином, надахнутошћу и узвишеношћу сазерцања. Оне задивљују својом свеобухватношћу која се најбоље огледа у помињању свих потребитих којима је потребна милост и помоћ Божија: Помени, Господе, благоверни народ наш, наоружај га оружијем истине, и даруј му победу над видљивим и невидљивим непријатељима, да тих и миран живот поживимо у свакој побожности и чистоти… Помени Господе, овде присутни народ, и одсутне из оправданих разлога, и по обиљу милости помилуј њих и нас; домове њихове напуни сваким добром, бракове њихове сачувај у миру и слози, децу одгаји, омладину васпитај, старе укрепи, малодушне утеши, расејане сабери, заблуделе обрати и присаједини твојој светој, саборној и апостолској цркви… Помени Боже, оне под судским ислеђењем, оне по рудницима, и све оне који су у било каквој невољи, и тескоби и опасности. Помени, Господе Боже наш, и све којима је потребно твоје велико милосрђе, и оне који нас воле, и оне који нас мрзе…“
Будући да је период Великог поста време у коме је потребно већу пажњу усредсредити на молитву, размишљање о себи, својој души, потребама наших ближњих, Литургија Светог Василија Великог нас подсећа и обавезује на све оно што је неопходно. Текст ове Литургије представља својеврсно уметничко дело, будући да одише посебним стилом и свеобухватношћу, што се огледа не само у сједињењу богословља и молитава, већ и у молитвеној бризи за васцелу творевину.
Презвитер Михајло Живковић
