О боловима мученика
Увек сам имао недоумицу: како су мученици могли да поднесу она страшна мучеништва а да нису поклекли нити издали своју веру у Христа. Приликом једне посете Старцу, он је схватио ту моју недоумицу иако је нисам изрекао. Док смо разговарали о једној другој теми, он ме изненада упита:
“Када су хришћанске мученике подвргавали мукама, јесу ли они осећали бол или нису? Шта ти мислиш?” “Не знам ни сам, Старче”, одговорих, “у недоумици сам, али мислим да је на њих долазила благодат Божија и ограничавала им бол, тако да су могли да га поднесу до краја”. “Није баш тако”, рече ми он. “Злостављани мученици су трпели велике болове, као што би трпео сваки човек; но, постоји једна разлика: они су кроз молитву били непрекидно сједињени са Христом и од Њега су задобијали силу већу од бола који су трпели, и тако су успевали да га надвладају. Уколико су, међутим, макар и за тренутак престајали да се моле, болови су им постајали неподносиви и били су спремни да се одрекну Христа. Но, они су одмах опет прибегавали молитви, задобијали снагу и све до кончине издржавали бол мучења.”
О Старчевим боловима
Велики утисак је на мене оставило ово Старчево тумачење; веровао сам, наиме, да оно потиче од божанског просветљења, тим пре што он сам није био мученик, па стога није имао личног искуства у томе. У тренутку док сам тако мислио, Старац ми се поново обрати: “Открићу ти једну своју тајну, али немој је другима испричати”. “Слажем се, Старче”, рекох. А он ми откри:
“Једном приликом ми се на глави појави нека израслина у облику кврге, што ме веома узнемири. Хтео сам да ми је одстране хируршким путем, али без лекова јер ми нису били потребни. Пођем код једног хирурга у Поликлиници, па му кажем: ,Хоћу да ми одстраниш ову квргу са главе, али путем каутеризације и без употребе анестетика’. Лекар ме је посматрао са чуђењем. ,Поднећеш бол, оче?’ ,Надам се да ћу поднети’, одговорих му. И тако, обави се хируршки захват без анестезије. Трпео сам страховит бол, али нисам престајао са усрдном молитвом – налазио сам се пред окрвављеним ногама распетог Христа на Голготи и молио Га: како је Он претрпео болове, нека помогне и мени грешном да издржим свој бол. Тако сам издржао бол све до краја операције, која је успешно обављена.”
Старац је, дакле, био и мученик. Но, помислио сам: да ли је само због те невероватне операције Старац постао мученик? Зар није, молећи се са мученичком усрдношћу, претрпео све оне страшне болове непрекидних телесних болести које су постале нераздвојни сапутници читавог његовог живота? Својим искуствима, Старац ми је пружио опипљиве примере за то како једна душа, ослобођена од болести греха, може задобијати снагу од “Христа, Који је у њој настањен”; она тада не само да не попушта под силним боловима, него их чак победоносно надилази попут орла који својим снажним крилима надлеће црне олујне облаке, гледа према блиставом сунцу на ведром небу и лети све више и више.
Прича
Старац: Мученик свој ум, своје мисли, своје срце, у потпуности управља ка Богу.
Саговорник: Свакако.
Старац: Уз велику молитву и преданост. Био је повезан, сједињен са Богом. Тако. Сети се овога, да бисмо то касније мало објаснили. То је врло лепо…
Саговорник: Добро, Старче; чим завршимо разговор, ја ћу Вас на то подсетити…
Старац: Био је у љубави Божјој и живео је у Богу… иако је био подвргаван мучењу.
Саговорник: Његово тело је било мучено.
Старац: Да. Да… Но, у вези с тим испричаћу вам један свој доживљај о коме увек са стидом говорим, али то је нешто што сам видео… што сам осетио!
Имао сам некакву повелику квргу… Била је овде горе, наврх главе… и била је тврда.
Саговорник: На кожи, да…
Старац: Почне код мене долазити један човек, те ме веома заволи и некако се веже за мене… Заволех и ја њега; причао сам му о отшелничком животу, што се њему јако допало. Мало-помало, и ми се договоримо да пођемо на Свету Гору. И тако пођемо, купимо авионске карте, и рано следећег јутра уђемо у први авион за Солун како бисмо ухватили аутобус за Уранополис.
Ја сам помишљао да одстраним ту квргу јер сам мислио да ћу тамо, на Светој Гори, по сунцу излазити напоље, у шуму; а то што сам имао, била је, заправо, нека врста рака.
Саговорник: Да.
Старац: А њему смета сунце… те ја наумих да пођем да га одстраним. Чекао сам да кврга сама нестане, али није нестала… Био сам принуђен да је одстраним топлотом, не ножем… Каутеризацијом. Упале грејач, он се усија… Прислониш га, и он пржи као што се пржи месо… Дакле… Пођем једном хирургу који се звао Лекос… Илија Лекос. И кажем му: “Докторе, имам ово…” Он погледа, па ми рече: “Тешка је то ствар. Боље би било да то оставиш на миру”. “Бре, докторе”, кажем му ја, “боље би било да оставим, слажем се; али ја идем на Свету Гору…” “Шта ћеш ти на Светој Гори?”, упита он. “Немој то звати Светом Гором, није како ваља…” Ја му кажем: “Не знам шта ти о њој мислиш, мени је добра… Па, пошто ћу отићи онамо, а то значи отићи ћу у шуму међу јеле, у прашуму – а тамо и јесте права прашума, џунгла – и бићу на сунцу и у разним сличним приликама, а знам да овоме што имам не одговара сунце, него му шкоди, дошао сам да ми одстраниш ову квргу”. “Касно си дошао”, каже ми он, “а и немамо анестетике”. “Па, добро”, велим, “спали га без анестезије, без наркозе…” Он се насмеја. “Не може то, оче”, стане он да ме убеђује, “кад ти ставим грејач, има да скочиш увис… Знаш ли ти шта значи спалити нешто? Знаш ли шта значи спржити? Зашто су џелати некада пржили мученике? Зато што нема горе ствари него да ти неко спаљује тело… Много је то болно, кажем ти, нећеш издржати…” Стидео сам се да му кажем да ћу ја издржати уз помоћ благодати Божје, и плашио сам се да се том речју не наругам Богу. “Дужан сам то да учиним”, рекох му ја, “и то ћу учинити зато што морам.”
Рекох му: “Учини ми услугу…” На то ће он опет: “Нећеш моћи да издржиш… кажем ти…” “Учини ми то”, рекох, “прекрстићу се, и све ће бити добро…” “Сад ме доводиш у незгоду”, каже лекар, “почећу са захватом, па ћеш скочити и побећи”.
Нисам престајао да га молим: “Учини ми то, прекрстићу се, и биће добро…” Напокон, он се сложи, те позове сестру да припреми грејач. Она га укључи у струју – било је то неко гвожђе, као оно којим лемимо метал…
Саговорник: Да, да, да… Као лемилица, да.
Старац: Да. И тако… кад га укључи у струју, рече ми: “Седи на столицу…” Ја седнем, а испод расе наместим руку овако, да могу да се прекрстим. Лекар није могао да види шта ја радим, а ја испод расе прекрстим обе руке. Кад се направа загрејала, лекар ми изврши изненада један убод одозго. Био сам потпуно миран. Сабрао сам се у себе; отишао сам на Голготу и клекнуо пред распетога Христа… и гледао сам Га. Посматрао сам трнов венац, клинове на рукама и на ногама, Његова ребра окрвављена војничким копљем… Свугде је капала крв. Клечећи сам посматрао то чудо.
Доживео сам то врло снажно. Био сам на Голготи. Нека ми Бог опрости што ти ово причам; а ти се моли да ми Он опрости због егоизма из кога ти ово и причам.
Саговорник: Али, Старче, то није егоизам, то је чињеница…
Старац: Ма, није како треба, не свиђа ми се… Но, да наставим причу. Лекар, за пробу, само мало прислони грејач, па онда још мало, па опет још мало – зачу се цврчање. Поче месо да гори. Соба се испуни задахом гарежи. А он, безбожник, масон…
Саговорник: Ма, шта кажете, Старче?
Старац: Па да, сам ми је то рекао… Чак је имао, мислим, и некакав чин… Настави он свој посао. Ја сам био у потпуности предан… Мој ум никако није хтео да се одвоји од оног призора. Био сам тамо и душом, и срцем, и умом… гледао сам Господа. Гледао сам нашега распетог Исуса! Клечећи пред Њим, посматрао сам Га и био потресен Његовим страдањима, клиновима и свим осталим… Преживљавао сам то, и могу ти рећи да је то било први пут да сам Голготу доживео тако стварно, тако живо, тако природно… За то време лекар је полако радио свој посао; није могао нагло, одједном, него све полако.
Саговорник: Па да, каутеризација се врши постепено…
Старац: Не баш постепено; но, све време је радио.
Саговорник: Да.
Старац: Није престајао. При крају стави грејач у овај положај тако да ми додирну кост, те ја мало тргох главу.
Саговорник: Да, да…
Старац: Сироти лекар узвикну нешто… Није пристојно да ја то кажем… стид ме је… Но, боље да не кажем. Рекао је реч која ми се уопште није свидела… Уопште ми се није свидела… Куд сам ја и напуштао своју мисао… свашта! Био сам се приљубио Христу. Схваташ ли? Али, ђаво га је наговорио да каже ту реч.
Саговорник: То је, дакле, била псовка?
Старац: Па, рекао је нешто што ми се није свидело. Дакле… узвикну и рече: “Сестро, поп је то и то…” Схваташ?
Дакле, кад је завршио, ставио је на рану средство за смирење болова.
Саговорник: Да, да, да – антисептик.
Старац: Покрио је рану нечим… Кад је завршио, ја устадох и рекох му: “Докторе, много ти хвала; међутим, не желим да кријем: онерасположио си ме у тренутку кад си узвикнуо: ,Сестро, овај поп је јоги…!’ Даље од мене таква хула! Господе Исусе Христе…! Ја сам православни хришћанин, и немам никакве везе са таквима нити их познајем… Знам само да су то људи злог духа…” “Но добро, тако ми је дошло, па сам рекао… Ако ти се није свидело – а очито да није – ти ми опрости.” “Опраштам ти”, рекох, “иако су ме те речи погодиле…” Било је то искушење, дете моје. Како ли је сатана подмукао! Какву ми је само замку наместио! Јер, да сам тад проговорио, изгубио бих игру… Не можеш да говориш… Па и како да говорим… био сам у величанству Божијем… Да говорим? Но, да ти право кажем, рђаво сам се осећао, али то што је рђаво, само мало ме се дотакло. Опрости ми, Боже, што о томе говорим…
Саговорник: Ђаво га је наговорио да изговори оне речи, да Вас узнемири… да Вас удаљи од Бога… То је управо оно што смо читали у описима страдања мученика.
Старац: Да, да… Управо тако… И не можеш о томе говорити уколико то не доживљаваш.
Саговорник: Али, то се, Старче, не одиграва тек тако… потребан је велики подвиг.
Старац: Да, може бити тако како кажеш. Па и ја се рђаво осећам зато што о томе говорим.
Саговорник: Како се то може постићи?
Старац:
Саговорник: Потребна је велика вера.
Старац: Мучеништво, то је дар Божији.
Саговорник: То је благодат Божија, дар Божији. Ако не дође благодат Божија, човек не може ништа остварити…
Превазилажење бола – Старчева прича о каутеризацији без анестезије, забележена на магнетофонској траци
Горенаведена Старчева прича сачувана је на магнетофонској траци. Сматрали смо исправним да вам је овде изнесемо како бисте имали непосреднији утисак о томе што је он говорио. Пре него што је старац Порфирије испричао ово што ћете у наставку прочитати, саговорник му је прочитао житије или тропар неког светог мученика. И тада је Старац тумачио то што је прочитано, објашњавајући да су свети мученици могли да истрпе ужасна мучења којима су подвргавани, зато што су се читавом својом душом предавали љубави Христовој.
Да би поткрепио то своје мишљење, испричао је своје лично искуство. Прича је забележена на магнетофонској траци, а износимо је од тренутка кад се завршава тумачење мучениковог житија и започиње Старчево лично искуство.
А затим? Ништа друго…
Прекинућемо начас Старчеву причу да бисмо протумачили оно што следи.
Старац, дакле, сматра да је за подношење великих болова неопходан “дар Божији”. Наиме, то није само питање вере; није довољно рећи веома верујем, па да можеш да поднесеш бол.
Његов саговорник, који је претходно рекао да је за то “потребан велики подвиг” и који је од Старца добио двосмислен одговор: “Може бити тако како кажеш”, после коначног Старчевог одговора да је у питању “дар Божији”, прихвата да је то “благодат Божија, дар Божији”.
Старац, међутим, схвата да је саговорниково прихватање овог мишљења само спољашње и површно, односно да саговорник није ваљано “сварио” какав је подвиг у питању и како тај “дар Божији” долази. Да не би дошло до неког неспоразума, он, по свом обичају, поново прича један догађај који наизглед нема непосредне везе са овом темом.
Читајући причу која следи, многи ће се упитати у чему је њена веза са претходном причом. Веза је, међутим, веома дубока – рекли бисмо чак мистична. Јер, овом другом причом Старац покушава да свог саговорника доведе у такво душевно и духовно стање које се не може описати. То је стање онога који примењује речи: “…Сав живот свој Христу Богу предајмо”, онога који читав свој живот полаже на Христа Бога. То је стање онога који “у доброти промишља о Богу и тражи Га у простоти срца” (Прем. Сол. 1,1); онога који ходи ка Царству Божијем а да то и не примећује, јер “Царство Божије не долази на видљив начин” (Лук. 17,20); онога чија унутарња левица (= унутарњи стари човек) не зна шта чини његова унутарња десница (= унутарњи нови човек).
Другим речима – уколико речи уопште могу изразити један мистичан доживљај – надвладавање бола није нешто што хришћанин може остварити свесно и вољно. То је нешто што долази као неочекивана последица (која није била циљ подвига), кад се неко у потпуности преда Христу.
Но, оставимо се празнословља о стварима које не познајемо и дајмо реч Старцу да нам он сам исприча своју дивну причу.
Наставак Старчеве приче
Старац: Зар ти нисам причао?
Саговорник: Не, Старче, не сећам се…
Старац: Да се мало придигнем; подигни ме да ти испричам…
Саговорник: Да.
Старац: Направио сам био један мртвачки сандук; хтео сам да пођем у брдо, али сам доста осетљив на хладноћу… Схваташ?
Саговорник: Да.
Старац: Био сам, дакле, принуђен да направим мртвачки сандук. Био је седамдесетак центиметара широк и исто толико висок; у дужину је био око метар и осамдесет.
Саговорник: Да.
Старац: Одгоре је имао поклопац. Попео сам се, дакле, на један брeжуљак; било је то овако: овде је била међа… ја сам се попео овде, међу борове… Усред борова сам га поставио.
Унутра сам ставио одећу, закључао сам да ми је чобани не покраду и отишао сам.
Свечери бих одлазио тамо и остајао…. Спавао бих одгоре… Али, кад није било лепо вече, подизао бих поклопац, подметао некакав држач, стављао некакву простирку и спавао унутра.
Да видиш, то ми се врло допадало. Често бих ноћу рецитовао псалме… “Небеса над небесима… звезде и светлост”, и шта ти ја знам… Посматрао бих небо… Док сам се молио, осећао сам… и тако сам живео. Кад је било мирно време, био сам одгоре, а кад је била киша, завлачио сам се унутра.
Једном приликом наиђе један планинар, па ми рече: “Много ти завидим… Ја, нажалост, не могу то да учиним. Имам породицу… везан сам за њу. Подсетио си ме”, вели, “на једну песму Ламброса Порфираса”. Ништа му нисам одговорио… Он пође својим путем. “Стани, бре”, повичем ја, “поменуо си једну песму Порфираса. Шта си хтео да кажеш?” “Е, морам да ти је изрецитујем”, каже он. “Хајде, реци је.” “Мислим да ти сасвим одговара.” И изрецитује је. “Много ми се допада”, рекох; “да немаш, можда, оловку?” “Како да немам”, каже он. Извади из џепа оловку и запише ми песму. Научио сам је.
Прошло је отад једно десетак дана, кад ево ти њега да види да ли сам још тамо… Рекох му: “Седи да ти изрецитујем Порфирасову песму…” Прекрстим се и изрецитујем песму…
“Да је борова осојних, па да ми дају тек један сноп грана безбројних, у кутку крај њих начинио бих колибу своју убогу и сироту…
Ах, да је лето, па да ми дају лишће суво да на њега легнем, са њима и ја песму да запојем, зором да зашуморим њиховим шумом…
А затим? Ништа друго…
И кад се тако угаси мој живот радости препун,
мало грана опет да ми дају,
кревет мој последњи да буду.”
(Старац је био усхићен…)
Саговорник: Предивно.
Старац: Читав живот на извору радости, на извору живота; зашто Бог хоће да ти тако буде? Да би ти био задовољан… Да ти дарује оно величанство, оно Божанство… да осетиш у својој души… како оно беше? Свом душом…
Саговорник: Свом душом својом, свом мишљу својом, свом снагом својом… И ум, и душу, и разум и снагу…
Старац: Све подај Богу. Све што имаш… Сједини се са Богом. Предај их Богу. Отвори их Богу.
Саговорник: Свакако… као што вели и молитва.
Старац: Све хришћане… и читав свет, и који верују и који не верују, мучи та једна ствар – удаљеност од Бога. Удаљеност од Бога доноси са собом усамљеност. Схваташ?
Саговорник: Доноси потиштеност, доноси ово, доноси оно… напетост.
Старац: Па кад поричеш једну тајну… Толико је лекара, психијатара, психоаналитичара, психолога, и примају болеснике… Какве, бре, болеснике; ко си ти да примаш болеснике? И на концу – на питање пацијента: “Шта видиш, докторе…?” Лекар одговара: “Ништа ти није… Имаш несигурност…”
Саговорник: Шта значи несигурност…?
Старац: Шта значи “несигурност”? Шта значи: “Није ти ништа… Узми овај лек…”? Ма, ако не предаш себе Богу, шта ти лек може помоћи? Данас ће те успавати, али ће ти сутра можда бити још већа несигурност.
Саговорник: …Још горе. Обично тако и бива.
Коментар издавача. Непосредан Старчев одговор на питање: “Како се то може постићи?”, односно како се може поднети велики бол, јесте: “Предај све Богу. Све што имаш… Сједини се са Богом.” То значи да ти благодат Божија продре “у све зглобове, унутрашњост, у срце”.
