Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 7. маја 2023. године светом архијерејском Литургијом у храму Рођења Пресвете Богородице у Земуну и том приликом освештао антиминсе за храмове Архиепископије београдско-карловачке.
Том приликом патријарх Порфирије је беседио:
-Христос васкрсе! Ваистину васкрсе, браћо и сестре, Господ! Хвала Богу, Његово Васкрсење смо у духовној радости и пуноћи прославили недавно. Ово је трећа недеља по Васкрсењу. Имали смо најпре Томину недељу, затим Недељу мироносица и, ево сада, недељу која је посвећена одузетоме, по Јеванђељу по Јовану.
Црква је човекољубиво и богомудро устројила сваку своју поруку онако како је то најприродније за наш духовни живот откривајући шта је то све потребно за истински и суштински наш сусрет са Господом. Најпре, на Томину недељу Црква нас је подсетила да је исправно да додирнемо Христа собом, својим бићем, својом личношћу, али да тај додир није нешто што се заснива и започиње на материјалном, видљивом, опипљивом аргументу. Тај додир и сусрет са Христом мора бити унутрашњи. Он је могућ једино тамо где почива вера. Зато је Господ критикујући Тому истовремено и открио рекавши: Добро је што хоћеш да ме додирнеш, да ставиш руку своју на моје ране, да се увериш да сам то ја. Међутим, та потреба мора да потекне изнутра. Треба да видимо, осетимо и додирнемо Христа, Његове ране, али и Његову победу својом вером. Све у нашем животу почиње на вери. И што је вера чистија, што је дубља, што је исправнија, утолико су и плодови нашег духовног живота узвишенији, али утолико је мир унутрашњи и радост у нама сигурнија.
А онда на Недељу мироносица Црква нам поручује да је, на темељима вере, важно и потребно да имамо дубинску тежњу за Христом баш онако како су имале мироносице. Можете мислите како је било у римско доба када је жена не само била маргинализована, него заправо није ни убрајана у истинске и праве грађане који су једнаких права као мушкарци. Штавише, неретко су жене биле власништво мушкараца. А ево, Господ је себи узео за најнепосредније сараднике управо жене, жене мироносице. Најпре се њима јавио, јер су оне без сумње и без резерве чезнуле за Њим. Чезнуле за сусретом са Њим. Господ се најпре њима открио да оне буду апостоли апостолима. Жене мироносице су оне које су објавиле вест да је Господ васкрсао ученицима Његовим. Дакле, вера која мора да се загрева молитвом и подвигом и у којој непрестано букти наша суштинска потреба, жеђ и глад за Богом јесте простор и место где се Бог открива. Тамо где нема чежње, потребе и трагања за Богом, ту Бог ни нема места, на том месту Он остаје невидљив за онога који је затворен, који нема вере и не осећа дубинску глад, жеђ и потребу за Христом.
И ево данас имамо драму, драму у бањи Витезди. Тридесет осам година је један човек болестан, непокретан. Долази на место где понекад сиђе анђео Божји и усталаса воду, а онај који први уђе у воду бива исцељен. Овај је толико болестан да никако не може сам да дође до воде, а камоли да буде тај срећник који је први замочио своју ногу, ушао у воду и био исцељен. И наравно, Господ се појављује тамо. Исус шета у тој стравичној слици где има безброј болесних и прилази овоме који је тридесет осам година болестан и пита га нешто што је у најмању руку нелогично. Поставља му једно нелогично, а могли бисмо рећи и непристојно питање. Пита га: Да ли ти хоћеш здрав да будеш? И овај уздржавајући се да се не посвађа, али ипак на неки начин полемишући, каже: Па тридесет осам година долазим, какво је то питање? Али немам никога да ми помогне. Немам човека да ми помогне да дођем до воде, а сам не могу. Није случајно Господ питао: Хоћеш ли здрав да будеш? Наравно да је незамисливо да је хтео да буде непристојан, али Он је хтео и том човеку и нама да поручи да баш као и када је било речи о Томи, и баш као у случају мироносица, потребно је да тај човек пројави и покаже своју веру у то, да он хоће, да у томе да ли хоћеш он пројави своју слободу, да се слободно опредељује за Христа. Господ, који наравно да може све, до те мере поштује нашу слободу, твоју слободу, моју слободу, да неће да нам намеће ни оно што је за нас најбоље, него је потребно да ми сами из себе то пожелимо и да иако знамо да не можемо, ако имамо жељу и веру у Бога, засигурно исцелење долази.
Свака болест обухвата читаву људску личност. Не постоје само телесне болести. У свакој телесној болести постоји и психолошки моменат. Кад год је болесно тело болесна је и душа, и обрстно. Међутим, Господ хоће целовито, потпуно исцелење. Хоће да нам се исцели душа, да пројавимо слободну веру, а онда се исцељује и тело. Наравно да је погрешка да је грех узрок сваке болести и наравно да је у суочавању са сваком болешћу потребно и преумљење, покајање, тј. молитва. Нема само душевних болести и нема само телесних болести. То се види по речима последњим које је Господ упутио овом човеку рекавши му: Иди и не греши више, хотећи да каже да зато што си грешио ти си дошао у болесно стање. Вера ти се помутила, изгубио си веру или је немаш уопште, а онда ти се помутило и тело и заједно читава твоја личност душом и телом пала је у болест. Исцељујемо се увек и духовно и телесно.
Наравно, овај човек жалећи се да нема човека да му помогне у болести хтео је да каже да смо једни другима потребни, да је потребна подршка ближњега не само када нам нешто не иде најбоље, када смо болесни било духовно било телесно, када се пројављује наша болест, него у сваком тренутку. Ближњи нам је потребан да учествује у нашој радости, у нашем успеху, јер ниједан успон, ниједан успех и ниједна радост нема свој садржај, нема лепоту, нема богаство ако је не делимо са другима. Међутим, то да немамо човека није увек показатељ да се други о нама не брину, него може бити да смо имали човека, али може бити да смо и ми собом, својим поступцима, својим речима, својим односом према Богу и према ближњима произвели такав резултат да смо утицали да је људима досадило да нам помажу и да буду уз нас, да сведоче истински и прави пут, да су дигли руке од нас, да смо допринели да нема човека који ће поделити са нама бол, тугу и муку, који ће нам се наћи у невољи, јер их нисмо позвали да учествују са нама у нашој радости, у нашем успеху. Нисмо онда када смо имали разумели да је то што имамо дар Божји и да нам је дато да будемо економ и да поделимо са другима, са ближњима.
Дакле, браћо и сестре, вера, чежња и слобода да хоћемо јесте почетак нашег живота, почетак духовног живота. Али када хоћемо и када имамо вере засигурно ћемо имати стрпљења и смирења да се пројави Господ у нашим животима на начин на који Он хоће, у време када Он хоће, а све то онда када је то за нас најбоље и најспасоносније. Нека би Господ дао да имамо вере у Христа, да када год неко нема човека ми будемо тај човек за којег ће неко рећи: Ево човека!, да чујемо реч Божју како би онда Господ непрестано био са нама и када смо на крсту, али и васкрсавајући нас из сваке туге и сваке невоље у сваку радост и победу, да бисмо Га славили и сада и увек и у векове векова. Амин! Христос васкрсе!
Извор: Инфо-служба СПЦ
