.jpg)
Господњи белег
У многа зла времена,
Милостиви Господ Саваот
Васпостави међу људе светитеља,
Да исцели оболеле од нечастивог семена,
Који отпавши од Њега,
По свој земљи растури
Лакоумне идолопоклонике,
Страствене безумнике,
Грехољубне и фарисеје,
Весељем их привидним затрова,
А онда им донесе године куге и глади,
Бесцења, где човек човеку као роб ради,
Проклетство ратова и братоубица,
Сокаке пуне просјака и скитница,
Лажних пророка и месија,
Исцелитеља и врачарских сесија,
Где само вера је вересија,
Која се вечно душом исплаћује.
У многа тешка и времена страдална,
Што су венац од трња православнима,
Свако губаво време свог светитеља има,
Тако и у време турских зулума,
Човекољубиви Бог поклони нама
Испосника Тврдошког,
Светог Василија Острошког,
Да својим праведним житијем утеши нас
И подвижништвом својим казује нам:
"Радујте се, Господ је са вама!"
Родивши се у Хумској земљи,
Задужби Светог Саве,
По рођењу добивши име Стојан,
Тај Блажени боговидац и божаственик,
Миротворац и Чудотворац,
Монашким постригом у манастиру Тврдош,
Доби име Василије, по Василију Великом,
И блаженим својим ликом
Постаде чувар вере и утешитељ,
Онај коме се у очају обрати сваки сагрешитељ,
Жељник Царства Небеског,
Станодавца стеновитог вела,
Оном, што за живота учини многа добра дела,
И мудрошћу божјом рече многа проказања,
Мироточивши исцељења и после смрти
Миром из свог беструлежног тела.
Он три пута саходи у сан игуману Рафаилу,
У владичанској одежди и са кандилом у руци,
А Рафаил тек трећи пут рече братији
Који га у сну походи гост,
А они верујући у Божију промисао
Отидоше на свето ходочашће под Острог,
Ипостише телесни и духовни пост,
С острошким монасима отворише ковчег и
Угледаше светитељско тело ,,као восак жуто“,
Мирисно као босиљак, трулошћу нетакнуто,
И пренеше га у манастир Ваведења,
Где Његова душа благосиља успења,
И онима који целиваху мошти учини чудеса,
Као што раздвоји ракету на два дела
И пре него паде с небеса
На његову келију и испосницу,
На манастирску братију и мироносницу.
И у многа зла времена,
Која нас прате од Постања,
Кад се и Сунце пред несрећом склања,
И Месец иза облака у страху скрива,
Како по Господњој милости бива,
Српском роду Он пошаље светитеља,
Као што посла Светог Саву,
Најсветију српску славу,
И многе светитеље немањићке крви,
Као што посла Лазара Хребељановића,
Који за Царство небеско погибе први,
Василија Острошког и Николаја Велимировића,
Као што нам посла Патријарха Павла,
Који први одржа опело мученицима из јама,
И вазнесе к себи све из ратова новомученике,
И сву децу логора, шумаричке ученике,
И прекланог Слободана, убијену Милицу,
Све страдалнике српске у околини Мостара
И голобраде војнике с Кошара,
Све оне због којих још ране гноје
И сваки помени костима заболе,
Са срцем верујућим Срби живе у знању,
Да ће увек имати коме да се моле.
* * *
Све до сада објављене садржаје духовне поезије Невене Милосављевић можете да прочитате ОВДЕ
