Ове године, 17. маја, навршило се десет година од упокојења протођакона професора др Станимира Спасовића, једног од оснивача и првих професора Богословског факултета Светог Саве у Либертивилу. Професор Спасовић је био прегалац на пољу образовања свештенства Српске Православне Цркве током тешких и смутних времена новије историје нашег народа.
Рођен је пред сам почетак Другог светског рата, 3. фебруара 1937. године у околини Чачка. Основно образовање стекао је у родном месту. У најтежим временима прогона српског народа и Српске Цркве, одважио се да упише Богословију Светог Саве, која је тада била смештена у Манастиру Раковици код Београда. По завршетку средњег богословског образовања, уписује Богословски факултет у Београду, који са успехом завршава. По завршеним студијама, био је један од двојице кандидата за одлазак на усавршавање и пост-дипломске студије у Грчку. Због политичке ситуације у отаџбини и односа југословенских комунистичких власти према Српској Цркви, није успео да искористи ту прилику. Ипак, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, препознаје његове квалитете и поставља га за суплента у Богословији Светог Саве у Београду са 1. новембром 1963. године. Претходно је склопио брак са Олгом, рођеном Никитовић, са којом има сина Витомира (+2016) и ћерку Јелену.
Патријарх српски Герман рукоположио га је у ђаконски чин на Ваведење, 4. децембра 1963. Од тада па до упокојења 17. маја 2013. године, верно је служио Богу, својој вољеној Цркви и свом народу.
Не треба се чудити да је провео безмало 50 година служећи у ђаконском чину, с обзиром да га је Бог обдарио изузетно моћним и лепим гласом. По рукоположењу, Патријарх Герман га поставља за ђакона у једној од најзначајних београдских цркава – цркви Светог Апостола и Јеванђелиста Марка. Гласом, својим наочитим стасом и љубављу према лепоти богослужења служио је на понос Српској Цркви у тешким временима отвореног и прикривеног прогона од стране комунистичког режима. У то време, многи Београђани су одлазили у Маркову цркву због лепоте и уредности богослужења и појања. Током свог дугог и плодоносног служења, много је допринео афирмацији ђаконске службе заједно са ђаконима Владом Микићем, Радомиром Перчевићем, Марком Илићем, и другима, који су ’80-их година прошлог века на патријарашким богослужењима својим појањем и служењем били надалеко чувени. Стечено знање и непроцењиво искуство, радо је и несебично преносио младим ђаконима, својим ђацима и студентима.
Протођакон др Станимир Спасовић ће истовремено бити упамћен и као посвећен научни радник и васпитач многих генерација свештенослужитеља Српске Цркве. Од постављења за суплента у Богословији Светог Саве 1963. године до доласка у Америку ради оснивања Богословског факултета у Либертивилу 1986. године, био је васпитач и професор Историје Српске Цркве и Канонског и црквеног права. Убрзо по постављењу за професора Богословије уписао је и са успехом завршио студије на Правном факултету Универзитета у Београду. Спојем богословског и правног знања, наша Црква је добила јединствено способног човека за предмет Канонског и црквeног права. Али, љубав ка историји је превагнула те је на Богословском факултету у Београду пријавио докторат из Историје Српске Цркве под менторством протојереја проф. др Душана Кашића. Дисертацију под насловом: „Развитак живота и устројство Цркве у Србији у XIX веку“ успешно је одбранио 1983. год. Исте године отишао је у Енглеску на усавршавање. По повратку пријављује се на конкурс за доцента на предмету Канонско и црквено право на Богословском факултету у Београду.
На предлог Епископа шумадијског др Саве Вуковића, Свети Архијерејски Синод основао је Богословски факултет при Манастиру Светог Саве у Либертивилу и одредио професоре протођакона др Станимира Спасовића и протојереја др Драгана Милина да успоставе наставу и помогну образовање свештеничког кадра на Америчком континенту. Заједно са другим значајним прегаоцима на пољу црквене просвете, успео је да превазиђе мноштво тешкоћа и препрека и да учини да Богословски факултет прерасте из једне племените и богољубиве идеје у реалност и изнедри велики број свештенослужитеља како на америчком континенту тако и у Матици. Визија коју су имали оснивачи и утемељивачи Богословског факултета у Либертивилу, да млади и даровити људи добију истовремено и богословско образовање и животно искуство, те да науче и један од светских језика, има великог значаја и данас. Неопходно је да једна високошколска институција Српске Цркве постоји и у Америци како би помогла да наш народ не изгуби свест о својим коренима и остане на светосавском путу, одан својој Цркви и свом историјском наслеђу.
Родољубива свест о значају наше Цркве за одржање све већег српског расејања, била је веома јака код професора Спасовића. Од свих његових многобројних научних радова, ипак највише времена је посветио прикупљању и систематизацији историјске грађе Српске Цркве у дијаспори. Као резултат тог дугогодишњег рада, оставио нам је три тома, којима је покривена историја целе Српске Цркве у расејању: 1. Историја Српске Цркве у Америци и Канади од 1941. до 1991. године, 2. Историја Српске Цркве у Западној Европи, и 3. Историја Српске Цркве у Аустралији, Новом Зеланду и Јужној Африци.
Поред импресивног просветног рада, ученици и студенти професора Спасовића засигурно ће га се сећати као човека који је пленио својим достојанством и родољубљем. Његова љубав и осећај дужности према својој Цркви и своме роду су инспирација многима. Писац ових редова, имао је част да буде његов студент и да због искреног одушевљења и поноса са којим је професор Спасовић приступао историји нашег народа и наше Цркве, и сам се заинтересује за те области. Онај који је имао прилике да чује предавања професора Спасовића о Стефану Немањи – Светом Симеону, Стефану Лазаревићу или Митрополиту Стратимировићу са мноштвом историјских детаља и анегдота, није могао да остане равнодушан према величини наше историје. Та предавања су неретко измамљивала и сузе код слушалаца.
Засигурно, име протођакона професора др Станимира Спасовића остаће забележено у историји Српске Цркве као једног од великих прегалаца на пољу богословског образовања и црквеног поретка. Са великом захвалношћу сећају га се и многе генерације његових ученика и сарадника. Као верни свештенослужитељ Божији у тешким временима прогона наше Цркве и нашег народа, и као велики родољуб, професор Спасовић је задобио вечан спомен у Царству небеском.
Протојереј др Василије Вранић
Парох и старешина храма Св. Луке у Вашингтону
и архијерејски намесник вашингтонски
*Објављено у “Православљу” - новинама Српске Патријаршије
