После Васкрса Христовог ми смо у мислима проживели дане које је Христос после Васкрсења провео међу људима, слушали речи Светог Писма, присећали се тих древних догађаја. Био је поред апостола, ученика и људи су могли да Га виде, чују и разговарају са Њим. Какав незамислив благослов и срећа!
И после Вазнесења Господњег ми као да се растајемо са Њим и опет остајемо сами.
Заиста, када се Христос вазнео, људи Га више нису могли да виде телесним видом, већ су могли да виде духовним очима. И управо у томе лежи највиши смисао и велика снага вере. Веровати беспоговорно, не захтевајући чињенице и доказе; безусловно волети, не тражећи користи; потпуно веровати, разбијајући своју вољу о стену Божанског Промисла. Ово је одговоран и слободан избор. На крају крајева, нико не може натерати љубав, она се дешава по налогу срца, као одговор душе на Његов позив.
А Вазнесење Господње отвара нам свесни пут ка вери и љубави према Христу. Када бисмо видели Христа својим очима и чули Га, били бисмо лишени слободе избора, све би нам било недвосмислено: Он постоји, ми Га видимо.
Али наша вера и учење Цркве изграђени су на темељу знања о Господу и личног искуства живота у Богу: верујемо не ономе што видимо, већ ономе што знамо о Њему и што су бројни светитељи својим искуством потврдили. А из вере се рађа поверење у Бога, као из пупољка – цвета.
Рођењем Спаситеља у свет, смрћу Његовом, славним Васкрсењем и Вазнесењем, освећен нам је пут ка спасењу. Ово је непроцењив дар и велика милост Божија.
Стога ћемо се данас радовати и тријумфовати, јер после растанка увек долази састанак. И ми се са страхопоштовањем крећемо ка овом Сусрету – као ка апсолутном Добру, апсолутној Истини, апсолутној Светлости и апсолутној Радости. „Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе“ (1 Кор 2,9).
Митрополит Антоније (Паканич)
Извор: Рravlife.org
