Jеванђелски одломак о Жени Самарјанки (Јн 4, 5–42) има мноштво поука. Господ одлази у Самарију и тамо, поред Јаковљевог бунара, улази у разговор са једном Самарјанком. Много тога можемо научити из овог разговора и из онога што је уследило. Ако ми дозволите, желео бих да истакнем неке од ових богатих поука из данашњег јеванђеља.
Прво, заиста је невероватно да је Господ разговарао са женом Самарјанком, будући да је и сам Јеврејин. Његови ученици су се такође питали како се то догодило, јер је познато, како нам Јеванђеље каже, да „Јудеји немају посла са Самарјанима”. Нису имали никакав контакт; заправо они су се мрзели. А Господ је, укључивши жену у разговор, хтео да покаже да су поделе међу људима — које су много пута религиозне природе, као у овом случају — осуђене пред Богом. А поделе у овом случају, које су биле и етничке, имале су везе са чињеницом да су Самарићани веровали да Бога треба обожавати на гори Гаризим, док су Јевреји веровали да се Богу треба обожавати у Јерусалиму.
Често мислимо, вољена браћо и сестре, да је оно у шта фанатично верујемо заиста права ствар. Међутим, људи надахнути неком врстом зилотизма често потпуно затварају очи пред било каквом комуникацијом са другима како би одбранили своју веру. То је био случај са Јеврејима и Самарјанима, где их је та разлика у погледу места богослужења довела до тога да мрзе једни друге. Религијска подела, дакле, води у мржњу, води у недостатак заједништва, а управо то Господ долази данас не само да осуди, већ да превазиђе. И како га Он превазилази? Рекавши Самарјанки да се Богу не служи на одређеном месту. Бог се обожава свуда и у Духу Светом јер је Он сам Дух. Дух Свети је оно што чини да се људи уједине, да воле једни друге и да не мрзе једни друге. Дакле, у Духу Светом није могуће да људи мрзе једни друге, чак ни из верских разлога.
Господ је тако поручио Самарјанки да богослужење сада треба да буде духовно и да човек не треба да се везује за одређене форме, које такође могу створити поделе. Наравно, форме су неопходне у богослужењу, али никада не би требало да доводе до подела и мржње међу људима. Још једна предрасуда коју Господ отклања овим разговором јесте чињеница да је жена била презрена; важила је за другоразредну особу. Господ наводи ученике да се зачуде што је „говорио са женом“. Заиста, ова подела није само верска већ и културна, која се мора превазићи, а превазилази се благодаћу Божијом и Духом Светим.
Ова жена не бива просто прихваћена од Господа у разговору са Њим, већ постаје и апостол, равна апостолима. Она не спасава само себе, није спасена сама, већ спасава и друге. И само помислите да је, као што нам говори јеванђељски одељак, ова жена била грешница. Тако видимо да Господ уклања чак и ову предрасуду људи; Он то укида и превазилази. Он разговара са женом Самарјанком, коју су Јевреји мрзели, и не само да је сматрана инфериорном у друштву као жена, већ је била и грешница, позната грешница која имала пет мужева, док онај са којом је живела у то време није био њен муж. И ова жена је преображена у апостола! Како је лако осуђивати људе, како је лако рећи да некоме нема спаса, а Господ долази да нас научи супротном, да је спасење за све.
Нико није дефинитивно осуђен од Бога осим ако он сам не одбије да отвори своје срце да прими Божју милост, а Самарјанка је отворила своје срце. Чињеница да је Господ разоткрио тајне њеног живота није је учинила да мрзи Христа, као што то обично чинимо када нам неко каже истину о нама самима; учинило је да Га заволи, да Га препозна као Месију и да Га проповеда свуда.
Још једна важна тачка из данашњег јеванђељског одељка јесте да Господ указује апостолима да њихов апостолски рад у суштини није ништа друго до жетва, јер је семе посејано од Бога од раније. Колико пута мислимо да нешто чинимо, да нешто приносимо, а у стварности заборављамо речи Господње, да су се „други трудили, а ви сте ушли у трудове њихове“. Увек жањемо труд других. И зато је веома важно прво препознати допринос других, оних који су нам претходили, јер нико од нас није самостворен у духовном животу. Сви ми дугујемо нешто другоме, туђем труду, и увек морамо да имамо ово признање, ову захвалност у нашим срцима, и да поштујемо наше оце, посебно наше духовне оце, захваљујући којима смо упознали Христа, и захваљујући којима имамо спознати истину.
Коначно, карактеристично је за данашњи одломак да су Самарјани који су поверовали у Христа, веровали прво на основу проповеди ове свете Фотине Самарјанке, а онда јој, након што је Господ остао са њима два дана, кажу: „Сада верујемо, не због онога што си рекла, него смо Га и сами чули и знамо да је ово заиста Христос, Спаситељ света.” Колико је важно да направимо овај корак од информација које нам други дају о Христу до нашег личног упознавања са Њим. Јер тада и само тада је наше спасење потпуно.
Дакле, никада не би требало бити довољно да људи једноставно слушају мисионара или било кога ко другима говори о Христу, као што је случај са многим протестантским проповедницима, који се задовољавају да људима пренесу поруку Јеванђеља. Шта се дешава после тога? Остављају их саме. Али за нас православне, место где порука Јеванђеља заиста доноси плод је унутар Цркве. Тамо се лично познаје Христос, тамо се долази у лично општење са Њим, кроз молитву и свете тајне Цркве, а пре свега кроз Евхаристију, где се сада сједињује са Христом и више не верује само зато што му је неко рекао да је Христос спаситељ, већ зато што он сам живи и доживљава Га као спаситеља. Дакле, проповед која не води Цркви није проповед, није спасење. Овде, у Цркви, постоји спасење, јер овде постоји лично познанство са Господом.
Нека са нама буду молитве жене Самарјанке, свете Фотине, да нам живот буде плодан и да и ми доносимо плод, пре свега, у личном односу са Господом у Његовој Цркви. Амин.
