Патријарх Порфирије освештао капелу посвећену Светом Платону Бањалучком у Војнотехничком институту на Жаркову
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије освештао је 4. маја 2023. године у Војнотехничком институту на Жаркову, капелу посвећену Светом Платону Бањалучком.
У чину освећења капеле и светој архијерејској Литургији, Патријарху је саслуживао викарни Епископ липљански Доситеј, са протојерејима Небојшом Тополићем и Ђорђем Стојисављевићем, в.д. главног војног свештеника.
Молитвено су присуствовали министар одбране г. Милош Вучевић, помоћник министра за материјалне ресурсе г. Ненад Милорадовић, начелник Управе за људске ресурсе Ј-1 Генералштаба Војске Србије бригадни генерал Саво Ирискић и директор Војнотехничког института пуковник Александар Кари.
Кум новоосвећене капеле био је потпуковник Горан Марјановић из војнотехничког института на Жаркову.
Том приликом Патријарх српски г. Порфирије је одржао беседу у коме је, између осталог, поменуо јучерашњи трагичан догађај:
Ових дана сви смо суочени са великом трагедијом у нашем народу. И наравно да сви осећамо најдубљи могући бол и наравно да је то пораз за све нас. У оваквим тренуцима најмудрије, најисправније и најбоље за све нас било да ћутимо, да се погрузимо у себе, у своју душу. Свако од нас треба да се запита, први ја – можда и више него други, шта је то што сам суштински погрешно учинио да може да се деси међу нама оваква трагедија. И шта је то што нисам довољно учинио да бих посведочио најдубљу истину: да је човек биће које је створено за вечност и да је смисао његовог постојања у заједници са Богом и у заједници са другим људима. Тек у оваквим тренуцима који огољено показују колико смо мали, колико смо на погрешном путу, колико су нам приоритети погрешни и промашени, запитамо се најпре у неверици а онда нажалост, нажалост већ у наредном кораку, трагамо за кривцима. Ми заправо треба да се погрузимо у себе. Ако ћемо о кривици, сви смо криви. Од свих сам први ја. Почевши од тога да ли су наше молитве биле исправне, да ли су биле довољне да учине оно што не може људска рука и људска снага. Поједностављено говорећи, у оваквим случајевима, када се трага за кривцима – наравно да можемо дефинисати да нам је околина амбијент у којем живимо несавршена. Као што је увек и свагда. Али када се укрсте спољашњи фактори са, ко зна каквим најдубљим фрустрацијама, ломовима, који по правилу немају рационална објашњења у нечијој души, када дође до кратког споја између та два нивоа и те две реалности, имамо већу или мању трагедију а нажалост, ево нама се десило да имамо такву да не можемо речима да је опишемо. Духовни ниво, корен нашега постојања, суштински, јеванђељски по речи Божијој јесте унутарње огледало на којем свако себе, у најдубљој својој тајности огледа и сагледава. То је унутарњи регулатор који даје простора благодати Божијој и једини има снагу да, када се укрсте спољашње околности и време и простор у којем живимо са својим изазовима и наша унутрашња погнућа, једини има капацитет суштински да нас врати себи. Далеко би нас одвело да анализирамо шта ту све може да буде и какве су могућности. Али сам и у ове тужне дане за све нас хтео да подвучем, честитајући вама у Војсци, значај и потребу постојања храмова. Нема то везе са идеологијом. Нема то везе са различитостима које постоје међу људима. Логичне су и природне и не треба да буду супротности. Нема то везе са тим ко припада којем социјалном слоју, ко има одговорност да управља државом, а ко има неке друге одговорности. Нема то везе са партијама, то има везе са нама, са онима који припадају овом народу и овој држави. Јер ту на истом месту, ако су нам листе приоритета макар приближно сличне, ако разумемо шта значи живети у хармонији онда разумемо да нам је потребан храм. Зато што нам је потребна помоћ Божија, благодат Божија. Само дакле када и социјални и психолошки и духовни аспекат нашега живота постоји, има хармонију, симфонију, онда ћемо имати снаге да препознајемо своје недостатке, своје промашаје, да разумемо шта смо погрешно учинили, да схватимо шта нисмо учинили и онда ћемо засигурно препознавати, уз помоћ благодати Божије, где нам леже опасности. Нека би Господ дао покој пострадалој деци. Нека би дао утеху духовну, Духом Светим родитељима и сродницама њиховим. Нека би све ово за нас била истинска и права опомена да разумемо да и поред тога што смо различити, једно смо и јединствено биће, а народ можемо бити само онда када се трудимо да градимо ту хармонију на сва три нивоа нашега постојања. Да имамо молитве Светога Платона, епископа бањалучког и жарковачког, да имамо његове молитве и његову духовну спознају. Он је знао и приоритете, знао је шта је важно и шта је најважније и зато је био спреман Христа ради свој живот да положи за све али пре свега за своју паству.
Извор: Инфо-служба СПЦ
