Type Here to Get Search Results !

Протојереј Владимир Бојков: У коферима сам носио ствари из Аустралије

Већина нас зна да постоји таква земља као што је Мадагаскар искључиво на основу мапе света и популарног цртаног филма. Мало је, чак и међу „најнапреднијим“ православцима, познато да тамо постоји православна мисија која броји двадесет свештеника и једног ђакона. Протојереј Владимир Бојков, архијерејски намесник руских цркава на Новом Зеланду, сасвим је случајно сазнао да тамошњој мисији недостају одежде, па је по благослову надлежног епископа, у том смислу упутио распис у својој епархији. Одговор је стигао брзо…


— Оче Владимире, да ли је тачно да сте за руску православну мисију на Мадагаскару сазнали преко интернета? Шта знате о томе?


— Тако је, преко интернета! Пре десетак година упознао сам оца Андреја Новикова, старешину храма Свете Тројице на Воробјовим горама у Москви, и оца Георгија Максимова. Отац Андреј и ја повремено размењујемо поруке на друштвеним мрежама и ја  пратим како обављају своју пастирску службу у Африци. Не тако давно наишао сам на извештај о. Андреја о његовом раду на Мадагаскару. Водио је пастирски семинар у Антананариву за све свештенике и ђакона у тој земљи. Донели су заједничку слику где се виде како сви носе крстове на грудима, али три свештеника нису била обучена у мантије.

Тада сам размишљао: нешто није у реду, зашто ови свештеници нису обучени у мантије? Онда сам мало читао о Мадагаскару и сазнао да је то најсиромашнија земља у Африци.

До тог сазнања сам дошао 14. маја, али се два дана касније упокојио у Господу наш драги митрополит Иларион (Капрал), Првојерарх Руске православне заграничне цркве. Он је заиста волео мисионарско дело, и мислећи на њега, одлучио сам да би било заиста лепо пружити помоћ  мадагаскарској мисији у спомен на нашег Владику како би се они молили за покој његове душе.

Питао сам се: у сакристијама наших парохија лежи много одежди и светих сасуда који се више не користе, али су и даље у пристојном стању, док тамо има двадесет свештеника и један ђакон којима можемо помоћи тако што ћемо им однети оно што им треба. Написао сам о. Андреју да постоји таква идеја, а он је заузврат добио благослов од митрополита Леонида, патријаршког егзарха, па смо уз Божју помоћ прионули на посао.

У почетку уопште нисам размишљао о логистици, пошто је моје знање о Мадагаскару било засновано на карикатури. Дакле, једноставно сам тражио благослов епархијског архијереја да проведе ову кампању: да замолим све парохије у Епархији аустралијско-новозеландској да прикупе употребљиве ствари и пошаљу их на Мадагаскар преко наше цркве Васкрсења Христовог у Окланду (Нови Зеланд).

Све сам ово носио из Аустралије на Нови Зрланд у својим коферима. Почев од маја тамо сам био неколико пута, и сваки пут када бих се вратио, донео бих све више и више ствари. И тако, сваки пут када бих из Аустралије путовао у Нови Зеланд, носио бих око шездесет килограма ствари. Прикупљене ствари смо слагали у нашој парохији, а два пута смо послали пошиљке од деведесет осам и седамдесет седам килограма. Хвала Богу, све је било у веома добром стању, а једино што смо морали да оставимо дома био је мали прекривач за олтарски престо, пошто је био похабан. Оба товара су стигла на одредиште и тамошњи свештеници су их већ отворили и почели да користе.

Трећу пошиљку планирам да пошаљем средином новембра, јер ми је у Аустралији остало још око сто двадесет килограма одежди и још неколико црквених сасуда. Мораћу да одем тамо још два-три пута да све понесем са собом у Нови Зеланд и пошаљем на Мадагаскар.

Значајан део трошкова слања пао је на рачун добротворне фондације наше парохије. Ову идеју сам позајмио од Саборне цркве Светог Јована Крститеља у Вашингтону, где сам служио почетком 2000-их. Тамошњи парохијани су скупљали новац за такав фонд, па сам помислио: то је одлична идеја! Питао сам стрешину оца Виктора Потапова како користе та средства? Рекао је: помоћ онима којима је потребна.

Када сам стигао на Нови Зеланд, казао сам својим парохијанима да и ми треба да имамо такав фонд. Можда нећемо имати превише за почетак, али ћемо прикупљати новац за лица у невољи. Дакле, овај пут нам је заиста помогло.

    

— Какве сте ствари послали на Мадагаскар?


— Пре свега, богослужбене одежде. Послали смо око 30-40 одежди за свештенике и ђаконе, богослужбене предмете за олтар, антиминсе и налоње и покровце за путир и дискос, и олтарске завесе. Већину тих ствари су наши парохијани ручно израдили између 1950-их и 1980-их година када није постојала фабрика у Софрину, нити неко друго слично предузеће у Русији које би производило такве предмете. Неколико ствари је послала моја парохија у Аустралији где сам одрастао и углавном их се сећам. Већином су то били половни предмети, али у одличном стању да се могу  одмах користити.

Постојала је само једна ствар због које сам био мало забринут. Наиме, већина свештеника на Мадагаскару ниског је раста, па би ове одежде могле бити превелике за њих, те сам предложио свештеницима да изврше преправке и скрате их, ако је потребно. Но, послали су ми фотографије као доказ да је све било како треба.


— Какав сте одговор добили са Мадагаскара?


— Свештеници су били срећни, поготово што због тренутне политичке ситуације више нису у могућности да примају веће пошиљке из Русије. У моју пастирску службу не спада бављење политиком, али помагање ближњем заповест је Светог писма. Једино сам желео да помогнем оне којима је помоћ потребна. Да сам знао раније, још пре бих послао помоћ на Мадагаскар.


— Какво је било реаговање Ваших парохијана на Новом Зеланду?


— И они су били срећни. Цела идеја оснивања добротворне фондације у нашој парохији била је да се заједнички помогну они којима је помоћ потребна. И наравно, људи су били радосни када су чули за такву хуманитарну помоћ. Водимо прилично изолован живот овде на Новом Зеланду, далеко од нашег Епархијског центра који се налази у Аустралији. Живот парохије овде није био лак од самог почетка, од педесетих година прошлог века. Чак и сада, када последњих тридесет година пристижу нови људи из свих крајева бившег Совјетског Савеза, наши парохијани схватају колико је тешко одржати православну веру живом у таквој, иако релативној, изолацији. На крају крајева, није лако доћи ни до Аустралије и видети друге православне хришћане. Из тог разлога су радо понудили помоћ двадесеторици свештеника и ђакону на Мадагаскару како би могли да боље обављају своју православну мисију.


—Да ли сте стекли осећај по чему се Православље у Африци разликује од Православља које ми познајемо, и по чему су они слични?


—По том питању разговарао сам само са два свештеника са Мадагаскара, тако да још нисам осетио неку разлику. Свакако, волео бих да их посетим; иначе, уживам у путовањима, а, уз то, заиста ми се свиђа идеја да се бавим мисионарским радом. Одлучио сам да одем код њих и дознам како је бити православан на Мадагаскару. У међувремену сам о томе сазнао нешто преко интернета и порукâ које добијам од тамошњих свештеника. Тренутно ме је њихов архијерејски намесник о. Никола замолио за помоћ како би се локална деца припремила за нову школску годину. Помислио сам да је боље да им пошаљемо новац, уместо да шаљемо школски прибор, како би сами могли купити све што је за школу потребно.

  

—У којој мери је Православној цркви важно присуство у Африци уопште, а посебно на Мадагаскару?


— Веома је важно помоћи у ширењу Речи Божје. Мисионарски рад управо на томе почива: настојати да се Реч Божја рашири по целом свету. На Мадагаскару постоји таква потреба, па смо одлучили да радимо као милостиви Самарјани, да учимо о потребама наше браће и служимо им. Показало се да људи из једног малог краја света шаљу помоћ у други мали део света. Свакако ћемо се потрудити да то радимо и у будућности. Наше је заиста да прихватимо и преносимо само оно што је наша Епархија сакупила, и овим путем захваљујем нашим свештеницима и парохијанима који су притом дали све од себе. Списак имена наших дародаваца послао сам свештенику о. Николи, архијерејском намеснику на Мадагаскару, да се тамо моле за њих. Са своје стране послао ми је имена њихових свештеника и једног ђакона. Разменићемо братску молитву једни за друге. Веома нам је тешко да будемо православни хришћани овде, на крају света,  тешко је и њима  на Мадагаскару. Наравно, немамо исте тешкоће, али морамо настојати да их превазиђемо и стојимо једни уз друге.


—Служили сте у Аустралији, посетили Кину, а тренутно служите на Новом Зеланду. Са православне тачке гледишта, све ове земље су егзотичне. Како се осећате када буквално доносите Реч Божју домородачком народу који ју је можда никада није чуо? Добијате ли нешто као одговор?


— Прерано је у нашој историји говорити о некој великој мисији посебно везаној за наше Абориџине. Углавном, општио сам само са једним свештеником у нашој Цркви из редова Абориџина по имену о. Серафим, Бог да му души прости! Често смо са њим разговарали о потреби да се допре и до Маора, староседелачких Новозеланђана. Проповедао је међу њима у малим размерама у Аустралији, где има много и Новозеланђана.

Наравно, у томе је учествовао и владика Иларион (Капрал); волео је да у нашој Епархији отвара нове парохије и мисије на енглеском говорном подручју. На Новом Зеланду настојимо да задовољимо духовне потребе оних староседелаца који нам пристижу. На пример, током пандемије имали смо десетак-петнаест људи који су се интересовали за Православље. Спремамо се да их крстимо када буду припремљени за то – то су углавном млађи и старији мушкарци који траже духовност и  за Православну цркву су сазнали преко наше руске парохије.

Пре свега, наша мисија је усмерена на наше људе — оне који су напустили Кину 1950-их и 1960-их, 1980-их, и оне који су стигли из бившег Совјетског Савеза почетком 1990-их. Наравно, немамо много финансијских средстава, али се трудимо да служимо и Русима и мештанима. На пример, након што је пандемија престала, почели смо да у нашој цркви служимо две вечерње суботом уместо да имамо једно свеноћно бденије: једна је на црквенословенском, а друга на енглеском, пошто смо имали прилив нових људи који говоре енглески. Сви су они веома побожни и учествују у богослужењима. За време Успенског поста свако вече на оба језика антифоно певамо Акатист Пресветој Богородици. У суштини, половина наших верника говори енглески, а друга половина руски.


Разговор водио: Дмитрије Злодорев

Превод с руског: Протођакон Радомир Ракић


Извор: Оrthochristian.com

Рубрика