Заједничка комисија православних и католичких богослова заседала је у Александрији, у Египту, недељу дана почетком овог месеца, и на крају заседања усвојила документ „Саборност и првенство у другом миленијуму и данас“.
Православну Цркву су представљали Њихова Високопреосвештенства Јов, митрополит писидијски, са-председседавајући Заједничке богословске комисије; митрополит силивријски Максим и о. Алексис Торанс (Васељенска патријаршија), Генадије, митрополит Боцване, Петрос митрополит Акре и професор Григорије Лиантас (Александријска патријаршија), архиепископ антидонски Нектарије и професор Теодор Јанку (Јерусалимска патријаршија), митрополит западно-јужноевропски Јосиф и Патриције Влаицу (Румунска патријаршија), митрополит алкациски Теодор и о. Георгиос Звиададзе (Грузијска патријаршија), митрополит констанцски и амохостски Василије и о. Григорије Јоаникис (Кипарска црква), митрополит месински Хризостом и о. Амфилохије Милтос (Грчка црква), професори Јержи Остапчук и Јержи Бетлејко (Пољска црква), митрополит корчански Јоаникије и професор Натан Хоуп (Албанска црква), митрополит михаловски Георгије и о. Кирил Саркисијан (Црква Чешке и Словачке).
Документ разматра немирну историју другог миленијума у четири периода: од 1054. до Фирентинског концила (1438-1439), од Реформације до 18. века, 19. века и 20. и 21. века.
Текст више пута искрено признаје да еклисиологија данашње Католичке цркве није еклисиологија из првог миленијума. У првом периоду, све до Фирентинског концила, Западна црква је развила више „правничку еклисиологију” и просјачки монашки редови као што су фрањевци и доминиканци „промовисали су схватање папства коме је било поверено пастирско старање о целој Цркви. ”
У заједничком тексту се такође наводи да су крсташки ратови довели до антиканонског постављања латинских јерараха у местима где су грчки јерарси већ постојали и до укидања аутокефалности Кипарске цркве.
С друге стране, Православна црква је очувала канонскију еклисиологију:
„За време другог миленијума на Истоку установа саборности је функционисала по канонским одредбама Апостолског канона 34, где су Цариградски патријарх као први и епископи присутни у Цариграду учествовали на заседањима сабора Ендимусе. Преко Сабора Ендимусе Црква је изразила вид трајне саборности у којој су патријарси Истока, присутни у Цариграду, или њихови представници и други епископи сазивани од стране Цариградског патријарха да доносе саборске одлуке.“
У међувремену, Православна црква је касније била подвргнута правном милет систему у којем су сви православни хришћани у Османском царству стављени у зависност од Васељенске патријаршије у црквеним и грађанским стварима, иако је дух саборности ипак био очуван, наводи се у документу.
У трећем периоду, Први ватикански концил је „оставио своју еклисиологију неуравнотеженом“: „Његово догматско учење о папству није било допуњено учењем о епископству, нити је контекстуализовано ширим учењем о Цркви“.
Папска непогрешивост, усвојена на Првом Ватикануму, неприхватљива је за православне, јер они схватају непогрешивост као припадност Цркви у целини, наглашава се у тексту.
У четвртом периоду, православно-католички односи су имали користи од општег „повратка изворима”, Светом писму и Оцима, а обе стране су се у 20. веку више усредсредиле на Цркву као заједницу.
Много пажње је посвећено Критском сабору из 2016. г. и његовим многим припремним саветовањима. Овде нови документ садржи озбиљну чињеничну грешку кад се наводи да су: „Четири сабрања предстојатеља аутокефалних православних Цркава (Цариград 2008. и 2014, Шамбези 2016. и Крит 2016.) довела су до сазивања Светог и Великог Сабора на Криту од стране Васељенског патријарха Вартоломеја уз једногласну сагласност предстојатеља православних Цркава.“ Наиме, Његово Блаженство патријарх антиохијски Јован и Антиохијска патријаршија изричито нису дали сагласност на одржавање тог сабора.
Насупрот Првом Ватикануму, Други Ватиканум је успоставио већу равнотежу између бискупâ и папе и признао да Православна црква има истинске Свете Тајне, наводи се у новом тексту.
Пошто је посветио много простора историјским догађајима, документ прелази на шест закључака:
- 1. „Главна питања компликују аутентично схватање саборности и првенства у Цркви... Наше историјско проучавање саборности и првенства у другом миленијуму показало је неадекватност оба ова гледишта.”
- 2. „Други ватикански концил доноси нове перспективе темељитим тумачењем тајне Цркве као тајне причешћа... У Православној цркви се саборност и првенство практикују на свеправославном нивоу, према канонском предању, одржавањем светих и великих сабора.”
- 3. „Црква је дубоко укорењена у тајни Свете Тројице, а евхаристијска еклисиологија заједништва је кључ за артикулисање здравог богословља о саборности и првенству.“
- 4. „Међузависност саборности и првенства је основно начело у животу Цркве ... Оно што је потребно у новим околностима јесте нова и правилна примена истог руководећег начела.“
- 5. „Православни и римокатолици су посвећени проналажењу начина да превазиђу отуђеност и одвојеност до којих је дошло током другог миленијума.“
- 6. „Када смо заједно размишљали о историји другог миленијума, признајемо да заједничко читање извора може надахњивати праксу саборности и првенства у будућности.“
(НАПОМЕНА РЕДАКЦИЈА НАШЕГ ПОРТАЛА: Доносимо неформални превод са енглеског и коментар како је донет на сајту Оrthochristian.com)
За наш портал превод са енглеског приредила:
проф. Сања Симић де Граф,
сарадник информативно-катихетског портала "Ризница"
Извор: Оrthochristian.com
