Дан уочи Видовдана Његово Преосвештенство Епископ сремски Господин Василије дочекан је у манастиру Врднику, где је обавио мало освећење управо обновљеног храма Вазнесења Господњег, као и празнично вечерње богослужење са петохлебницом, уз саслужење монаштва и ђаконства Епархије сремске.
Током богослужења, Преосвећени Владика је поучио верни народ о највишој жртви наших славних предака, а затим је у манастирској трпезарији послужена трпеза љубави и том приликом му је врднички настојатељ, јеромонах Лазар предао инсигније епископског достојанства, у знак сећања на обнову ове светиње, али и као израз благодарности на исказаној љубави и очинском старању.
У навечерје празника, у 22 часа, Свету тајну Јелеосвећења служили су протонамесник Бојан Мијановић, архијерејски намесник пећиначки, јереј Немања Теофиловић, парох сусечки, јереј Бранислав Керечки, парох петроварадински, јереј Милош Маријанац, парох беочински, јереј Милан Томашевић, парох сурчински, јереј Марко Јањић, парох малорадиначки и јереј Илија Алексић, парох вогањски.
У складу са већ познатом традицијом, свим богослужењима у манастиру Врднику присуствовало је велико мноштво верног народа, потврђујући изузетну развијеност култа Светог кнеза Лазара у Фрушкој гори и читавом Срему. Најзначајнији догађај у историји Врдника збио се 1697, када су се овде настанили раванички монаси, доневши у храм Светог Јована кивот са моштима Светог кнеза Лазара и одредивши тако будући назив Врдника као Сремске Раванице. Пристигло братство обогатило је манастирску ризницу донетим драгоценостима и повељама, али и обновило цркву, посветивши је Вазнесењу Господњем, не би ли је што чвршће повезало са Раваницом у Србији. У Врднику је ова непроцењива реликвија била похрањена све до априла 1942, када је протојереј-ставрофор проф. др Радослав Грујић, користећи се личним познанством и благонаклоношћу ратног саветника при Управном штабу за Србију, мајора барона Јохана Албрехта фон Рајсвица, успео да обезбеди пренос моштију српских Светитеља, односно Светог кнеза Лазара из манастира Бешеново, оскрнављених моштију Светог цара Уроша из манастира Јазак и Светог деспота Стефана Штиљановића из манастира Шишатовац, у окупирани Београд, где су свечано положене у Саборној цркви и тако спашене од усташког разарања. Данас се у манастиру Врднику чува део моштију Светог кнеза мученика.
На празник Светог мученика Кнеза Лазара и Светих мученика српских, 28. јуна 2023. године, Његово Преосвештенство Епископ сремски Господин Василије служио је Свету архијерејску Литургију у манастирском храму Вазнесења Господњег, уз саслужење монаштва и свештенства Епархије сремске и других дијецеза Српске Православне Цркве. Након Евхаристијског славља, Преосвећени Господин Епископ је одслужио парастос свим пострадалим Србима, од Косова Поља до данас и затим, осветио славске дарове, колач и кољиво. Празнична богослужења улепшао је гостујући хор из Сједињених Америчких Држава, под руководством диригентице Јелене Вранић. По завршеним обредима, трудом јеромонаха Лазара, настојатеља манастира Врдника и сабраног сестринства, за сав прсутни верни народ уприличена је славска трпеза љубави.
* * *
Видовданска беседа Епископа сремског г. Василија
Драга Нам браћо и сестре,
Данас се окупљамо с поносом и дубоким поштовањем како бисмо одали почаст једном од најсвјетлијих тренутака наше историје – Видовдану, дану кад су српски витезови одважно стали пред османску бујицу која је, у 14. веку, претила да потопи читав хришћански свет. На најдубљем психолошком нивоу, Видовдан сваког од овде присутних, појединачно, духовно и емотивно везује уз мученичко страдање и жртву наших предака који су се храбро испречили свирепој сили, не би ли одбранили своју вјеру, слободу и све оно што ће се касније препознавати као национални идентитет. Тако је овај празник Светог пророка Амоса постао српски Велики Петак, у ком је читава српска историја добила јеванђелску димензију, учећи нас да победник никада не може бити онај који граби туђу земљу и слободу, ко не познаје истину и правду. Јер зло нема име и презиме, узраст, пол и расу, нацију и опредељење, о чему нам сведоче и страховите трагедије које су обележиле ову годину.
Тога судбоносног дана, крв је нештедице потекла нашом домовином, док су хероји и мученици Цркве Христове с највишом љубављу бранили све оно што нам је било и остало свето и драгоцјено. Молим вас да, са истинским страхопоштовањем, застанемо и погнемо главе пред витешким подвигом светих војника Цркве Христове и нека се њихова жртва вјечно слави, у молитвама и песмама, служећи као инспирација и нашој дјеци, да и онa развију јеванђелске врлине својих дичних предака! Данас се сећамо и свих осталих српских војника, који су, кроз нашу страдалну историју, полагали и полажу своје животе, за крст часни и слободу златну. Упутимо зато молитву Господу над војскама да вечни покој и Рајско насеље подари, не само косовским мученицима, већ и душама блиставих личности наше славне историје, попут војвода Синђелића, Мишића, Путника и Бојовића, али и свих оних безимених хероја, који су тихо и смело умирали због одбране својих ближњих и својих светиња, знајући да је „земаљско за малена царство, а небеско вавек и довека“.
Браћо и сестре, нису само српски витезови и ратници непоколебљиво понели мученичи венац. Страховит бол делили су са мајкама, сестрама и кћерима, које су гледале патње својих ближњих, још од времена када су им турски зулумћари отимали децу из наручја. Видале су тешке ране својих супружника, браће и очева и трпеле све досуђене недаће, све док нису породиле генерацију која ће утрти сузе са њихових лица и коначно се изборити за слободу и мир у нашој домовини. Бол и непоколебљиву наду, као најлепши украс, достојанствено су носиле све наше мајке и сестре, још од Мајке девет Југовића, Косовке девојке и Свете кнегиње Милице и других витез-мајки.
Кроз историју смо били суочени с многим изазовима, али свакако да снага духа и непоколебљивост Светог кнеза Лазара и његових сабораца и састрадалника, на том страшном месту и у том драматичном тренутку, остају готово без преседана. Погибија српских витезова назначила је мученички правац којим ће у будућност водити и њихове потомке, јер косовски завет је поуке Светог Јеванђеља преточио у народну поезију и усмено предање, васпитавајући и правилно образујући генерације наших предака и то у време кад других школа није било. Тако нас Видовдан подсјећа и на чињеницу да смо народ који је изнова и изнова устајао из пепела, народ који је опстао успркос пакленим тешкоћама, а наша прошлост је испуњена јунаштвом, упорношћу и способношћу да се изборимо са свим историјским бурама које су претиле да усковитлају, надваладају и на крају сломе малу хришћанску државу, на раскрсници путева између Истока и Запада.
Драга браћо и сестре, совокупљени и сабрани у манастиру Раваници, задужбини Светога кнеза – мученика, најзначајнији догађај у историји Врдника збио се 1697. године. У то време овде су се настанили раванички монаси, доневши у тадашњи храм Светог Јована кивот са моштима Светог кнеза Лазара и одредивши тако будући назив Врдника као Сремске Раванице. Култ који се развио око нетрулежног тела Свеца Божијег, као и растуће мноштво побожних ходочасника дословно је подигао овај монументални храм, који и сада са радошћу обнављамо, уз делатну љубав и посвећеност Оца Лазара и сестринства ове свете обитељи.
Исто тако, на сам светли и свети празник Видовдан, помолимо се за снагу да се смело суочимо с изазовима који стоје пред нама, као појединцима, али и Црквом и народом Божијим. Помолимо се за мудрост да донесемо праве одлуке, за храброст да се боримо за истину и правду, и за дар љубави која ће нас истински повезати са божурима који су српском крвљу заливени на оном светом и распетом Косову и Метохији. Упутимо нашем Господу и усрдну молитву да угаси ратна жаришта, где год да букте у овом свету, као и да свима који су своје животе изгубили у овим дословно трагичним временима, подари вечни покој у Царству небеском.
Нека вас Видовдан обасја свјетлом наде и нека вам пружи снагу да остварите све своје праведне циљеве. Нека Господ благослови све вас окупљене у овој великој светињи српског народа, нека вас учини достојнима наслеђа ваших храбрих и светих предака и нека чува све који су вам мили и драги, како би и даље неговали сјећање на све мученике наше крви која је проливена за Отаџбину, док ће се Они за нас молити пред Престолом Свевишњега, сада и увек и у све векове векова. Амин.
Извор: Епархија сремска
