Са интернет странице Епархије диселдорфске и немачке, доносимо беседу презвитера Драгише Јеркића, коју је изговорио у недељу Свих светих, 11. јуна 2023. године, на литургијском сабрању у минхенском храму.
Данас се окончава педесетодневни богослужбени период којим Црква повезује два велика празника: Васкрсење Господа Исуса Христа и Силазак Духа Светог на апостоле.
Овом централном празничном периоду црквене године је претходио Велики пост.
Можемо да кажемо да смо последња три мјесеца провели на једном заједничком духовном путовању, на коме је свако од нас лично али у заједници Цркве испитивао и наново откривао истину о најважнијим догађајима из историје спасења свијета.
У Великом посту смо изнова промишљали основне хришћанске истине које нас Црква учи о Богу, свијету и човјеку. Подсјетили смо се да Бог ствара свијет, сва жива бића и човјека из своје бескрајне љубави и то са једним циљем – да цјелокупна творевина уђе у животодавну заједницу са својим Творцем. Једном рјечју, да уђе у вјечност.
Истовремено нас je Црква у ове дане подсјећала да је наше постојање, све оно што доживљавамо и називамо животом, коначно и прекривено сјенком страдања и смрти. Хришћанско учење нам кроз Свето Писмо и Предање открива да без помоћи Божије човјек није у стању да оствари коначни циљ свог постојања.
Даље сазнајемо разлог тајанственог божанског откривења у времену и простору. Не само да је Бог, како нас Свето Писмо поучава, у току историје на разне начине дјеловао (интервенисао) у историји човјечанства, него је у чудесним догађају оваплоћења Сина свога на један необјашњив начин постао дио нас и нашег свијета.
Личност Господа Исуса Христа постаје централна тачка историје свијета и човјечанства уједно бивајући средиштем живота сваког од нас. Смисао свих догађаја којих се сјећамо у данима Страсне седмице – патње, понижења, издаје, суђења, страдања, распећа и смрти Христове – се открива у Тајни Васкрсења. У радосној и живоносној свјетлости Васкрсења открива се смисао стварања и постојања цјелокупне творевине.
Кроз Христово васкрсење и исцјељујуће дејство силе Духа Светог се изнова обнавља савез између Бога и човјека. И управо то прослављамо на Празник Духова – обновљење, такорећи новоуспостављење животворног односа Бога и човјека.
На Духове прослављамо побједу живота над смрћу, љубави над мржњом, наде над очајањем. Дјела апостолска описују један чудестан догађај – када се на апостоле спушта Дух Свети у облику пламених језика ученици Христови почињу да говоре разне језике. Људи који су тих дана пристигли из разних крајева тада познатог свијета у Јерусалим су у чуду и невјерици слушали како неки неугледни Јудеји причају њиховим језиком.
И не знајући били су свједоци догађаја који јесте истински дјело силе Духа Светог, дјело преображаја, дјело уједињења човјека са Богом. Силаском Духа Светог на апостоле Бог открива човјеку и свијету своју вољу и план који је намјенио људском роду и цијелој творевини. Дух Свети открива да је Он Дух љубави и слободе, да Бог не жели да укине различитост, да униформише људе него да свако људско биће, сваки човјек оствари своје таленте и дарове.
Присуством и дјелом Духа Светог се не укида језичко, културно, друштвено, национално наслеђе људи, него све то бива прихваћено у тајанствену заједницу са Богом и тиме преображено. У заједници Духа Светог различитост престаје да буде разлика, него заједничко богаство које дјелимо једни са другима у слободи и љубави.
Присутни људи тога дана у Јерусалиму су могли да разумију једни друге јер су у љубави и љубављу Божијом међусобно општили (комуницирали), пошто су постали заједничари, причасници, једне Небеске заједнице.
Њихови животи су били освећени благодатним присуством Духа Светог. И то јесте суштина онога што називамо светост – откривање Бога човјеку и човјеково прихватање божанског присуства у своје постојање.
Човјек, свака људска личност је позвана да саучествује у дјелу освећења и преображења творевине. И то јесте смисао и циљ нашег живота, нашег постојања.
Зато Црква данас, прве недјеље после Духова славећи Све Свете подсјећа своје вјерне на све оне мушкарце и жене, старе и младе, богате и сиромашне, образоване и необразоване, који су у тренуцима својих живота осјетили животворно присуство Духа Светог и који су га прихватили у своје срце.
Ти људи, те свете личности су свједоци благодатне и преображавајуће силе заједнице човјека са Богом. У Духу човјек отркрива тајну слободе и истине, открива да је живот и све што смо у њему стекли и добили – здравље, љубав, материјални и нематеријални иметак, породица – дар Божији. И сви ови дарови постају живносни и освећени нашим одговором на љубав Христову.
Но овај пут, пут преображаја и освећења није лак. То је пут крста, пут покајања на коме се преиспитује свака вриједност и однос коју у себи носимо, дјели жито од кукоља, добро од лошег, врлина од страсти, љубав од мржње. Јесте то тежак пут али не и немогућ. Наши свети нам свједоче да је, ако заиста повјерујемо и прихватимо Христа у наш живот, ако признамо да је заиста Син Божији, да ће и Он признати нас пред Оцем својим који је на Небесима. (Мт 10,32)
Нека, драга браћо и сестре, Дух Свети буде наш тихи сапутник и ненаметљиви Просвјетитељ који нас благодаћу својом води ка познању Истине и нека нам је свима благословен почетак поста. Амин.
