Нада у васкрсење мртвих је један од најбитнијих чинилаца православне вере. Није случајно што сваког дана током јутарњих молитви, читајући Символ вере, исповедамо: „Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века“. Египатски монах Макарије каже: ако је наша душа сједињена са Богом, онда тело не може да не васкрсне, јер оно што је у Богу постало извор Живота, не може нестати без трага.
Што се тиче старости тела која ће васкрснути, не постоји јасна и конкретна дефиниција, јер Свето Писмо о томе ништа не говори. Међутим, свети оци и православни богослови ипак имају неке претпоставке о томе.
Тако се у Књизи Откривења, која више од свих других библијских књига говори о последњим данима овога света и о будућем животу, каже да у Царству Христовом „време више неће постојати“ (10,6). ). Тумачећи ове речи, Свети Андреј Кесаријски напомиње да ће се после Страшног суда отворити Царство славе, које за нас неће имати уобичајено временско рачунање, јер Вечност није подложна никаквом прорачуну. Сходно томе, по мисли светих отаца, људско тело удостојено васкрсења више неће имати никакву старосну дефиницију, већ ће бити обдарено таквим својствима која су нам сада несхватљива.
Истовремено, у Царству Божијем, по речима светог апостола Павла, сви ће достићи „меру пуног раста Христовог“ (Еф. 4, 13), односно, моћи ће Бога познати. Дакле, наша „старост“ после васкрсења неће бити одређивана годинама, нити било којим старосним периодима, већ, пре свега, степеном приближавања Богу, Који ће у Вечности постати „све свима“ (1. Кор. 15, 28).
Ђакон Андреј Музолф
