У богослужењу Православне цркве, за време молитава које претходе почетку Литургије, Царске двери остају затворене. Затим долази време почетка саме Божанствене Литургије: двери се отварају, светилиште се открива погледу оних који се моле и свештеник произноси почетни благослов. Религиозни философ, кнез Јевгениј Трубецкој, сетио се, пред смрт, управо овог тренутка: “Време је да започне Божанствена Литургија, отворите Царске двери”. За њега смрт није била затварање, већ отварање двери; не крај, већ почетак. Као први хришћани, он је гледао на дан своје смрти као на дан рођења.
У земаљском животу има само једна околност у коју можемо бити уверени: ми ћемо сви умрети (сем ако се, претходно, не догоди Други долазак Христов). Смрт је такав одређен и неминован догађај, за који је сваки човек дужан да се припрема. Ако ја покушавам да га заборавим, да сакријем од себе његову неминовност, онда остајем на губитку. Истинска људскост је неодељива од осмишљавања смрти јер, само прихватајући стварност мога долазећег одласка, ја могу, у стварном смислу речи, бити жив.
Митрополит сурошки Антоније (Блум) говори о овоме задивљујуће снажно: “Смрт је пробни камен нашег односа према животу. Они који се боје смрти - боје се живота. Немогуће је не бојати се живота, са свим његовим тешкоћама и опасностима, ако се бојиш смрти. Ако се бојимо смрти, никада нећемо бити кадри да истински пођемо на ризик; ми ћемо потрошити наш живот у кукавичкој неодлучности и плашљивости. Само гледајући смрти у лице и осмишљавајући је, одређујући њено место и свој однос према њој, ми ћемо бити у стању да живимо неустрашиво и са пуном снагом”.
При том, наш реалан приступ смрти и наша одлучност да “одредимо њен смисао” не би требало да нам умање другу страну истине: смрт је тајна. Ма шта говориле различите традиције, ми практично ништа не знамо о овој “невидљивој земљи, из које се није вратио ниједан путник...”
Заиста, како каже Хамлет, страх од смрти “окива вољу”. Не би требало банализовати смрт. Одређујући место смрти и наш однос према њој, постарајмо се да не испустимо из вида три аспекта. Смрт нам је ближе него што претпостављамо. Смрт је дубоко противприродна, супротна божанској замисли, но, не мање је и дар Божији. Смрт је растанак, који не раставља. Смрт нам је много ближа него што претпостављамо – она уопште није закључни догађај нашег земаљског постојања, већ непрекидни процес у нама и око нас. ''Свакога дана умирем'', каже апостол Павле (1 Кор, 15, 31). Но, у овом свакодневном искуству смрти, после сваке смрти следи ново рођење: свака смрт је форма живота.
Живот и смрт нису супротни, не искључују једно друго, већ се преплићу. Све људско постојање је преплетање умирања и васкрсења. Наше странствовање на земљи је непрестана пасха, непрекидан прелаз кроз смрт ка новом животу. Између почетног рођења и коначне смрти, сав пут нашег постојања саткан је од наизменичних “малих” смрти и рађања. Свако погружавање у сан, са доласком ноћи, даје предукус смрти; свако буђење, следећег јутра, јесте као устајање из мртвих..., као да смо поново створени.
Управо овакав модел живота-смрти појављује се, истина, на нешто другачији начин, у процесу нашег раста. На свакој етапи нешто мора умрети у нама да бисмо могли прећи у следећи период живота. Прелаз од одојчета до детињства, од детињства до дечаштва, од дечаштва ка зрелости – сваки пут претпоставља унутрашњу смрт ради могућности рађања нечег новог. И, овакви прелази, нпр. од детињства ка дечаштву, могу бити узрок кризе, понекад врло болне. Но, ако ми у овој или другој тачки одбијамо неопходност умирања, онда се не можемо развијати и постати истинске личности. О овоме говори Xорx Мекдоналд у роману Лилит: “Бићете мртви све док одбијате да умрете”. Управо смрт старога открива могућност израстања новог у нама, без смрти не би било ни новог живота. Подврстом смрти, сличном одрастању, може се сматрати опраштање, растанак са местом или човеком. Међутим, за наш раст и достизање зрелости овакви растанци су неопходни. Исувише се привезујући старом, ми одбијамо призив за откривање новог.
Кроз смрт долази васкрсење. Нешто умире – нешто се рађа. Није ли таква смрт и на крају нашег земаљског живота? Гледајмо на њу као на закључну, кључну карику у низу смрти и васкрсења, која смо преживели од дана рођења. Уопште није реч о нечему потпуно одвојеном од догађаја читавог нашег живота, већ о најпунијем и најцеловитијем изразу онога што нас је пратило увек. За нас, људе, било би ужасно и неподношљиво да живимо без краја у овом палом свету, засвагда свезаном кругом сујете и греха. И, Бог нам је дао излаз. Он раскида савез душе и тела да би га, потом, обновио, сјединио у васкрсењу телесном у последњи дан и, на тај начин, привео пуноћи живота.
Коначно, смрт је растанак који не раставља. Према овоме се православна традиција односи са огромном пажњом. Живи и умрли су чланови једне породице. Провалија смрти није непремостива јер се ми сви можемо сабрати код олтара Божијег. Ваше општење са упокојенима се не одвија на душевном, већ на духовном нивоу, а место где ми сусрећемо једни друге – није гостинска соба, него храм, при савршавању Евхаристије. Као једини основ овог општења служи молитва, и то, пре свега, у литургијском смислу. Ми се молимо за њих и, истовремено, уверени смо да се и они моле за нас; у таквом узајамном заступништву, ми смо сједињени иза граница смрти, у непоколебивој и нераздељивој заједници.
Молитва за умрле не представља за православне хришћане допунски задатак, већ неизоставни део свакодневног молитвеног правила. Физичка смрт није у стању да раскине везу узајамне љубави и молитве, које нас сједињују у једно тело. Ако је истинска наша вера у то да нам је дато непрекидно и постојано општење са умрлима, ми ћемо се старати у мери могућности да говоримо о њима у садашњем времену, а не у прошлом. Нећемо рећи: Волели смо један другог; Она ми је била тако драга; Како смо били срећни, већ ћемо говорити: Ми настављамо да волимо један другог, сада и више него пре; Она ми је сада дража него икада; Каква је радост за нас да смо заједно... У нашој заједници у Оксфорду, познајем Рускињу која упорно одбија да себе назове удовицом, иако се њен муж преставио пре много година. Она не престаје да говори: Ја сам његова жена, а не удовица. И, она је у праву!
Митрополит Калистос (Вер)
