Ако подвиг врлине проводиш у општежићу или у заједници, страшљивост те неће много нападати. А ако се подвизаваш на пустим местима, пази да тобом не овлада тај потомак таштине и кћер неверја.
Страшљивост је детињаста нарав у сујетом остарелој души. Страшљивост је одсуство вере у очекивању изненадне несреће. Страх је опасност на коју се мисли још пре но што је настала. Или, опет: страх је трепетно осећање срца, које дрхти и тугује због неизвесних а могућих догађаја.
Страх је лишење чврстог поуздања у Бога. Охола душа је роб страшљивости, јер се узда у саму себе: она се плаши од сваког шума, од сваке сенке.
Они који плачу и пате због својих грехова, нису страшљиви. Страшљиви често долазе ван себе од страха, што је сасвим природно: Господ праведно оставља горде на цедилу, да бисмо се и ми остали научили да не будемо горди.
Сви страшљиви људи су сујетни. Али, ни сви храбри људи нису смиреноумни, јер се дешава да ни разбојници, ни гробокрадице нису плашљиви.
Не оклевај да се у глуво доба ноћи појављујеш управо на местима на којима те обично хвата страх. Ако макар и мало попустиш тој детињастој и смешној страсти, и остарићеш с њом. Кад кренеш, наоуружај се молитвом. Кад стигнеш, рашири руке. Исусовим именом бичуј противнике: ни на небу ни на земљи нема јачег оружја. А кад се ослободиш од те болести, захвали од свег срца Избавитељу. Ако му будеш захвалан, штитиће те до века.
Стомак не можеш напунити одједанпут. Исто тако ни страшљивост није могуће победити одједанпут. По мери у којој плач постаје све јачи у нама, и страшљивост од нас одлази. Са слабљењем плача, и ми постајемо плашљиви. Накострешише ми се длаке и кожа моја, рече Елифаз, објашњавајући препреденост демона (Јов,4,15).
Понекад се уплаши прво душа, а понекад тело. Онај који се први уплаши, преноси страх на другога. Ако се тело уплаши, а у душу није ушао неосновани страх, близу је избављење од болести.
Када се стварно ослободимо од страшљивости, мрачна и пуста места неће охрабрити демоне да нападну на нас, већ само неплодност душе наше. А то може бити и по промислу Божијем.
Ко је постао слуга Господњи, боји се само свог Господара, а ко се Господа још не боји, често се плаши и од своје сопствене сенке.
Кад прилази невидљиви дух демона, плаши се тело, а кад прилази анђео, смирено се весели душа. Када по томе дејству препознамо долазак анђела, скочимо хитро на молитву, јер добри наш чувар дође да се помоли заједно с нама.
Ко је победио плашљивост свакако је Богу предао живот свој и душу своју.
