Наша вера православна, говоре свети Оци кроз своје искуство, не садржи се само и једино у поштовања и прихватања догмата, нити је она поштовање утврђеног кодекса правила и прописа. Далеко од тога. Вера је израз и одраз слободног пристајања на Христа и другог човека, без страха и без подразумеваног користољубља.
Вјера мора бити слободна, пуна љубави према Господу, чврста, а не крута, ни ригидна, сапета у правила и законе. Гдје су само правила, ту је и сапињање, претјерано ревновање, без слободе, то подстиче гордост и вјерски фанатизам, води у лудило, а не у Царство Небеско.
Вјера није само ишчитавање молитава, испуњавање правила, ми не треба да задовољимо Господа или некакву форму, Њему то није потребно од нас. Стани пред Господа отвореног срца и исповједај Му се, плачи, покај се, моли Га за помоћ, кажи Му колика је твоја љубав према Њему, покажи колико Га тражиш и да ти ништа није важније од Њега.
Не држи се грчевито правила, имај жив однос са Богом, показуј тај однос са Њим увијек, не само у молитви, већ и у свакодневном животу и саодносима са ближњима. Радуј се, живи овај живот, воли, чини добра дјела, љуби ближњег свог! И Господ, све што је радио - радио је из љубави. И само је то и од нас тражио: покајање и љубав према себи и ближњима.
Треба бити жив доказ своје вјере, али не рјечју, већ дјелом, праштањем, милосрђем, покајањем, али и радошћу живота, смирењем, благошћу у срцу, отвореношћу, повјерењем у живот, храброшћу. Вјера и страх од живота не иду заједно. Затвореност и вјера не иду заједно. Мораш се одлучити гдје си, свим својим бићем, својим животом, а онда храбро и са повјерењем и радошћу кренути у тај одабрани живот. Мораш и ти нешто учинити да би Господ могао да ти помогне. Мораш рећи куда желиш и шта желиш, да би те Он даље усмјерио.
Некад су нам периоди затишја потребни да се очистимо и смиримо, а некад само стојимо у мјесту јер не смијемо даље. Господ тражи да се опредјелиш! Гдје си? Чији си? Је ли твоја вјера права или умишљена, фанатизована? Нема подјељености пред Богом! Снага вјере се не гради тако што ће неко да нам покаже шта нас чека у будућности, па можемо да одахнемо и будемо стрпљиви јер знамо да ће доћи нешто боље.
Права вјера се кали онда кад ништа око нас не даје знаке да ће бити боље, а ми ипак имамо повјерења да ће Господ то уредити најбоље могуће. “Вјером ходимо, а не гледањем...” Како мајка носи дијете под срцем? Не види га, а зна да оно у њој расте и рађа се нови живот. Тако и у нама вјера рађа нови живот, а ми треба само да га пригрлимо, да препустимо све Господу да уреди, да имамо повјерења у Њега када нас води. И кад нас највише живот заболи, и кад највише паднемо, треба само да се подигнемо и наставимо даље јер знамо да нас Бог воли. ОН је љубав. И Он нас у сваком тренутку чека раширених руку...
Протојереј-ставрофор Петар Лукић
Приредила редакција портала "Ризница"
