У недељу, 30. јула, село Цапарде и храм свете великомученице Марине обиљежио је своју славу.
Поводом храмовне славе светим евхаристијским сабрањем началствовао је Његово Преосвештенство епископ зворничко-тузлански г. Фотије уз саслужење протојереја-ставрофора Милоша Тришића, архијерејског намјесника тузланског; протонамјесника Миће Бабића, пароха осмачког и протођакона Лазара Илића, епархијског ђакона.
Благољепијем византијског појања Свету Литургију је украшавала наша Хилда (Хелена) Хрекес, православна Сиријка, са својом етно групом ,,Дар”.
Преосвећени Владика Фотије се обратио вјерним народу богонадахнутом бесједом коју у цијелости доносимо у наставку:
Часни оци, уважена господо, драга браћо и сестре. Нека је срећан и благословен данашњи дан и празник свете великомученице Марине.
Веома поштована светитељка широм Православља. Убраја се у ранохришћанске мученице. Њено житије је потресно. Веома млада је постала хришћанка и исповедила је то пред онима који су гонили цркву Христову и тако је доспела великога мучеништва и страдања. Дата је највеће муке које људска природа може да издржи. Али једне вечери кад су је сву измучену и крваву унели у затворски подрум јавио јој се Господ Христос са анђелима и исцелио је. Тада је имала виђење Часног Крста и белу голубицу изнад њега која јој је рекла: Радуј се Христова голубице Марино, јер ћеш бити овечана венцем мучеништва за Господа. Сутра је поново изведена на мучилиште и посечена је мачем. Од тада до данас постоји и развија се поштовање према њој у православној Цркви. Као јеромонах сам био у једном дивном манастиру свете великомученице Марине у Грчкој, близу Кавале. У њему постоји чудотворна икона свете великомученице Марине пред којом се дешавају многа чудеса, а и света Марина се слика као она која има власт над демонима. Често се слика како је ногом притисла демона. Ту власт је добила због свога врлинског живота и мученичког страдања. Имала је само 15 година кад је страдала за Христа. У нашем народу постоји велико поштовање према овој светитељки. Призива се у помоћ код разних болести и невоља, а посебно када некога муче нечисте силе.
Данас смо чули из Светог јеванђеља једну веома поучну причу која се односи на духовну гозбу, а то јесте Света литургија. Једне прилике Господ је проповедао и било је, као и увек, мноштво народа присутно. У једном моменту је Христос рекао својим ученицима да су људи дуго са њим изван града и да треба да им дају нешто за јести. Ми смо духовна али и телесна бића и имамо потребу да нахранимо и тело. Апостоли су одговорили да имају само 5 хлебова и 2 рибе. Тада је Господ рекао да сви поседају, а било је хиљаде присутних, и сви су били нахрањени од тих пет хлебова и две рибе. На другом месту у јеванђељу се помиње да је било чак и до 40.000 хиљада људи. У сваком случају, овај догађај нам символички указује на Свету литургију са Христом као заједницу Царства Небескога и вечнога живота. Са друге стране показује да Бог води рачуна и о земаљским потребама људи. Неће оставити сиромаха да умре од глади. Неће оставити убогог који се моли Богу и живи честитим животом. Неће оставити радника који је добио отказ. Птице небеске и животиње у морским дубинама храни. Неће оставити никога, али ми то врло често заборављамо и то изазива сумњу у нама и потреса наш духовни живот. Чудесно умножење рибе и хлебова у пустињи треба да нам покаже да је Бог свемоћан. Кад је Израиљ излазио из Египта и ишао преко пустиње 40 година Господ их је хранио маном, небеским хлебом. За Бога ништа није немогуће. Чудесно умножење хлебова у пустињи нам показује да ће Бог, у последња времена, кад Антихрист буде заузео читав свет и почне прогон Цркве која ће опет бити у пустињи, тада ће је Бог опет хранити. Тако нам сведочи Предање по речима великих пророка. Тако да не бринемо земаљске бриге, браћо и сестре. Све нам је то потребно, и да једемо и да пијемо, и да се обучемо, али на првом месту треба да тражимо Царство небеско, истину и правду Његову, а остало ће нам се додати.
Ево, као што ми до данас нисмо имали оца Вељка као ђакона, али нам се додаде. Постаде ђакон, да нас буде више, да будемо заједно, да носимо крст овога народа и да сведочимо Православље у ово наше распето време.
Сви пратимо ових дана како је тешко одржати Републику Српску. Многи устају на њу, а у исто време су наши људи распети на Косову и Метохији. Где год да живе, није лако бити православни Србин.Зато нам је потребна Света литургија да се духовно укрепљујемо онда је све лакше носити. Највећа битка, браћо и сестре јесте на Светој литургији јер се тада боримо са собом, са демонским силама искушења. Али нас Господ укрепљује и дарује нам теле угојено, а то је сам Господ Христос којим се причешћујемо. Тиме се ми оснажујемо и постајемо један човек у Христу. Ако је Господ са нама ко ће против нас.
Нема тих земљских сила и оружаног савеза који може против једнога светога човека као што је био нпр. свети пророк Илија у Старом Завету кога ускоро празнујемо. Он се није плашио ни цара ни све његове силне властеле и војске јер је имао силу благодати Божије да неустрашиво сведочи правду Божију.
То да нам буду примери. Исто тако и светитељи из нашег српског рода као и света великомученица Марина коју данас празнујемо као и други наши светитељи који ће дати да се одржимо и сачувамо. Да многе наше светиње подигнемо и завршимо које нисмо завршили. Да будемо народ благословен.
Овде у олтару сам видео фреску нашег заиста светога патријарха Павла. На његовом свитку, између осталог, пише и ово: Кнезови земаљски владају над другима. Онај ко има високу службу у цркви, он треба да служи свима. Нама у цркви је постављен потпуно други принцип у односу на земаљску власт. Не да се уздижемо над другима јер имамо већи чин и власт него да служимо спасењу ближњих. Да помогнемо болесном, немоћном, одбаченом. Имамо много прилике да учинимо добро дело и да то буде велико и у Царству небеском. Не очекујмо ловорике и да нас неко хвали, то оставимо за Суд Божјих да нас Бог прослави као што је прославио свету великомученицу Марину којој је речено да се радује због венца који јој је намењен. Тако исто и ми да будемо спремни у тренутку кад нас Бог позове. Да сведочимо свакога дана и свакога часа веру у Христа крстом и васкрсењем.
Желим свима сваки благослов Божји. Оцу Паји да се настави трудити као и до сада да сабира народ. Храм је украшен, фрескописан, порта је сређена све иде лепо и благословено је. Људи долазе у храм Богу хвала.
Добили смо данас и новог ђакона, оца Вељка. Нека га Бог благослови. Добар је вероучитељ, сада је и ђакон.
Живели, Бог благословио и свако вам добро даровао.
У току свете Литургије Преосвећени Владика Фотије је рукоположио вјероучитеља Вељка Станојевића из Роћевића у свештени чин ђакона.
Домаћин, парох Пајо Тришић је одликован достојанством протонамјесника као награду за досадашњи труд и рад на њиви Господњој, али и као подстријек за даље радове.
На крају Свете Литургије, након што се многи вјерни народ причестио пресветим Тајнама Христовим, извршен је трократни литијски опход око храма са крстом, литијама и иконама.
Крсни хљеб је понио овогодишњи кум славе Никола Миличић из Вилчевића. Кумство за следећу годину је преузео Драгиша Дамјановић такође из Вилчевића.
Након бесједе епископа Фотија, о. Пајо се захвалио свим парохијанима Цапарди који су дали своје прилоге да се заврши плато испред цркве као и улази, а такође и Предсједнику Републике Српске господину Милораду Додику који је донирао новац за уређење порте храма. Да то тако буде потрудио се господин Данијел Драгичевић који је упутио молбу кабинету Предсједника због чега је награђен архијерејском граматом у знак захвалности. Поред г. Данијела архијерејску грамату је добио и кум Никола Миличић.
У наставку славског сабрања је уприличена трпеза љубави за све присутне.
Извор: Епархија зворничко-тузланска
