Свети Симеон солунски: Шта представљају: звездица, свети покривачи и ваздух?
Пошто је свештеник прво окадио звездицу, ставља је изнад хлеба у почаст Спаситељу, говорећи: „И гле дошавши звезда стаде изнад (места) где беше дете“ приказујући символички оно што се догодило при рођењу, а већ рекосмо да је жртвеник слика јасала и гроба. Затим узима покривач дискоса који са осталим покривачима представља повоје и говори речи псалма, које представљају оваплоћење Логоса: „Зацари се Господ, одену се красотом“ и остало. Затим покрива један или више путира покровцем говорећи оно што представља оваплоћење Господа: „Његова врлина покри небеса, и пуна је земља његове мудрости“, јер сам покрива небеса врлинама као Бог Исус Христос, а Његовом мудрошћу или разумом испунила се земља, пошто га оваплоћењем познаде сва земља са Оцем и Духом. Ове речи псалама односе се на све чаше ако их има више, јер једно се приноси и једна је чаша и ако се њих више види зато, што је крв и тело једнога. Најпосле свештеник меће ваздух пошто га је прво окадио, и овај означава небо на ком је звезда а исто тако и покров, и зато што увија умрлог и миром помазаног Христа назива се и погребни (покров) и показује до краја чисту тајну, јер Христос је проречен као јагње и дошавши одозго с неба родио се по телу у пећини у јаслама. Страдања Његова одмах су при рођењу типски приказана, јер звезда стаде изнад њега показујући га маговима, а и што га Ирод гоњаше. И Симеон узевши га рукама предсказа да ће лежати као знак коме ће се противити, и да ће мач пробости душу Матере његове. А тиме су и овде предсказана Његова страдања. Окадивши дарове на жртвенику као Богу посвећене и принесене, који постадоше слика пресветог тела и крви, говори молитву проскомидије и призива Бога и Оца да свог Сина кога је послао, наиме принесени хлеб благослови, да прими на свој пренебесни жртвеник и да се сети оних који су принели и оних ради којих се приноси и да без осуде сачува оне који служе на Св. литургији. После отпуста кади принесено и престо у знаку крста, а затим цео олтар, показујући да је светима прва благодат од Бога дана, а преко њих осталима. Видесмо како неки каде цео храм и народ, а то каже и св. Дионисије, наиме да се пре литургије кађење врши од престола по целом храму и опет се враћа престолу. Јер почетак и крај добара је Бог, чији трон и место је престо. Тако бива при сваком кађењу да онај који кади почиње од престола а с њиме и свршава.
Пошто је архијереј слика Христова и Његовом силом снабдевен заступник душа, то се прво кади архијереј као онај који приводи Богу, и то иза кађења престола и светих икона, а после њега сви остали. После свију и опет се кади архијереј, јер он је почетак и крај светих радња и раздавач божанских благодати. Кађење у почетку службе не бива само у олтару него и ван њега као што бива у највећој Солунској цркви и то кади ђакон почев од св. престола Јеванђеље, првосвештеника, свете служитеље који врше литургију, што означава да је благодат, дар и угодан мирис Духа излио се у свет кроз Исуса Христа, и опет на небо са њиме уздигнута, јер благодат се даје увек кроз Исуса Христа. То су радње проскомидије, при којој приносе сви презвитери за кога је већ потребно, наиме за оне који служе, за архијереја и за све остале за које је потребно. А сви ђакони приносе преко презвитера, јер није обичај да ђакони приносе за себе, јер немају благодат приношења Богу, него су служитељи снабдевени само достојанством служења. Јер када не могу обући свештене одеће без благослова архијереја или јереја нити извршити какву год свештену радњу без презвитера или без благослова презвитерева, како ће сами за себе принети? И када канон забрањује да се ђакон пре свештеника причешћује свештеним даровима, да би сваки сачувао свој ред, како ће код приношења дарова ђакон принети? 3ато оно што се догађало у Солуну а што још и сада бива у Св. гори Атосу да ђакон приноси, није према реду нити прикладно. Треба на то пазити. Ако би пак ђакон по потреби хтео да приноси Богу честице, нека то чини преко презвитера. Пошто презвитер држи просфору и копље говорећи при вађењу честица: „Прими Господе ову жртву у част и спомен“. Ако је какав светитељ а ради помирења и опроштаја. Ако је за кога живог или мртвог, а ђакон код сваке честице говори само „Помени Господе“, кога већ хоће. Јер није обичај да он поред презвитера приноси Богу речи. Затим даје архијереј првом ђакону знак да почне литургија, јер без њега није могуће ништа чинити, као што и велики архијереј Христос каже: „Без мене не можете ништа чинити“. А ђакон призива свештеника да благослови, а свештеник који је свршавао проскомидију на жртвенику благосиља Бога. И тако даље иде према оном како смо при тумачењу литургије према снази опширније разјаснили.
Свети Симеон солунски
