Пишући о Високим Дечанима архимандрит, касније епископ Жички, Сава Дечанац, износи интересантне историјске податке о римокатоличкој пропаганди у Метохији, чији је главни циљ био да застраши братство Високих Дечана, како би пристало на унију са римокатоличком црквом.
Употребљавани су и обесни Арнаути, који су хтели незапамћеним терором да принуде дечанске монахе на унију, радило се и преко страних агената, који су употребљавали све њима познате трикове не би ли преварили и лукавством навукли простодушне монахе на танак лед: чак је и познати бискуп Штросмајер био потурио своја леђа, нудећи Дечанцима огромне новчане суме и све удобности, само да унија уроди плодом.
Сматра се да ни један насртај Албанаца на Високе Дечане под Турцима, а било их је безброј, није био без учешћа и знања римске пропаганде. Све извођено преко поримокатоличених Албанаца. Обично се за време каквих нереда у околини Дечана појављивао по неки фратар, језуит, па и бискуп са "обријаном главом" пореклом Албанац.
Овај западњачки агент имао је албанско оружје и одело, а пратио га је какав добро плаћени арнаутски поглавица и најозлоглашенији разбојници под изговором да је дотични њихов брат по крви и вери из Скадра! Увек су истицали да је циљ његовог пута каква лиферација хране, обично волова и овнова, за војску, која је имала да брани Албанију, па и Дечане од непријатеља. За такву услугу манастир је требао да му се одужи нечим. Скоро увек био је један предлог: да се дечанско пријатељство потчини Риму. Колико ниска подлост агената намесника Христовог!
За време Кримског рата енглески, талијански, аустријски и француски агенти свим силама су радили преко нарочитих лица да наговоре дечанске монахе, да се обрате папи за покровитељство и за остале потребе. Особито је био агресиван и наметљив француски агент - изасланик Рима, који је био нарочито упућен у Високе Дечане. Као велику тајну саопштио је монасима оно што је чуо од Арнаута и њихових главара: Дечани ће ускоро пропасти. Изразивши дубоко своју жалост, предложио им је да се обрате за поровитељство папи. После их нико ни попреко неће смети да погледа. Онда ће се манастиру вратити сва одузета земља, братство ће добити редовну плату и његов број попеће се на стотине. И овом приликом једини услов био је: да се при служби у манастиру помиње римски папа!
За време српско-турских ратова око 1878. године римокатоличка пропаганда гледала је да искористи нерасположење Арнаута против Дечана. Они су на Србе уопште били кивни, што су Црногорци Берлинским конгресом добили Плав и Гусиње и дошли на даљину од три часа до Дечана. Но међу њима су избили крвави међусобни сукоби, те је манастир био остављен на миру и од њих и од римокатоличке пропаганде преко његових терора. Ипак, није се губила нада. Ако Рим није успео с једне стране, покушавао је са друге.
Због општих нереда у последњим српско-турским ратовима манастир је остао без братства и задужио се око 3000 цесарских дуката. Ово није замакло оку римокатоличке пропаганде. Стога је она са своје стране учинила све само да Дечане придобије за Рим. У акцију је ступио и бискуп Штросмајер. Послао је у Високе Дечане нарочитог свог човека, преко кога је за први пут понудио братству 10.000 цесарских дуката, а сваке године давао би онолико новаца колико манастиру буде требало. Још је обећао да ће из хрватске послати одабране Србе, који ће монахе у Дечанима дворити и служити као праву господу. И овом приликом се од монаха тражило само једно: да Христовог намесника помињу при богослужењу!
У овако тешким тренуцима искушења и саблазни монаси су налазили утеху у молитви Богу пред иконом Христа Спаситења, часним крстом и животом светога краља. Вапили су Богу: избави нас, Боже од оваквих лукавих назови избавилаца. Једном приликом позову и неке прваке Србе, желећи да чују њихово мишљење по овој ствари. Сви су, као и монаси, осудили оваква подла нуђења и подилажења, чији је циљ био: уништење српске задужбине Високих Дечана, православне вере и српске народности у тим крајевима. Особито је био интересантан један стари Србин из Пећи. Не знајући у почетку у чему је ствар, он је био за примање помоћи и заштите од хришћанског Рима. Када му је објашњено да је по нашу веру и наш народ корисније султаново покровитељство, него ових хришћана и да је боље да монаси са часним крстом иду од места до места, скупљајући милостињу пару по пару, но да од иновераца добијају на хиљаде дуката, старац као да се препородио. Скочио је на ноге и молио старешину и присутне за опроштај. Без речи је уступио манастиру све своје имање, пристајући драговољно да живи као поседњи сиромах, само да се од римокатолика, који су гори од Арнаута, не узима никаква новчана помоћ за Високе Дечане.
Дечански монаси никад се нису лакомили на оваква богата обећања римских агитатора. На захтев да се у старој царској лаври српској помиње римски папа, они су то најодлучније одбили, пошто је то била ствар патријарха и владике, а не њихова. Сем тога, говорили су да овај манастир није само њихова својина, већ читавог сиромашног српског народа. Уколико су папски агенти бивали безобзирнији, брбљивији и издашнији у обећањима, утолико су их са већим презирањем одбијали прости, али енергични и достојанствени монаси дечански, не жалећи да и живот свој даду за српство и православље.
Резимирајући све што је рекао о унијатској пропаганди Римокатоличке цркве у Високим Дечанима архимандрит Сава Дечанац вели: "да је та бесловесна хајка онако богатством и другим материјалним и умним средствима снабдевања и спремна на свако зло, много и много гора и опаснија и од самих оних... који пале и разбијају манастирска здања, одводе волове и убијају посетиоце, тј. госте у манастиру... Она се дружи, тако рећи са самим пакленим ђаволом, само да би учинила обрт у Дечанима, да тамо заседну језуити, не штедећи за то ни труд, ни новце ни људе; чак жртвују и само своје достојанство човечанства, дружећи се са најфанатичнијим под небесним сводом, са анти хришћанским, разузданим, безвласним анархичним елементом, потстрекавајући их да разруше ову видљиву, идеалну и најсавршенију свету творевину на земљу, овај дом невидљивог Бога и утеху слабомоћног човечанства. Тако то чине ови прождрљиви ученици познатог развратног наставника римског зато да, када би у манастиру дошло до коначне пропасти, они после спасавају и од насилника за себе откупљују ту светињу Божју, из чега се види, да су ови деморалисани раскошници својом вештином далеко надмашили и у разбојништву и у нечовештву оне, који они потстрекавају да разруше ову задужбину српску, услед чега су сада они и опаснији, те их се треба више чувати и мање им поверења поклањати".
Светосавској православној цркви српској познати су методи рада папске пропаганде, стога је не могу обманути никакве књиге ни чланци, који се и у последње време појављују у нашој и црквеној и световној литератури с циљем, да другачије представе папу и његове агитаторе. Увек, важи правило: Рим длаку мења али ћуд не мења. Ђаволско искушење: Све ово даћу теби, ако само пристанеш да папу помињеш у цркви, којим су увек папски агитатори кушали наш народ, најодлучније је одбијано од целог народа, па и од дечанских монаха. Сачувани трагови такве пропаганде потпуно одговарају данашњој политици лукавог Ватикана и опомињу нас на опрезност према папском покровитељству, које се нуди Православној цркви на разне начине и преко разних људи. Папство је прогутало свакога, који се је ставио под његово покровитељство. Да су и Дечани то учинили, пропали би. Пошто су јуначки одбијали све саблазни, које су долазиле од тог покровитељства, остали су горди и високи, као што су увек били и спасли се напасти.
Јеромонах (потоњи епископ бањалучки и жички)
др Василије Костић
Извор: Епархија зворничко-тузланска
