Више од три године конзерваторских радова на једној од најсветијих икона Цариградске патријаршије завршени су у мају, а икона је прошлог месеца враћена у цркву.
„Завршени су конзерваторски радови на икони Панагија (Пресвета) Памакаристос (Богородица Пмакаристос), светињи Васељенске патријаршије, која захвата историју Византије од средине 12. века“, преноси Orthodoxia News Agency, позивајући се на Фондацију Екатеринис Ласкаридис, која је финансирала рад.
Свештена икона је уручена патријарху Вартоломеју на посебној свечаности 28. јуна 2023. у Патријаршији.
Радови на икони почели су крајем 2019. године и завршени у мају 2023. г. Мозаик икона је рестаурисана плочицу по плочицу, коришћењем златних стаклених плочица. Посебан дизајн за недостајући део косе и врата Богомладенца Христа направљен је на основу најближег обрасца пронађеног након темељног библиографског истраживања и у сарадњи са стручњацима за византијску иконографију.
Икона Панагија Памакаристос је једна од једанаест великих преносних мозаичких икона које су сачуване до данас.
Манастир који је основао старац блаженопоч. Јефрем у Лосонвилу, у Северној Каролини, посвећен је икони Богородице Памакаристос.
* * *
Чланак из Mystagogy пружа више података о вољеној икони:
Чувена византијска црква Панагија Памакаристос, где се Патријаршија била сместила после пада Цариграда - нарочито од 1456. до 1587. године - имала је велику част да поседује једну од најважнијих преносивих мозаичких икона, ову Панагију Памакаристос. Стефан Герлах, који је посетио Патријаршију 1578. године када је почела с радом у манастиру Памакаристос, помиње икону и даје опис у Turco-Graecia Мартина Крузија. Мануил Малакс, који је објавио своју Historia Patriarchica до 1581. године у поменутом историјском издању, пише: „...а на десној страни (темплона) икона Пресвете Богородице Памакаристос, велике лепоте и сјаја ”. Када је црква Памакаристос претворена у џамију – Fethiye Camii – „ова историјска икона је била међу моштима и ризницом који су преношени од цркве до цркве“ (М. Гедеон) током трагања Патријаршије за склоништем.
После коначног настањења Патријаршије у Фанару, мозаичка икона Панагије Памакаристос постављена је на посебном месту темплона у јужном броду Патријаршијске цркве Светог Георгија. Много касније, 1798. године, патријарх Григорије V преуредио је овај привор у параклис (бочну капелу) у част Пресвете Богородице због иконе Памакаристос, која је до данас задржала своје првобитно место у иконостасу.
Године 1933, за време патријархата Фотија II (1929-1936), који се веома интересовао за књижевност и уметност, Јоргос Сотирију, познати професор хришћанске и византијске археологије на Атинском универзитету и директор Византијског музеја у Атини, позван је у Цариград. Поступајући по патријарховим упутствима, Сотирију је навео „сто тридесет пет старих преносивих икона које припадају црквама и манастирима у Константинопољу, његовој околини и острвима, од којих су многе веома важне због своје старине и уметничког квалитета. Нажалост, само неколико од ових икона је пренето у Патријаршију....” Мозаичка икона Панагије Памакаристос и св. Јована Крститеља су храбро обједињене, очишћене и рестауриране од стране уметника К. Васмацидиса, како је Сотириу званично обавестио Атинску академију 1933. године.
Богородица је приказана у устаљеном иконографском типу Одигитрије. Тамноцрвени омофор украшен златним обрубом и златним звездицама прекрива главу и рамена. Лице је овално, са великим бадемастим очима, наглашеним обрвама, равним носом и малим устима. Ефекти светла и сенки на образима и округлој бради, црвене нијансе испод очију, побољшавају моделовање лица и откривају афинитете са класификујућим формама постиконоборачког периода, преовлађујућим у такозваној македонској и комнинској уметности. Десном руком Богородица „показује“ ка свом Сину којег држи у левој руци. Удобно седећи на мајчиној руци, Христос је обучен у смеђе-црвену тунику наглашену златним пругама. Десном руком чини знак благослова према Богородици, а левом држи смотан свитак. Његово лице, наглашених црта лица, живахних очију и широког чела овенчаног ретким косама, окренуто је ка Светој Богородици, која гледа у посматрача, указујући својим покретом на Спаситеља света. На тај начин успоставља се блиска духовна веза између Богородице, Богомладенца и молитеља – тихо општење благочестивог хришћанина са Преблагословеном Панагијом Памакаристом, ходатајком за човека пред Богом. Учешће небеских сила се приказује присуством анђела приказаног у медаљону у горњем десном углу. Тамнозлатна боја Богородичиног и Христовог ореола добро се уклапа са златним одсјајима одежде и светлозлатном позадином композиције.
Упркос оштећењима која је икона претрпела и повременим поправкама, које нису све биле успешне, деликатна израда, пажљива комбинација топлих боја, једноставан неометани цртеж и, изнад свега, дубока духовност израза упућују на велику уметност 10. 11. века. Озбиљно, сталожено, замишљено и сјетно лице Пресвете Богородице са скоро људским изразом и класичном формом сугерише пре на средину 11. века, посебно на трендове који су се развили у позним годинама македонске династије. „У то време дошло је до новог процвата интелектуалне делатности у Византији“ (Острогорски) са људима велике учености, као што су Константин Лихуд, Михаило Псел, Јован Ксифилин, Јован Мавроп и др.
Стога се може тврдити да је чувена икона, која је била најпоштованији и најцењенији посед цркве Богородице Памакаристос, до данас један од најређих и најлепших преживелих примера велике традиције византијске уметности.
За наш портал превод са енглеског приредила:
проф. Сања Симић де Граф,
сарадник информативно-катихетског портала "Ризница"
Извор: Оrthochristian.com
