Јеромонах Григорије светогорац: Човек је христоносни храм
Створитељ је човеку, као особити благослов, подарио могућност да постане Његов храм: „Истински храм Божији и Престо [Жртвеник] у чулном свету може да буде једино човечија природа“ (Блажени Никола Кавасила) Ову могућност је човеку по пресаздању поново подарио Христос: „Сваки верујући је сада (након Христовог ваплоћења) боравиште и храм Божији, јер има Христа Који у њему борави“ (свети Кирил Александријски). Целокупни наш живот, дакле, треба да буде такав као да би у нама могао да борави Сам Господ, „како бисмо били Његови храмови и како би Сам Бог био у нама“ (Свети Игнатије Богоносац).
У светом Храму Божијем верници примају Утешитељев дар који их освештава и преображава у благословену грађу од које се подиже Црква. „Јер Црква није ништа друго до храм саздан од наших душа“ (Свештени Златоуст). Сви ми верници смо „камење Очевог храма припремљени за здање које саздава Бог Отац“ (Свети Игнатије Богоносац).
Један апостолски Отац казује виђење које је имао: шесторици младића помажу многи други да сазидају огромну кулу на води. Здање саме куле је тако савршено да се уопште не може уочити везиво међу каменовима. Затим се јавља Црква у лику једне угледне Госпође и тумачи виђење: „Кула, дакле, коју видиш да се гради, то сам ја, Црква… Гради се на води јер је живот наш водом спасен и биће (Потоп и свето Крштење). Утемељена је кула речју Сведржитељског и славног Имена (Божијег)… Шест младића су Анђели Божији… А камење… су апостоли, епископи, учитељи и ђакони који су ходили и живели по чистоти Божијој…“ Једни су још у овом животу, а друти су се већ упокојили. Увек су се међусобно слагали и живели у миру. Зато се камење тако добро уклапа при изградњи куле и не виде се спојеви, па све изгледа као један једини камен.
Божанственим Причешћем човек у целости постаје „храм христоносни“ и сваки део његовог тела је део храма Христовог. Евхаристијска Трпеза „нас настањује у Христу и Христа у нама. Зато каже: у мени пребива и ја у њему… (Јн.6,56). Христос је у исти мах и наш пребивалац и наше пребивалиште. Он пребива у нама да бисмо били блажени за своје Обитавалиште, а блажени смо опет, јер смо постали боравиште таквом Обитаваоцу“ (Блажени Никола Кавасила).
Свети Максим Исповедник каже да је човек „мистична Црква“. Тело човеково је наос, душа је свети Олтар, а ум је свети Жртвеник. „Умом, као жртвеником, у ћутању које говори и много каже, човек призива многослављено безмолвије Божанства… По мистичном богословљу сједињује се са Божанством, колико је то човеку могуће, и постаје, као што и треба да буде, онај ко се удостојио да прими посету Божију и који је примио печат Његовог блиставог осијања.“
Храм је окренут према истоку, „како бисмо свој поглед упрли у рај“ (Атанасије Велики), по угледу на Едемски рај који беше насађен на истоку (l.Moj. 2,8). Пловећи морем живота упутили смо се ка вечно сјајној Светлости. Христос је Светлост која обасјава праведнике на њиховом земаљском путовању. „Тако стижу у живот вечни блистајући Светлошћу у којој су проживели све своје време“ (преподобни Никола Кавасила).
Хитамо ка горњем Јерусалиму. Онамо где ноћи више неће бити, и неће требати светиљке, ни светлости сунчане, јер ће светитеље обасјавати Господ Бог (Отк. 22,5). Онамо где је Бог у правом смислу речи и бесповратно храм светитеља: а храма не видех у њему јер храм је његов Господ Бог Сведржитељ, и Јагње (Отк. 21,22).
Јеромонах Григорије светогорац
.jpg)
