Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г.Фотије служио је 9. јула 2023. године свету архијерејску Литургију у манастиру Светог Николаја Мирликијског у етно селу Станишићи код Бијељине.
Саслуживали су протојереји-ставрофори Славољуб Милошевић и Славко Максимовић, као и протођакон Немања Спасојевић. У току свете Литургије владика Фотије је рукоположио вероучитеља Немању Мијатовића у свештени чин ђакона.
– Часни оци, драга браћо и сестре, ево ових дана имамо духовну радост рукоположења у нашој Епархији зворничко-тузланској. И недавно смо имали рукоположење двојице свештеника, а данас смо оца Немању рукоположили у чин ђакона. То су млади људи, теолози, већином су до сада били вероучитељи, а сада треба да ступе у јерархијску службу, да служе са нама Литургије и друга богослужења и да полако преузимају крст богослужења свештеничког у нашој Епархији, да носе крст наш са нашим народом и нашом светом Српском Православном Црвком. То је благослов Божји. Када се подмлађује јерархија то значи да имамо будућност, да имамо људе који су спремни да узму крст свој и ходе за Христом, да слушају речи Јеванђеља Христовога, да слушају Цркву своју и благослов своје Цркве и да иду уским путем, путем спасења. Чули сте данас како је Господ Христос дошао у једно место, Гадару, где су, у близини неког гробља, била двојица бесомучних људи који су били толико агресивни да нико поред њих није смео да прође. Једном приликом је Господ са својоим ученицима туда пролазио и видевши их, изагнао је демоне из њих. Они су постали мирни и питоми као јагањци, као нормални људи, какви би требали бити. Међутим, пошто је у тим људима становало мноштво демона, легион, они су тражили од Господа да уђу у свиње које су ту пасле поред и Господ је одобрио. Онда су те свиње постале демонизоване, изгубиле памет и поскакале са неке литице у провалију. Та се прича често чита и слуша, али се наравно разумева колико се може разумети. У најширем смислу она говори да је Господ Христос дошао на овај свет да прогна демоне од људи и из људи, да их прогна у таму најкрајњу, тамо где ће бити њихово вечно обиталиште после Страшнога и Великгоа Суда Божјега. Међутим, са друге стране, у историји се догађа да они опседају људе, опседају животиње, јављају се у разним облицима покушавајући учинити зло људима, постављајући препреке њиховом спасењу и њиховом приласку Христу и Цркви Христовој, на првом месту. Зато и ови људи, који су видели дивно чудо да је Христос ослободио тираније ту двојицу људи, цело село, ипак нису били спремни да приме Христа у срцу, јер су били још увек земаљски материјални људи. Веће им је благо било богатство од тих стотину и нешто свиња, него ово величанствено дело које је Господ учинио, а то је слобода од демона и демонских сила. Могли су наставити да слободно живе, да раде, да привређују. Они дакле, нису духовно разумели -беседио је владика Фотије и нагласио:.
– Ми можемо да приступимо Христу или Христос нама само зависно од нашег духовног стања, као из оне приче о сејачу и семену. Ако је моје срце каменито Бог нема простора у моме срцу. Ако је са мало земље, ја могу да се одушевим неком речју, неком поуком из Јеванђеља, али ту ћу стати, нисам спреман да идем даље за Христом. Ако сам сличан оном поред пута посејаном семену, где има трња и корова, ту уствари Реч Божја не може да донесе плода, јер су људи тога профила земљаски људи, среброљубиви, страстољубиви, живе у сластима и греху овога света и они не могу, иако нису можда директно против вере, али једноставно тај телесни начин, философија греха их угуши и поједе и не могу да доносе род и плода јеванђелскога. Тек трећи дакле, који се помињу и упоређују са добром јеванђелском земљом, они доносе плода по 30, по 60 и по 100. Тако су ето и ови људи били каменитог срца. Иако је Господ учинио то велико дело и велико чудо пред њима, ослободивши ове људе тираније демонских сила и њих ослободивши тираније демона и то легиона, једног великог броја. Они су пришли Христу и рекли: Хвала теби за то, али иди ти из нашег краја, пошто нису били спремни да приме Христа и да постану хришћани. Тако се то често догађа и у животу нашем, у животу наших људи које сусрећемо, комшија наших, наших верника, наших Срба или друхих људи. Нису спремни да чују реч Божју, нешто их привлачи више од тога, нешто им је интересантније, нешто им је забавније, нешто је већи магнет за њих него сама реч Божја, јер реч Божија је истина. Реч Божја тражи од нас распеће, тражи од нас да охристовимо своје биће, да будемо христолики и боголики. Са благодаћу Божјом можемо све, многи су људи достизали високе нивое духовног живота и постајали савршени. Данас је потребно говорити нашим младим људима и свом нашем народу да је Црква лађа спасења и да ћемо у Цркви чути реч спасења. Онолико колико се та благодат и та реч косне нашег срца толико ћемо ми бити после Литургије ревноснији. Оно што нисмо пре тога знали знаћемо. Можда смо чули неку реч која нам је недостајала да нам употпуни мозаик у нашем срцу, у нашем уму и да кренемо да будемо заиста бољи него што смо били, прави и честити хришћани и прави и честити Срби.
Извор: Епархија зворничко-тузланска
