Манастир Светог Илије у селу Лопатница код Краљева данас је васкрсао – после три века. На рушевинама средњовековне светиње, служена је прва литургија. На олтару под ведрим небом народ овог краја освештао је славски колач. Епархија жичка нада се археолошким истраживањима која ће показати ко је ктитор храма на пола пута између Жиче и Студенице.
„Обнова светиње значи и обнова народа. Када се обнавља култ, када се обнавља памћење, обнавља се живот, и овај земаљски и вечни живот за свакога човека. Данас је сабор овог народа, заиста сам пресрећан и Богу благодаран. Триста и нешто година пада лишће по остацима ове светиње“, каже за Спутњик протојереј-ставрофор др Велибор Џомић. Овај духовник у цркви Ружици и капели Свете Петке на Калемегдану на месту олтара манастирске цркве у уторак увече служио је вечерње, а у среду ујутру и свету Литургију. Окупио се народ, Светом Илији принео молитве. Џомић је родом из Краљева, а само ретки становници тог града знају да је у близини велика светиња, манастир Светог Илије. Он је истраживао, дошао до доказа да је, према турским дефтерима из 1560. и 1562. године, манастир имао конак, воћњаке, пчелињаке, воденицу и винограде. Плаћао је 182 акче пореза феудалном турском спахији после пада Србије под турску власт.
„По тим пореским давањима, које су имали и други манастири, види се да је спадао у ред средњих манастира, није био велики као Жича и Студеница, али није био ни мали, ни мање познат. После аустријско-турског рата и велике одмазде на овим просторима, сеобе Срба, манастир је срушен, а монаси побијени. Памте се два имена монаха, Григорија и Матеја, управо из тих турских дефтера из половине 16. века. После рушења, манастир је, наравно, запустео, као што су запустеле бројне наше светиње, не само зато што је монахе сасекла турска сабља, него их је и куга у то време однела“, каже Џомић. О манастиру Светог Илије у Лопатници написао је и публикацију у коју је ставио све податке до којих је дошао. Да је манастир уопште постојао откривено је захвљјујући истраживачу Драгољубу Корићанцу из тих крајева, који је пре тридесетак година, обилазећи место, оставио две реченице записа. „По том трагу ми смо дошли овде пре неколико година. За ово време успели смо да откупимо то имање, да га укњижимо на Епархију жичку Српске Православне Цркве, а данас смо служили прву литургију после више од 300 година овде, са благословом владике Јустина“.
Црквиште је препуно материјалних доказа, трагова да је ту била црква и попратни објекти манастира. Ту су остаци гробних плоча, камене пластике. Народу овог села и околине није потребан материјални доказ, они знају и осећају ово свето место. „Пре две недеље ми смо направили, иако су ова села запустела, једну мобу. Због киша, све је било зарасло у коров, шибље и шикару, па смо то лепо рашчистили. То је важно, да се кроз обнову светиње обнавља чудесна Божја лепота овога краја који је изузетно богат термалним, бањским водама. Природа је сачувана, људи све више долазе не само из Краљева, а кроз ову службу, кроз васкрслог Христа и ово место васкрсава, молитвама Светог Илије Тесвићанина“, каже Џомић.
Недалеко од манастира, са простора обраслог шикаром која се претвара у шуму из земље вире крстови. Ту је било велико монашко гробље. Свакоме ко зађе у овај забран јасно је да гробље рушитељима најмање сметало, доста надгробних споменика је сачувано. „Има надгробних плоча на којима се виде и путири, уклесани крстови. Нажалост, некако се изгубило памћење, људи су то место некада звали Гробљиште, звали су га и Римско гробље, а заправо то је српско средњовековно гробље где се од почетка 18. века нико више није сахрањивао“, објашњава отац Велибор. Да је овде некада живело бројно монаштво, по правилима такве заједнице, сведоче и околне пећине, келије у којима су се монаси осамљивали у молитви. Џомић је сигуран да ће научници и то доказати. Био је на лицу места, каже да је ту пећина у коју може да стане и стотину људи, а има и мањих. На реци је, додаје, била манастирска воденица. „Недавно сам сазнао, један мој рођак који има имање близу реке, каже да му је деда говорио да се њихово имање звало „манастирско“. Ето, дотле се чувало то памћење, јер је воденица у то време била важна, као и данас, сваки млин је важан за хлеб насушни, тако да је манастир био једна целина. Чак се виде и остаци винограда који су Турци пописали у то време, одмах испод манастира, то је једна Божја лепота и природа“. Јасно је да манастир датира из Средњег века, али не зна се кад је тачно изграђен, ни податак који је такође јако важан, име ктитора у писаном облику није сачувано, као ни у предању. Епархија жичка учинила је за сада оно што је до ње да се ова важна прича расветли, сада ће терен препустити стручњацима. „Ако Бог да, покренућемо археолошка истраживања, да видимо о чему се ради, до чега ће наука доћи кроз непосредна сазнања. Прво смо, што кажу рашчистили, да људи чују, па ћемо онда, наравно, покренути процедуре. Мени је познато како то иде, тако да ћемо се трудити да све испоштујемо и да се сви укључимо да се ова светиња обнови“.
Извор: Sputnikportal.rs
