Из Зборника духовне културе „Златни век и паучина – тајна човека и духовна реалност: историјско‑канонски аспект и домети филозофске истине у православној мисли Достојевског” (Православна реч, Нови Сад 2017)
Бескрајно страсно Кјеркегорово стремљење коначном, без обзира на то што оно у себи садржи унутарњу противречност због које би, према човековој оцени, изгледало и немогуће и бесмислено, према божанској оцени сврстано је у оно једино потребно, коме је дато да тријумфује над свим „немогућим” и „дужан си”.[1]
Постулат о крајњем домету научног сазнања, доследност у разумевању егзистенцијалне концепције света, као и прихватање моралног искуства потпуног бивствујућег, упућује на нужност да човек-творац, кроз проток времена, својим животним делом преиспитује контрадикторност условно нерешиве антиномије земаљске егзистенције, док анализира измирење света нужности пред светом слободе у одсуству рационално-етичких принципа огледне метафизике, те људске природе и општег прихватања појединих трансценденталних им својстава и особености, свесно нe одступајући од радикалне ревизије идеје о свеукупном поретку природе и идентитету метафизике уопште.
Стицање сазнања о Богу, посредством метафизичке истанчаности, не почива на појму могућег. Поклапање с такозваним онтолошким доказом бивствовања божанског духа и интелигенције, неадекватна је идеја коју су истомишљеници, вековима уназад, настојали да разјасне путем упоређивања случајности њене примене у поступку апстракције.
Апотеоза морала у основи природне теологије усредсређује на доказ о фундаменталној поставци Бога као етичке и естетичке нужности, али, истодобно, и као недостижног савршенства које, према првотном принципу морала, одражава највиши степен филозофскo-антрополошке нужности.
Тријада рационалност–истина–морално добро није идеализам изведен из спекулативне метафизике, премда је морална вера наклоњена стварности прихватљивој с оне стране емпиријског света.
Спекулативна метафизика традиционалног типа није извор научног сазнања. Етика је категорички аутономна премиса. Комплексност контекстуализације оног што је, њеним приступом, стечено при анализи прихватљиво коректног, не пориче границе људског сазнања у смислу да из гносеолошког искуства произилазе морална вера и (пред)одређене умне истине, што законитости метафизике нису кадре да докажу.
Модус иманентности, уколико изузмемо трансцедентност припадајућег му света и времена, кључни је принцип свеколике чулне просторности. Божанско опажање архетип је и делатни принцип твари. Чист опажај времена стога је насушан (пред)услов чулног сазнања, док је чист опажај простора нужан услов свеукупности спознања спољашњег.
Постулат целомудрености и визуелна синтагма идеје врлинског добра у еволуцији божанског, дедукцијом синкретизованих естетских судова и дијалектиком етичке моћи одређења, постају изворни императиви Аналитике Узвишеног. Стога је Аналитика Лепог обоготворено предназначење у центруму јединства сродних емпиријских разноврсности.
Финалитет егзистенцијализма огледа се у рефлексивној моћи суђења. Поменуте максиме нису емпиријске генерализације. Оне почивају на општем превасходству природе, чија је форма прилагођена сазнајним способностима реалног човека, а све то у сврху комплементарности њених емпиријских закона. Естетска моћ суђења субјективна је, премда не у смислу да у себи не садржи претензију да оваплоћени јој судови буду општи, већ у смислу да су то судови о поистовећењу форме предмета са дознатим упосебњењем духовног дела у настајању, тако заснованог на емпиријски верификованом осећању, које прати представу, док испуњава началство пред величанственом сврховотошћу природе.
Духовни суд импликује форму Величанствено Лепог, као предмет контемплације, неовисно од постојања жудњи. Аналитика Лепог подразумева филозофско испитивање порекла идеја о Узвишено Лепом. Естетско искуство Лепог доживљава се као саобразно уобразиљи, а уобразиља се поистовећује, с обзиром на дозвољени јој опажај, с разумом, који је апстракт мисаоних појмова. Унаточ Лепом, Узвишено је, сасвим у сагласју са умом, схваћено као способност делатности неодређених идеја тоталитета. Узвишено, у мери у којој укључује одсуство граница, није саобразно моћи имагинативног представљања, тј. Узвишено се може проматрати као излагање бесконачне идеје раскошног ума.
Духовно Лепо дело је генија. Геније свуда разоткрива судбину и то утолико дубље, уколико је сâм дубљи (…) Таква генијална егзистенција, без обзира на свој сјај, лепоту и огроман историјски значај – јесте грех. Потребна је храброст да би се то схватило.[2]
Изврсност генија супротстављена је Духу којег геније подржава. Његово умеће претпоставља хабитус хармоније духовне природе, која је предодређена да складно делује у човеку, као уздарје врховног добра, насупрот вољи, поробљеној сабласним изазовима Душе; И блажен је онај који се не саблазни о Мене.[3]
Смерна кротост не издаје реч Сочинитеља. Њена аутономија утеха је људској мудрости, а не сугестија која спутава Љубав и милосрђе, као (пре)јединство божанске и овоземне природе.
Будући да смо посве сигурни у страдање човечанства, свест о потпуној сопственој немоћи, у смислу пружања помоћи или било какве користи човекову страдалништву – у стању је да, у нашем срцу, чак и Љубав према човечанству претвори у нељубав према њему.[4]
Аспект откривења Седам божанских светова у поретку је вечности. Његове твари светлост су, јер Љубав у стапању фрагментарности врхуни рођење светла, које даље исијава снагом Бога – извором сваког доброхотног постојања – начелом целокупног поретка владара Седам светова. Света је Тајна Божје воље. Света је Тајна Љубави. Љубав је Бог. Жали се и призивај. Господ се не боји. Говори, дигни глас, вапиј! Бог може да говори још гласније. И гром је одговор. Гром је објашњење: тачно, поуздано, исконско. Одговор Бога, чак и када разбије човека у парампарчад, лепши је од свих наклапања људске мудрости и људског кукавичлука о божанској правди.[5]
Lorica squamata примарни је постулат гносеолошко-психолошког тумачења свете Тајне Спасења и изниман социолошки вид хришћанске индивидуа(лиза)ције, те обожења.
Царска сила у човеку градирала је илузијом неприпадајућег јој положаја, као одраз негирања постојеће стварности, коју је чинило одбацивање те човекове илузије. Дефицитарност божанског у ништавном Сопству човекове еготичности разорила је његову претензију на посебност Светог положаја, према потврди му потпуне зависности од случајне милости природе. Засењеност човека божанским животом представља екстрем неусколебљивости пред властитим поимањем смисла припадања, чиме је егзистенцијализам осудио неосет индивидуалног бола и патњу принудне смрти, као одразе негирања слојевите стварности. Међутим, управо тај дуалистички одређен постулат био је primus њене потврде. Одважношћу врлих стремљења, Homo sapiens сјединио је благодат индивидуалистички настројеног живота са благодатима живота мноштва. У величанственом раздобљу културних препорода цивилизације, човеку је остављена могућност да измени свет земни, насупрот оштрој противречности реалног и пожељног.
Златни век је изнад. Само морално корисна пријатност је милодар. Загонетни амблем сакралног идеализма предочава принцип неговања смисла, услед бесконачности усавршавања. Утилитаризам Чувствителног (опипљивог) поринут је као безличност удаљавања од узвишеног циља, који је немерљиво светао у односу на човекову успавану жељу за покоравањем.
Таквом поимању припадајућег света неопходан је аутентичан израз духовне лепоте – Врлина без предубеђења, чији манифест одмерено и поступно преображава емпиријског човека у суштаство битија његовог бесконачног идеала. Самопожртвовање је смисленост свете слободе. Оно човека ослобађа потребе за усавршавањем сопствене среће, успут не остварујући саму илузију о срећи. Идеал Царства Божјег откровење је ближњељубља у основи људског живота.
Хришћанство је у директној конфронтацији са римским паганским веровањима. Евхаристијска заједница са Христом аналогна је небеској вечности свих Светих са Богом. Отуда и таоистичка Расправа о Златном цвету има, надасве, алхемијски код, стога што сведочи о коагулативности езотерије, чији је превасходни постулат дефинисан веродостојним, духовним усредсређењем, а секундарни ‒ неделујућим аспектом микрокосмоса.
Бог је у Христу. У Његовој Плоти настањена је сва пунота свете Тајне Спасења. Аналогна Сину Божјем, призива се продуховљеност смртног тела у наум одстрањења непролазног дуализма првородног греха. Христов пут манифест је греха за нас и нас ради, како бисмо ми, као жалци удови му, постали освештана визија Његове праведности. Он је преточен у тело, с намером да на Себе преузме Божји суд за грешне плодове злурадог нам гнева, узбране у кукољу зловерја. Доследно се покоравамо Њему, који нас љуби и који нас је опрао од наших грехова крвљу властитом. Одређени за ходочаснике промисли Божје, предодређени смо да постојимо управо како бисмо сведочили Речју Његовом, те делом Му, преданошћу и вером. Тајна Спасења општељудског у седишту је ваплоћења Логоса.
Љубав опстојава и бива привржена једнакости. Кулминација Цвета живота опитује разумевањем покретачког аспекта Свевишњег, кроз архетип (над)стварања хармоничне дивизије егзистенцијализма, која универзалном партитуром канонског записа изражава свеприсутност Бога, утом натурализујући живописност Логоса.
Из расправе о религијској ваљаности Златне легенде, као апокрифа канонског типа, проистиче неминовна досуђеност да је реч о бриљантној дестилацији етичких потицаја најузвишенијег духовног водства, чиме доминира особена пасторала сакралне лепоте. Међутим, разум намеће оправдано питање данашњем човеку: Како се вратити Еденском врту – перивоју милости из снова о заслуженом Рају?
Хришћанска доследност потврдила је постојање државе као политичке институције, која успоставља јасну разлику између цивилизацијског поретка и водећих властодржаца, јачањем идеолошке непомирљивости хришћанске дистинкције и римске теократске идеологије, чија је политичка теологија осуђивала Култ цара. Principes manu eorum проглас је идеолошког деловања, изражене моћи и доминације.
Сведоци смо да нације живе и опстају захваљујући великим, свеуједињујућим и свеосвећујућим мислима. Промислитељску улогу славенства Господ је доделио Русији.
Самопрезрење, морални пад и безмало услеђени цинизам разарају. Молбом упућеној Европи, надсве Енглеској и Немачкој, тек ослобођени Словени отпочели су нови живот, примивши јемство и протекторат за обећане им, предањске слободе. Управо таквим својим прегнућем, ускратили су Русији Свето признање, почивше на двојединој промисли божанског прихватања, без којег би човечанство, до данас, било бесповратно и у ранама немоћи мртво, услед грамзивог, несумњиво блиског издајства идеје славенства за вољу етнофилетизма неолибералних европских форми и њиховог бирократског, социополитичког уређења.
XX век, прецизније, његова друга половина, у свом предубеђењу, припала је западном човеку. Премда у извесној мери, аксиом западне цивилизације XXI века је, нарочито смислено, глобализовао ову појаву, износећи на пиједестал недостатке централизованих политичких система, који су демократију поистоветили с тада већ постојећим, општим, изборним монополима и доминантном им, представничком елитом – посебно значајно нам сазнање, уколико не занемаримо чињеницу да су, покаткад, политика и структура власти, упркос поменутом, ипак остајале имуне на ток глобализације, те, наиме, биле изузетно оснажене (све)општим преображајем света у заједницу суверених „држава‒нација”.
Декорум неолиберализма подухвата асимилацију света с коренованим обрасцем оптимизма западне културе. Мудрима је јасно да усвојено дипломатско правило, у начелу, води ка хетерогеном свету културолошке пометње, коегзистенције или пак синкретичком свету.
Укорист томе, намеће се питање: С тачке гледишта културе, да ли је могуће ишчитати обрисе будућности у настајању, што ће рећи, њену функцију да просуђује, да буде носилац исконских вредности ‒ истине, лепоте и катарзе?
Ови судови остаће неспојиви са првобитном теоријом о замишљеном моделу изоштреног капиталистичког друштва у настајању, у коме је „лично задовољство” једини циљ врхунског доживљаја, мимо остваривости начина.
Дубоки јаз између статусно неупоредивих постојбина људског дела и духа у времену, а непосредно пре глобалних катастрофа XIX и XX века, европске народе изричито је подсетио на постојање земних улица поплочаних златом и овековечених златним раздобљем у историји цивилизације која није живела под принудом времена и удаљености, док наше време, чак и најдуже путовање, не мери данима, седмицама или месецима, већ сатима.
Различност између, на тај начин, двоструко деградираног и сличних двоструких живота под окриљем исте земље, готово да и не постоји, што обзнањује изузетан знамен јединог живота, чијом истоврсношћу препознавања бивају свепрожете бар две културе.
Најзад, „господари монопола” одредили су да данас живимо један живот у троструком свету: у свом сопственом, у свету земље која нас је родила и у глобалном свету опште својине човечанства.
Култура сећања преседан је настојања културе у подстицају, тј. културе неговања такозваног „пријатељства са повластицом”. Иницијатива идентитета овог, итекако препознатљивог нам „пријатељства”, у корену питања – Зашто? –пружа сопствени одговор.
Векови револуција и ратова идеолошких религија требало је да постану карактеристична ера политичког ангажовања интелектуалаца. Онемоћалост истинске интелектуалне елите, дакле, није само последица Хладног рата, но и деполитизације света на Западу. Пут од демократског идеала атинске агоредо неодољивих искушења Новог светског поретка (п)орубио је простор расположив за голему демонску снагу XIX и XX века, наиме ‒ веровање да је политичка алтернатива била пут да се свет учини бољим. Дакако, потоњи циљ глобализације, нипошто није био дипломатски, него беше декларисан смањењем обима, циљева и јавне интервенције ангажованих интелектуалаца. Глобализација је, у овоме, бар делимично, била и успешна, док је други један елемент оверодостојио исходни лик новог времена. Криза традиционалних вредности, пројектована перспективом обмане глобалне елите, одбацила је традиционално веровање у општи узнапредак разума и продуховљена нахођења свег општељудског. Тиме је гордост етичке уображености потврђена као корен свих грехова. С друге стране, перо никада није имало моћ оружја. Одвајкада бивало је да су ратници могли да побеђују писце, али, разуме се, без ових других, не би било чак ни политичких поредака, а камоли осунчаних царстава велелепног Старог света. Органски интелектуалци кључних система политичке власти баштинили су проседе којим су оборужавали царства и припремали кадрове за владање њима.
Опстојање ере политичке ирационалности парадокс је нашег времена, тј. смислено третирана идеолошка константа сасвим извесне јој будућности. Данас је човечанство свикнуто на живот захорен унутрашњим противречностима, принуђено је на суживот разастрт између осећајних и разорних светова, неосетних на величанство емоције; између царства људског искуства и осетног доживљавања, између разума и несхватљивости свакодневице, што чини откос нашег постојања.
Терор је, дакако, постао латентност власти тек у моменту досезања сублима унапред осмишљеног развитка његових претендената, а све то у сврху тоталитарног режима, који му је претходио. Варварски инстикт у симулакруму деструктивних идеологија, које допуштају најпоузданији постојећи алиби за све ужасе, јасан је. Професионална доктрина њеног прихватања оправдана је и не тражи додатне аргументе, јер је, уједно, и пресудни аспект подударности, услед које ексапистичка основа ове теорије остаје нимало наивна и збуњујућа. Међутим, ексапистичке тенденције званичних апологета засноване су на важнијим, но мање рационалним мотивима.
Драгоцени баланс моћи тоталитаризма, његово рађање и пораст, праћено је асимилацијом, секуларизацијом и одумирањем изворних религијских и духовних вредности, односно подобним физичким одумирањем споља и распадањем изнутра. Ова пародија празноверја у идеју „(чо)вечности”, убеђена „доказаном” јој вером у изабраност и такозвану месијанску наду прихватања „спасоносне” доктрине, поткрепљена је чињеницом да су народи, попут Јевреја, искусили разарајуће хришћанско непријатељство, као изузетно моћно средство духовног и геополитичког очувања, грешно протумачивши модерни, нехришћански антисемитизам, утолико наивније, уколико би њихова асимилација заобишла хришћанство у његовом религиозном и културолошком виду. Суочени са очитим симптомом слабљења хришћанства, они су, одатле, у свем незнању, подразумевали да је ондашњи антисемитизам оживљавање мита Новог мрачног доба. Непознаница у разумевању сопствене прошлости делимично је одговорна и за фатално потцењивање незапамћене опасности која их је чекала.
Оновремено, али ипак очекивано, тиха и безгласна, будна, но, ипак умирена, једнообразна, инертна маса опонената, одлучно је изговорила своју свенародну, светлу реч о вери и безверју, непоклеклу пред саблазнима глобалног света. Слава Приче о општечовечанској љубави раскринкала је поражавајућу неспремност европеизираних либерала на ма какву жртву, притом поентирајући општечовечност националне руске идеје славенства – постати Рус значи престати презирати народ свој.
Својеврсна поука Достојевског свевство је у завету непорециве истине, одвојиво од свих земних ужаса Сопства – спасава се само онај који остаје крај Христових ногу.
Начело мудрости је страх Господњи.
Условна мудрост дело је, јер је усмено творитељство народа, земно и земаљско, мислено испостављено и једино одлучно у процесу сусретања јединке и нације.
Часни крст свето је обележје хришћанског бића, спасоносни знак свеукупног нашег живота на земљи. Тајна спасења двоједина је истина у спомену спасења света и човека.
Истина није створена. Истина јесте. Истина се не ограничава на наше поимање истине. Истина нас превазилази. Истина јесте Тајна, тачна и строга у стварности својој, нераскидива са догађајем сусрета. Тајна и догађај једно су у потпису Створитеља.
Супротставивши малочас поменуту, спекулативну истину дијалогу Откровења, Достојевски је, својом исцељујућом доктрином, дипломатски мудро указао и на нездраву хипертрофију смисла стицања и уживања у бесмислу преобиља пред принудном истином, на коју човека позива његов ум. У складу с тим, смисао библијског приповедања о човековом паду јасан је. Дакле, човек се повлачи пред вечним истинама и ма шта му оне доносиле, прихвата их, позивајући се на спас у знању (гносису). Опроштај од греха изискује власт природног ума. Последња тајна бића, произишла из вечног извора свих истина, подсећа да знање о добру и злу очитује, у себи, грех. Одакле потиче зло? Одговор се састоји у томе да је нужно тражити га у идеалној природи творевине, пошто та природа обитава у вечним истинама, својственим Божјем уму, независно од његове воље. Јер, треба признати да постоји природно несавршенство у сваком створењу, још од времена пре греха, пошто је свако створење, према самој својој суштини, ограничено; одакле следи да оно не зна све, да може залутати и чинити друге грешке.[6]
Апстаркција зла још увек није ишчезла. Књига Постања доказ је урођене природе човековог избора – минули човек слободу је заменио грехом. Величанствено сједињење вапије за тренутом када ће човеку бити враћена слобода коју је, у рајском бићу, с Богом, делио, те ће он, унаточ свим забранама ума, увидети да истина о паду у грех, искуством му (пред)одређена, има свој зачетак, као и да, вољом Сочинитеља свих истина, она находи и ка извесности да не узмакне пред коначношћу свог исхода. Дакле, стојте у слободи којом вас Христос ослободи и не дајте се опет у јарам ропства ухватити.[7]
Пад у грех, односно природна човекова мисао о Паду, заустављена је пред усудом самог човека. Све је створено. Творац је свему доделио почетак, али то не само да се сматра условом ускраћености, недовољности, пророчности и греховности бића, већ је у томе залог и обручење свег ваљаног у универзуму. Стваралачки акт Вишњег једини је извор врлинског битисања. Зло и грех уследили су о искушењу, јер је човек постао онај који зна. Божанско добро није себе оправдало, пошто створени свет, управо зато што је створен, не може постојати без зла, о чему непорециво сведочи онај који зна.
Објективно савршенство садржине и форме решава питање коначности у наговештају стварности без предубеђења. Идеологија славенофилства, заснована на хипотетичком антагонизму општег значаја славенског бића и његове живе индивидуалности, тј. на претпоставци да одређеност општег, индивидуализирајући се, губи своју општост у стварности, док лишава индивидуум, подразумева деликатност метафизичког суђења о каузалним односима између општег и посебног, што, неумитно, подразумева општост као мртав екстракт индивидуума на скали типичности.
Блистава метафора, приспела из суштине аутентичног бића, доказује сродност духовних тежњи славенског човека, које су, као семиотички модели дугорочности, постављени изнад лепоте творевина стваралачке фантазије.
Славенска идеја у учењу Достојевског ствара Величанствено Лепо без напора. Она је независна од човекове чежње за Лепим, као хиперболична фраза, узрокована хуманом пристрасношћу индивидуума, стога што се, у православној природи живота, Узвишеном Лепотом признаје она лепота на којој се почива, која је истински и свесно постављена спрам консеквенци људске опречности.
У перспективи егзистенцијалне филозофије, антрополошка визија славенофилства упућује на филозофију кротости и покорности. Витез покорности узор је, који, чак и у најтишој пометњи светова, доказује да се вечно блаженство, као једини истински и бићу доступан извор свих узнетих својстава, након савладавања склоности Сопства, огледа у савесном извршењу енигме „дужан си”. Међутим, суд Вечности о Тајни Искупљења ипак је индиректан израз Витеза вере: Допустив је само један однос према откривеној истини: вера у њу. А да човек верује, може се доказати само на један начин – спремношћу да се страда за своју веру; и степен вере одражава се једино у степену спремности да се за своју веру страда.[8]
Теолошка реалност, која настоји да пронађе задивљујуће одговоре на ту упитност, сагледана је обухватом Премудрости, одређеније – додељеном самопозваношћу да је сакрализује као Вечиту истину. Њена одлучност у намери да оспори доказивост доказа земног живота надасве потребна је, не би ли се у димензијама Вечних истина препознали докази заштићених самоочигледности, којима се окончава принуда.
Отварање питања о значењу смисла славенске идеје подразумева еродирање претенциозности људских одговора на коначну истину, зависну од увида у ништавност Сопства, што је кључни чинилац успостављања врховне аксиолошке хијерархије, што упућује на сваку запитност света у времену којем припада.
Етиком религиозног наслеђа, пожудом и трансгресијом Позитивно красног човека, учењем Достојевског утеловљена је визија нове реалности – последњи Симбол и последње Сједињење. Репрезентација Несвесног узета је као полазна тачка слободе, дочим је приљежно подана ефективно прихватљивој слободи. Дијалектика негативитета, самонегација и потенцијал субјекта у процесу значења, докази су потиснутих забрана који драматизују дискурс Свесног у процесу самонегирајућег негативитета. Потенцијално стање Несвесног „мисли” у сликама, што ће рећи да своју, већ постојећу архетипску форму реконституише као засебан смисао, кроз семиотски процес значења.
Бесмртност славенског бића у плотском облику апстрахована је етичким односом ка видљивој природи самоспознаје. Гносис и смрт – мајдан мита исте крви и земље – искупљења су, знаци и симболи наново рођеног, који је променио образине, претходно дозволивши идеолошки предзнак безгрешном зачећу – Љубави; Љубави слободној, умној и мирној; Љубави питкој и смирној према животу, пре логике живота, а независној од његовог смисла.
Из аспекта вечитог мењања, модел Кристалног дворца логаритам је прихватања, који неминовно (за)окупља присталице: тако је човек створен.
Атрибут парадоксалист контраст је порицању апсолутних координата вредновања рационалистичке концепције при обликовању земаљског.
Мокри снег, као алузивни трактат теоретске мисли Подземља, подразумева исповест саморазоткривања и полемику о ставу према активном јунаку, али и дијалектичку параболу Мита о малом човеку, уз немилост његовог одбијања да му се покори: разумна корист је корист у Неразумном, наслада је у болу – бол је од насладе, а узвишена лепота је лепота у блату. Класични дискурс, којим доминира суштина класичне идеалије, замењен је дискурсом погледа, делујућим у новом, дискурзивном простору, счега тоталитет филозофије подземља представља пасторалу Новог светског поретка.
Наполеоновска идеја пресудни је узрок ништавила и далеко дубљи од алтруистичке побуде. Одбацивање визије Христа парафраза је која наткриљује тенденциозност. Тиме Достојевски, ванвременски, подсећа на непредвидиве, тешко премостиве препреке иманентне разноликости света који, величанствено и стваралачки, доноси уверљиве, снажне изливе и потврде људске и друштвене потребе за агором опстанка, упркос нарушавању вредности за које се дуго мислило да су неоспорне и неоспориве.
Задовољити умеће живљења између слојевитих, покретних слика слободе у сноповима животних успињања, посртања и истрајавања, кроз помрчину земаљске и спиритус космогонијске неизвесности, значи учинити пресудност на деоници тежње ка испуњењу коначног смисла.
Егзистенцијом Усамљеника, митски апстракт светлости и таме преточен је, те уподобљен, у апокрифној верзији постања мрачне, дијаболичне верзије Новог човека.
Фанатично осликани колотрази индивидуалне свести вапију за опстанком одабраног трагача који, својом истином, ствара нови хомункулус, с оне стране добра и зла. Тајне назнаке и алузије, посматране кроз призму аналитичке коначности, дефинишу реалистички иновативну фабулу у структуралној хијерархији модерне морализаторске драме. Њен делотворни визионарски израз етички је тријумф над искушењима савремене идеолошке острашћености, неуништив и самообновљив, уверљиво близак тежњи надахнутог човека у намери му да се осети способним, а самим тим и одговорним за одређени степен слободе у сопственом расуђивању и деловању.
Поље знакова и симптома кроз прозаичност апсурдног једини је могући поступак рационалног дискурса Новог светског поретка. Узгред, истина заснована на погледу кључна је сврха постулата у ком је сигнификант прозрачан у односу на сигнификат, а чија суштина, према синтакси разума, делује као величанствено продуховљен, врлински рез. Веровање у транспаренцију означитеља аналогно је веровању–неверовању у феномен сотонски, симптом у знаку оргазматичног делиријума, заложеног у афекту продукције мисли. Тако се Видљиво рађа из Невидљивог, и Присутно из Одсутног, чиме је допуњен модел (до)гледаја у власти суплемента, што, посве ишчекивано, баштини епистема Модерног доба.
Археолошка нит Подземља у времену Модерне цепа субјект знања. Психолошка спознаја битка заробљеног у малочас поменутом моделу лимитирана је. Позитивно красни човек есенција је биолошки засноване унутрашње природе, отелотворена ликом и делом савременог човека. Његово потпуно развијено и аутентично Ја самоактуелизовано је аутономијом воље као дијалогична структура дискурса, која детерминише личност у свом аутентичном битку. Акт живљења у процесу пресудан је за коначну дефиницију психолошког сижеа тоталитарне диктатуре савремености, чиме је омасовљен синдром официјелне идеологије задојене матриксом катаклизме.
Перманентно опсадно стање и апокалипса Новог месије подразумева свеприсутност неискорењеног човека, који трпи под празнинама површне саобразбе, док суди и расуђује, припадајући оној категорији просечних без осећаја за традицију спасења, не би ли поново био суновраћен у ништавило. Мудрима је јасно да месија обећане земље, усправљен у познатој нам Атлантиди, и надаље потражује (пра)постојбину поретка за обећано му богатство. Дискурс светова који суделују хедонизму налогодавца, омогућивши му да, на махове, премашује свет имагинације, плен су црву, те се, устројене као такве, превасходно односе на магични национал-социјализам. Месија Новог светског поретка први је међу водећима, „велики” свештеник и жрец нове тајне религије.
Наслеђе славенског човека, почивше на филозофско-религијским визијама прихватљивих друштвених система и научних погледа, парадигматично дозвољава да, разоткривањем еготичних му класификација и аналогија, а све у име историје, отуђеном интелектуалцу саопшти крајњу пресуду: сумрак Запада, не значи, неизбежно, и сумрак остатка света.
Окултна историја неолиберализма општи је битак Новог светског поретка. Езотеријски трендови Нових темплара моћи зла зауздавају посве произвољном етиком, исписаном руком једног човека и неосвештаном нечим вишим.
Западни пут у апокалипсу рачуна на окоштали атеизам, пресвучен у црвено платно. Пад Трећег Рима, о пророштвима Светих Отаца Цркве, аксиом је за долазак антихриста, што пита – Каквим силама је обузет Запад; да ли само људским?
Смртна казна над хуманистичким идеалом данас постоји искључиво као протекторат Запада. Империјални хуманизам жртву је прогласио џелатом, а етничко чишћење хуманитарном акцијом, као устајали метод понављања манипулације у патохуманизму НАТО-империје.
Плодови обезбоженог хуманизма и трагичан пад човечанства устврдили су да ће народи, који су одбили да буду слободна браћа у Христу, скончати као робови уједињени под гвозденом петом антихриста, последњег лажног месије у злу „збратимљених” нација.
Ми, Срби, народ смо ухристовљен и страдалнички сеобан, изабран ни по чему другом до по томе што смо сведоци, истурени у први ред борбе за саборну истину Речи Божје, народ чије је тело у Матици, а срце изван сопствених граница – у Хиландару, у Русији.
Источна прича наслеђе је меког и тихог ткања, бајање је и фантазија блиставих нити калеидоскопа, пакао је и Рај, хука је и покор крви, шапат је созерцаних тајанстава.
Западна прича уломак је живота, студија је и доказ у гробној и мудрој тишини, који изједначава судбине, сујеверја и истине, док тамни нагони, попут руље звери, жедни крви и блуди, снажни као у дан стварања света, заустављају часом све и заповедају пир страсти и умирања.
Дужност према стварности и дужност према истини – илузија је, страст и луцидност, холограм је кружног сна у дијалогу „детаљ–целина”, стратегија је доминације по прорачуну слободне воље, или капитулација без преседана. Таква је и фатална синтеза формуле (не)људског начела савременог човека, као нумерисани, дигитално осмишљени и учинковити одраз патолошког тренутка.
Да ли на Исток или на Запад; Богочовеку Христосу или такозваној Новој Европи?
Избор је наш, упркос разнородним ходајућим мртвацима и освеженим гробовима неких нових, долазећих Антиоха.
У Новом Саду, уочи Преображења,
лета Господњег 2016.
Јелена Делибашић
______________________________
[1] Лав Шестов, „Кјеркегор и егзистенцијална филозофија: глас вапијућег у пустињи”, Преглед метафизике, 29. 11. 1971, Вашингтон.
[2] Шестов, „Кјеркегор и егзистенцијална филозофија: глас вапијућег у пустињи”, Геније и судбина (Београд: ПɅАТΩ, 2002), 83.
[3] „Примајући на себе одговорност пред Свевишњим, усуђујем се да кажем како речи ‒ Блажен је онај који се не саблазни о мене ‒ спадају у оно (најбитније) што је обзнанио Христос.” (VIII, 121).
[4] Шестов, „Кјеркегор и егзистенцијална филозофија: глас вапијућег у пустињи”, Кјеркегор и Достојевски (Београд: ПɅАТΩ, 2002), 19.
[5] Шестов, „Кјеркегор и егзистенцијална филозофија: глас вапијућег у пустињи”, Логика и громови (Београд: ПɅАТΩ, 2002), 125.
[6] Готфрид Вилхелм Лајбниц, „Теодицеја“, IV том, ч. I, § 20, Мисао [јесен, 1989].
[7] (Гал., 5,1).
[8] Tøjner, Garff & Dehs: Kierkegaards æstetik, 43.
