У касно љето 1883.године, 4. септембра, Митрополит зворнички Дионисије II Илијевић освештао је новосаграђени храм Рођења Пресвете Богородице у Прибоју.
Сто четрдесет година касније, на велики и свечани јубилеј, након многих страдања и свједочења тешке и мукотрпне историје Срба, народ Прибоја је прославио то што и данас поносно стоји храм пун вјерника.
Овим поводом светим евхаристијским сабрањем на празник светог мученика Агатоника началствовао је Његово Преосвештенство епископ зворничко-тузлански г. Фотије.
Домаћин и старјешина храма, родом из ових крајева, протојереј-ставрофор Зоран Илић дочекао је свог епископа са мноштвом браће свештеника и свештеномонаха као и великим бројем вјерника који су поносни на године постојања њихове богомоље.
Преосвећени владика Фотије обратио се сабраном народом богонадахнутим ријечима поуке о светим мученицима Христовим. Ријечи поуке прочитајте у наставку:
Часни оци, господине начелниче, представници општине Лопаре, браћо и сестре. Драго ми је да смо данас овде у Прибоју, у овом дивном храму.
Данас славимо светог мученика Агатоника и многе са њим пострадале мученике ране Христове цркве. Лепо је што смо данас заједно и што сте ви дошли у овако великом броју да се Богу помолимо и нашим мученицима које прослављамо данас. Када сам јутрос читао њихова житија написао сам једну песмицу – Дан мученика, јер су сви које данас прослављамо мученици. У раној цркви су храбро исповедили своју веру и то је било довољно да буду осуђени на смрт, да буду мученици. Такође и света мученица Евлалија, девица рођена у Шпанији. Врло млада исповедила веру у Христа пред својим мучитељима римским који су дошли у Шпанију да гоне Цркву. Пострадала је у највећим мукама као и многе друге ранохришћанске мученице, али је Бог кроз њу пројавио једно значајно чудо. Када је издисала видели су људи како из њених уста излази бели голуб као символ благодати Духа Светог који обитава у светитељима и мученицима Божјим. Данас празнујемо и преподобну Антусу која је одмах после крштења 23 године провела у пустињи, као света Марија Египћанка. Своме асктетском подвигу је додала и своје мучеништво. И на крају, свештеномученик Горазд Чешки. Припадао је покрету који је почетком XX века заговарао повртак у ''стару веру'' тј у Православље. Он се крстио у Српској цркви, примио је чин епископа и био веома активан у мисији на просторима где су некада проповедали света браћа Кирило и Методије у IX веку. Практично тамо где је никло Православље у Европи, то су Моравска и Чешка што не треба да заборавимо. Али пошто се убрзо ушло у Други светски рат, нацисти су га осудили на смрт стрељањем. После тога је спаљен у гасној комори, тако да је он двоструки мученик. Такви су свети мученици које данас прослављамо, поред светог Агатоника који је заштитник овога храма Рођења Пресвете Богородице. Сви су они пострадали бранећи име Христово, непоколебиво исповедајући веру у истинитог Бога и разобличавајући лажна учења која су постојал, идолопоклонства лажних богова и разна друга погрешна учења.
Када ово анализирамо, можемо рећи: Хвала Богу није такво време као што је било у време ранога хришћанства. Међутим можда долази такво време када анализирамо знакове времена у коме живимо, врло је могуће да и нама предстоје слична искушења и слична страдања. Морамо се наоружати подвигом, морамо се наоружати штитом вере и заповести Христових. Утврдити себе у Православљу, ми Срби у Светосављу. Да не скрећемо са пута који нас води у живот вечни. Сви други владари, све друге империје дају своја решења и своје путеве ка спасењу. Једни кажу да је најшири пут и најбољи пут, греха нема. Све ће папа, или, не знам ни ја, Антихрист опростити без икаквог покајања. Са друге стране неки говоре о лажним учењима философским, о лажним месијама који су доносили неке облике будистичког учења помешаног са медитацијом. Тзв. гуруи који стичу велике симпатије међу народом који није довољно информисан о вери православној, јер им то делује мистично, делује им привлачно, а уствари то није православна духовност и није оно што нас спасава. И много других, да не говоримо, могли би их набрајати до увече колико има лажних учитеља и лажних пророка данас. А само је једно истинито, браћо и сестре, оно што учи једна, света, саборна и апостолска црква. То је веома битно да знају и наши људи који воде српске државе у политичком смислу. Јер од њих много зависи како ће се они односити према свему томе што долази и у чему већ јесмо. Многи нам кажу: Што ви владико, оче итд не кажете или учините нешто за народ, да их зауставите, да их поучите, да их спасите. Не можемо ми, то ради држава. Многе ствари су у рукама државе. Практично, све оне ствари које су пресудне за живот у оквиру овога света то је надлежност државе. Црква је ту да буде мајка духовна. Да позива на покајање и леве и десне, и плаве, жуте и црне. Да не прави разлику међу људима, него да нас све призива заједници са Христом. То је мисија Цркве. А како ће једно друштво бити уређено то зависи од многих фактора и људи. Зато би било добро да на кључним местима буду људи који су хришћани, који су православни Срби, који су светосавци и који неће издати веру за вечеру, како је давно речено у нашем народу. Од Косова када је Вук Бранковић изабрао земаљско царство а небеско оставио. Кад је видио да Срби губе он је отишао за Голеш планину, са идејом боље да неко остане да не изгину сви. То је логика земаљска, то је логика овога света. Нас наша вера позива да будемо заједно са царем Лазаром опредељени за Царство небеско и вечни живот. Тај је пут узак, тај је пут скрбан, тај је пут тежи и зато многи људи не могу и неће да иду тим путем. Али то је једини спасоносни пут браћо и сестре.
Зато говоримо на овај велики празник да се сви потрудимо и размислио о себи. Живимо у врло осетљивом времену. Треба очувати Републику Српску, треба очувати матичну државу Србију, треба очувати наше православне Србе у Црној Гори и у Македонији такође. То су све послови и земаљски и црквени, али више земаљски. Ми имамо светиње и молимо се Богу. Наш Патријарх кад дође у Македонију да служи, хвала Богу сад после уједињења, препуне цркве. Људи су одушевљени да виде свога патријарха. Многи људи не разумеју шта се десило у том обједињењу са Македонцима. Ми смо вратили два милиона људи у Православље и они сада живе у православној вери, исповедају се, причешћују се и код нас и код Руса и код Бугара и где год се нађу у православном свету. Живе у Цркви. То је велики благослови и велики дар Божји овога тренутка. Имамо и других проблема које нисмо завршили, које треба учинити да буду бољи, да буду на славу Божију и на добро нашега народа. Ту треба да се сви укључимо а не да се неко измиче и каже није то мој посао. Свети мученици нису тако радили, него су кад је требало први рекли, ево слуге Господњег или ево слушкиње Господње како је рекла Пресвета Богородица кад је била изабрана да роди Спаситеља света.
Желим оцу Зорану напредак ове парохије. Народ га је прихватио као свој свога и виде се плодови рада и труда. На првом месту ова парохија духовно напредује, народ се окупља на света богослужења. Поред тога, ничу и богослужбени објекти који се освећују и благосиљају. Народ долази на свете литургије да се причести Телом и Крвљу Христовом. На тај начин постајемо народ Божији. Постајемо христолика и боголика бића која теже Царству небеском.
Хвала свима који помажу ову светињу. Хвала господи из општине Лопаре који помажу све православне храмове у општини, то добро знамо. Треба тако наставити јер тај немањићки дух нас једини може одвести на прави пут. Док је држава била у сукобу са црквом после Другог светског рата, то је била трагедија у нашем народу. Многи они који нису доброжелетељи нашег народа хоће да се то понови. Да окрену Србе на Србе. Да окрену Цркву на Државу и обрнуто и да нас на тај начин потпуно ослабе и раслабе и да будемо лака мета свакоме и свима. Али не би требали бити толико немудри да то учинимо. Него да се угледамо на свете Немањиће, светога краља Драгутина који је владао овим просторима и подигао највеће светиње и цркве на овим просторима. Овај храм овде је освећен пре 140 година сакупљао је православне Србе Мајевице да чувају своје Светосавље и Православље, да чувају свој образ. Да чувају своје достојанство. Да чувају име своје породице. Веома је било битно ко из које породице потиче јер је нека породица била на добром гласу а друга на злом. Критеријум је била вера, Црква, морал и људско поштење.
Нека сте Богом благословени. Дај Боже да се увек у здрављу и весељу виђамо на богослужењима у нашим црквама и манастирима широм наше Епархије зворничко-тузланске. Живели, Бог благословио и свако добро даровао!
У Христовој оданости и братској љубави Његовом Преосвештенству су данас саслуживали: високопреподобни архимандрит Симеон (Обреновић), игуман манстира Бишња; високопреподобни архимандрит Нектарије (Тешић), игуман манастира Папраћа; високопречасни протојереј-ставрофор Милош Тришић, архијерејски намјесник тузлански и старјешина катедралног Успењског храма у Тузли; протојереј-ставрофор Стево Влачић, некадашњи парох прибојски, сада умировљени свештеник те протођакони Немања Спасојевић и Лазар Илић, епархијски ђакони као и ђакон Мирослав Митровић, гост из Архиепископије београдско-карловачке.
Благољепију богослужења својим појањем на светој Литургији допринели су чланови хора Свети краљ Владислав из Дворова, под вођством диригентице Наталије Ђурић.
Заслужни парохијани и приложници храма су добили и архијерејске грамате у знак захвалности за њихову безрезервну помоћ храму и црквеној општини, између осталих и начелник општине Лопаре г. Радо Савић.
Након свете Литургије је извршен трократни опход око храма са крстом, литијама и иконама, а обављен је и помен свим погинулим српским борцима ових крајева.
По повратку испред светог храма освештани су славски дарови и сломљен је славски колач са овогодишњим кумом господином Милутином Тасовцем из Угљевика.
У наставку је уприличено велико народно весеље и трпеза љубави за све присутне.
Извор: Епархија зворничко-тузланска
