Беседа протопрезвитера-ставрофора др Велибора Џомића на ”16. Летњим духовним свечаностима” у атријуму Дома културе у Чачку 28. августа 2023. године
Три је године од када се у вечност преселио Антоније Ђурић. И ноћас, у Чачку, у Шумадији, у срцу Србије и свеколиког Српства, на празник Успења Пресвете Богородице, преслажем давно записане и прочитане речи и пребирам поуке и завештања Антонија Ђурића почев од оних о отварању ”књиге староставне која ће се читати док је људи и док је Косова” преко ”Солунаца” и ”Равногораца” до Црвене куге.
Антоније Ђурић је српској јавности, култури и младим нараштајима познат и остаће трајно упамћен у Српству по Солунцима и Равногорцима, али је он, пре свега, Србин Косовског завета и часни потомак својих предака.
Имао сам тај дар и благослов да још од студентских дана, кроз честе сусрете и потоње тродеценијско пријатељство, стасавам уз Антонија Ђурића кога, уз Митрополита Амфилохија и Епископа Атанасија, осећам и носим у срцу као свога учитеља. Отишли су, сва тројица, пред Бога Живога у Небеску Србију од августа 2020. од марта 2021. године.
Антоније Ђурић је као седамнаестогодишњак допао комунистичког затвора у Ужицу, па у Сремској Митровици. Из комунистичке тамнице је изашао са седим власима и наставио је своју борбу за најузвишеније народне идеале – веру, краља и Отаџбину! Као и његови сапатници и сужњи из тамнице, а ту пре свих мислим на проту Саву Банковића, Давида Дамјановића и остале нама незнане, али Богу знане, надживео је своје и његовог народа прогонитеље, тамнитеље, мучитеље и тиране. Отишао је из овога свега без игде ичега, а оставио нам је у наслеђе бесцен благо – књиге, поруке, поуке и завештање. Срео сам много интелектуалаца и јавних личности у свом животу, али данас мирне душе могу да кажем да нико није имао тако изоштрен духовни и национални поглед, али и чист политички вид као Антоније Ђурић.
Србин Косовског завета
Почећу од најважнијег, јер сам дужан да истакнем да је Антоније Ђурић, на свој начин, српским нараштајима који су били опијени комунистичком идеологијом у времену када је Косовски завет прекрштаван у мит и митологију, осветлио косовско завештање:
”Косово је душа Србинова, његова рана незацељена, крв његова, његова клетва и молитва, његово памћење и његова колевка, у којој је свако дете са сваком капи млека из мајчиних груди примило и свету причест и завет: умирање за слободу и мржња на ропство. Косово је непресушни духовни кладенац који преци оставише својим потомцима да их надахњују снагом и истином како би се, усправни и достојанствени, одржали кроз векове и како би између ропског понижења и смрти – увек изабрали смрт као вечни живот, као вечно трајање, као царство небеско”.
Антоније Ђурић је за Видовдан је те косовске 1989. године умно казао да је то постао и дан и празник који ће ”српском народу кроз векове замењивати отаџбину, слободу, просвету”; да је Видовдан ”дан који ће српском народу значити више него векови другим народима, дан који ће српски народ подићи у сфере вечности, јер ће се од тог Видовдана, па кроз цело своје трајање до дана данашњег лакше мирити са смрћу него са ропством”. За Антонија Ђурића и Србе Антонијевог кова ”то је онај свеопшти, свевидећи и свезначећи морални чин који му у аманет оставише косовски јунаци на челу са честитим кнезом. Лазар би онај који остави најчистији, и најдубљи, и најпотреснији духовни тестамент: пут ка царству небеском, јер се једино на том путу вечно траје, вечно живи. То је једини пут бесмртности”. Још тада је у царству дијалектичког материјализма и социјалистичког самоуправљања посведочио да је ”могао Лазар да изабере царство земаљско: да савије кичму и колена и тиме одрекне право свом народу на име и слободу, на господарење својим огњиштем и својом душом. Да су се томе путу приклонили косовски јунаци, сачували би свој живот и своје земаљско благо, али би заувек угасили чежњу Србинову за слободом. Да су тако учинили, никад српски народ не би имао ни црног Ђорђија у Орашцу, ни Милоша у Такову, не би било ни Његоша, ни Вука Мандушића, ни Вишњића, ни Старца Вујадина, ни хајдук Станка, ни Мркоњића у невесињској пушци, не би било ни Александра на Куманову, ни Бојовића на Брегалници, ни Степе на Церу, ни Мишића на Колубари, ни Гаврила у Сарајеву, ни мајора Гавриловића на Дунавском кеју у Београду, не би било ни етике у српских ђака и њихових професора у крагујевачком октобру. Не би било ни гусала. Ни српског имена. Ни Косова… Од тада Видовдан непрекидно грми проклетством на оне који издадоше завет косовских предака: „Боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу!“
У времену опијености антисрпском идеологијом Антоније Ђурић је грмео да ”Видовдан тражи отрежњење и освешћење. Видовдан иште очишћење од мржње, од братске неслоге, Видовдан тражи спокој под небом косовским и небом света: слобода, мир, слога, правда, духовно и материјално поуздање. Ко се данас велича слободама и слободарима, а узмиче пред неслободама и тиранима – не чује разговетни шапат будућности и у њему страшну опомену да ће се данашњи грехови сутра спирати покајничким сузама! Поносити се својим прецима, а не бити их достојан – чин је вредан само презрења”. Заветне су његове речи да је ”сваки Видовдан и прошлост, и садашњост, и будућност. И завет видовдански би и оста непромењен: да будемо своји на својему, умирати кадри за слободу”.
Имамо право да се поносимо чињеницом да смо савременици Антонија Ђурића и да по томе можемо казивати. Живели смо са човеком који је у несрећном времену својим књигама сачувао и јавности примакао и осветлио славну историју два балканска и Првог светског рата. Живели смо са човеком који је био дугогодишњи сужањ Брозових казамата, који је својим деломумео да обрадује је и Небо и земљу.
Васкрс заборављених Солунаца
У времену када су се многи тркмили да обилазе Брозове ”народне хероје”, односно осведочене и некажњене братоубице, Антоније Ђурић је кренуо у супротном смеру, па је обилазао и јавности представио до тада непознате српске јунаке – сељаке и мученике са Цера, Мачковог камена, Гучева, Текериша, Колубаре, Крфа, Кајмакчалана, Солунског фронта и других бојишта и разбојишта из два балканска и Првог светског рата. У том времену су готово били заборављени и војвода Радомир Путник, и војвода Живојин Мишић, и војвода Степа Степановић, и војвода Петар Бојовић. Антоније Ђурић нам је осветлио и трајно сачувао ликове и сведочанства Златије Гредељевић и њених синова Јована, Тиосава, Сава и Мијата из Биоске, проф. др Тадије Пејовића и малобројних преживелих од 1300 српских каплара, Љубице Чакаревић из Ужица, Драгољуба Савића, Богосава Ћирковића из Горње Горевнице, Живојина Лазића из Санковића код Мионице, Војислава Станимировића, Милунке Савић, Петра Цветковића и других.
Благодарећи Антонију Ђурићу до нас је дошла и ова прича. Када је генерал Оскар Поћорек послао изасланика да тражи предају од српске војске за време Колубарске битке, пуковник Миливоје Стојановић, командант Гвозденог пука, овако је одговорио на туђински позив на предају: ”Поћорече, цареви већиле; душа ми је од Косова стара; Тешко срце у горскога вука; Командант сам Гвозденога пука; Не бојим се цара, ни ћесара”.
Велике, историјске, истините, часне и јуначке животне приче ”покољења за пјесму створеног” стале су међу корице одавно већ култних књига ”Солунци говоре”, ”Жене Солунци”, “За част Отаџбине”, “По заповести Србије”.
Српски Солжењицин
И када је дошло време да сви прихвате Солунце, Антоније Ђурић је отворио ново поглавље књигом ”Равногорци говоре”. Истим трагом, на истом путу, са истим идеалима јунаштва, части и слободе приказао је борбу припадника Југословенске војске у Отаџбини под командом ђенерала Драже Михаиловића. О великој епопеји и новој српској голготи кроз перо Антонија Ђурића сведочили су прота Сава Банковић, Милка Баковић из Бреснице, Раденка и Милан Стојановић из Мачката, капетан Миодраг Пера Стојановић из Железника, Драган Топаловић-Гороломац, капетан Радомир Чеда Милошевић, мајор Александар Милошевић, Никола Плећаш Нитоња, Душан Стризовић, Димитрије Дикула Мирковић, Бранко Пејовић, Јелена Ђорић Милетић, Велимир Зарић, Секула Тешић, Давид Дамјановић, Томица Иванчевић, Љубиша Видосављевић, Славко Анђелић и други из Отаџбине и расејања.
Крв је прокључала, а истина испливала и овом књигом Антонија Ђурића. Млади нараштаји у пробуђеној Србији која се полако ослобађала комунистичких ланаца и тираније могли су да прочитају истину о војводи Јовану Стојковићу Бабунском, војводи Момчилу Ђујићу, војводи Павлу Ђуришићу, капетану Јовану Дероку, Стевану Мољевићу, Војину Андрићу, Драгиши Васићу и другима, а посебно о вожду Трећег српског устанка ђенералу Дражи Михаиловићу.
Антоније Ђурић се трилогијом ”Црвена куга” одужио оним дивним изданцима Српског народа, честитим српским националистима, свештеницима и домаћинима са којима је, због Српства и слободе, делио муку, страдање, тамнички мрак, батине, мучења, голотињу, босотињу, мраз, самице, понижење, али са којима је, пре свега и изнад свега, делио веру у Бога и Српство. То је пролог вишедеценијске српске несреће и трагедије под комунистима, којој је писац деценијама и све до последњег издисаја био један од најнеугоднијих сведока и то не пуким гледањем него својим мукама, модрицама, младалачким болом, али и тврдом вером.
Обично књиге настају у топлим собама, за писаћим столовима, на писаћим машинама и компјутерима. ”Црвена куга” се и по томе разликује од других. Она није настала у привременим, привидним и краткотрајним земаљским угодностима брозоморе. Аутор је писање ове књиге започео као младић у истражном затвору злогласне ужичке ОЗНА-е, а завршио је као часна српска старина крунишући њоме свој живот и страдање прожете вером и верношћу. Трилогија је писана у тамници, на дну људског пакла на земљи, коме су комунисти после рата жртвовали најбоље синове нашег мученичког народа. Њени редови су исписивани у самици, њене реченице клесане и дуго пута понављане у самоћи, у сусрету са Богом чија се сила у немоћи пројављује, али је писана и у јаду, болу и чемеру свог поробљеног и окупираног народа. Није погрешио онај који га је назвао српским Солжењицином.
Писац тротомне ”Црвене куге”
”Црвену кугу” убрајам међу најпотресније књиге Српског народа у његовој новијој историји. Антоније Ђурић је животом и делом потврдио истину да само човек који је исклесан и прекаљен кроз сопствене муке и страдања може да проговори језиком душе свога народа. Свети Јустин Ћелијски је написао ”Житија Светих” у дванаест томова. Трокњижје ”Црвена куга” није ништа друго до тринаести, мартириолошки том Житија Светих Срба – мученика под комунизмом. Она је доказ да житија светих Божијих људи нису завршена, акамоли превазиђена, како данас сматрају и на сва уста пропагирају несрећни обезбожени постмодернисти, црвени мондијалисти и отуђеници разних врста. Она је најбољи доказ да је било и да има светих Божијих људи, верних Богу и завету у времену за које су многи неумно сматрали, као што сматрају и данас, да се ниједан Србин у другој половини ХХ века неће уписати у црквени календар. у другој половини ХХ века неће уписати у црквени календар.
”Црвена куга” нам сведочи да је неумрла, велика и, што је важније, вечна Србија. Док има Србије која у невремену даје честите људе и мученике не треба се бојати за будућност њеног народа. ”Црвена куга”, приликом читања, сваком честитом Србину нагони сузе низ образе. Она, писана чистим српским народним језиком, открива пуноту истине о страдању Срба под вишедеценијском комунистичком окупацијом и оголева стварност крвавог обрачуна комунистичких џелата са својим идеолошким противницима. Она открива каиновски трагизам и најтамнију страну комунистичком идеологијом хендикепиране личности, спремне да, због сулудих идеја, убија, мучи, коље, ујамљује, затире, пали, пљачка, скрнави свакога који другачије мисли, живи и осећа. Она сведочи да се зло ономад догодило око нас и међу нама, са нама и над нама, али сведочи и да је било много оних из рода нашега који га нису препознали као зло него, напротив, као ”пут у прогрес и просперитет”.
Антоније Ђурић се одужио скривеној историјској истини и свим поратним жртвама комунизма са којима је делио добро, ако га је и понегде било, и зло кога је било у изобиљу у тамници. Странице ових књига српској младости, на примерима, жртви и страдању својих сапатника, оних малих, до појаве ових књига непознатих људи, доказао да је комунизам извориште људске несреће на овим просторима и да се одрицањем од своје вере и историје не стиже нигде другде до на дно људске провалије зла и нечовештва.
Књиге Антонија Ђурића никада нису добиле ниједну награду, али је Српска Православна Црква, чије је Ђурић верно чедо од када је угледао овај свет, препознала је ту његово дело, жртву и заслугу одликовала га својим највећим одликовањем – орденом Светога Саве. Антоније Ђурић је, сваком својом књигом, направио по једну цркву – задужбину у којој ће се помињати и по којима ће се памтити имена жртава комунизма које је писац отргао од заборава. Заједно са Антонијем Ђурићем, сином оне часне и готово уништене домаћинске, светосавске Србије, приклањам своја колена и прислужујем свећу воштаницу свим српским јунацима од Косова до данашњег дана, палим за веру и Отечество, а посебно невиним жртвама комунизма појући песму победе: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова!
Извор: Ин4с