Aуторски текст презвитера Дејана Трипковића, објављен у јулско-августовском 392. броју Православног мисионара, стр. 29-32.
“Човек је прави када искрено и опасно постави своје проблеме. Ниједан проблем није истински постављен ако није постављен неустрашиво и опасно, толико опасно да од њега у грозници пада и разум човечији и душа и срце.
Човекова дужност јесте да и у посрнулости тражи позитивно решење иначе ће се наћи у суноврату себе.”
Преподобни Јустин Нови Ћелијски (Достојевски о Словенству и Европи)
Ради и не очајавај! Рад је мисија човекова на земљи.
У основи узето, сваки прави посао је религија.
Дивљења је достојна изрека старих монаха: laborare et orare.
Храброст коју ми желимо и ценимо,
није храброст пристојно умрети но мушки живети.
Не треба човек да сe тужи на своје време;
то не помаже ништа.
Време је зло? Но, ти си ту да га учиниш бољим.
Карлајл
Нада нема право ни у кога до у Бога и у cвoje руке.
Горски Вијенац
Свети Николај жички ( О омладинском песимизму)
Покушаћу у овом тексту да наше духовне горостасе, Светог Николаја Жичког и Преподобног Јустина Новог Ђелијског прикажем кроз призму њиховог односа према младима. Младом човеку је својствено да поставља радикална питања. Сетимо се обраћања једног младог човека Господу Исусу Христу када га је питао "Учитељу Благи шта да чиним да задобијем живот вечни?" (Mк.10,17). По речима владике Атанасија Јевтића ово је најрадикалније питање које је један млад човек могао поставити Господу. И у време ових наших великана млади су постављали многа радикална питања на која су им кроз Христа они давали одговоре.
Као уредник трибина "Православље и млади", духовник у Казнено - поправном Заводу за малолетнике у Ваљеву и дугогодишњи вероучитељ у Ваљевској гимназији, а сада као парохијски свештеник у Ваљеву, покушаћу да покажем колики је значај ових великана нашег рода био, како у њихово време, тако и данас за нашу омладину.
Свети Јустин и Свети Николај били су веома активни у црквеном и друштвеном животу нашег народа пре Другог светског рата. Може се слободно рећи да је овај рат поделио њихов друштвени и црквени живот на два дела. До Другог светског рата њих двојица активно учествују у јавном животу и непоколебљиво сведоче веру и дају православне одговоре на многа горућа питања која су мучила нашег човека а посебно омладину, а после Другог светског рата доживљавају прогоне од нове власти и маргинализацију из јавног друштвеног живота.
Њихово непоколебљиво и бескомпромисно служење Христу није могло а да не дирне душу младог човека. Као што је Господ Исус Христос привлачио апостоле, тако и њих двојица привлаче многе младиће и девојке који такође постају апостоли хришћанске православне вере у свом народу. Многи млади од сељака, радника па до високих интелектуалаца полазе за Христом преко ових светих људи. Шта је то што би младог човека тог доба, а и данашњег могло и може да привуче? Једноставно то су оне основне људске и хришћанске вредности: љубав, искреност, доброта, храброст, чврста вера, бескомпромисно служење Истини тј. Богу Живоме. Све су то имали Свети Николај и Свети Јустин. Свако на свој начин.
На овом месту посебно се може истаћи велика љубав Светог Николаја према свом народу, а и његов велики беседнички дар. Он је тај свој дар посебно користио у току Првог светског рата када је позивао Србе и остале народе у дијаспори да помогну страдајући српски народ. После његових проповеди стизала је огромна помоћ нашем народу у отаџбини. Све је то утицало на омладину да крене његовим путем. Познато је да су многи чланови тадашњег богомољачког покрета попунили до тада празне српске манастире.
Отац Јустин је имао велики утицај на српску интелектуалну омладину својим беседама широм Беогадског универзитета пре Другог светског рата. Једно од најпознатијих сведочења је сведочење нашег познатог академика Владете Јеротића. Он је писао о свом одушевљењу проповедима оца Јустина које је изговорао у београдским црквама. Све је то утицало на младог Јеротића да се учврсти у православној вери и да опстане као православни хришћанин у тешким послератним временима.
На жалост, као што смо рекли, Други светски рат је променио много тога у односу јавности према ова два духовна горостаса. Свети Николај одлази у Америку где и завршава свој овоземаљски живот, а отац Јустин због односа нове власти према њему спас и утеху налази у до тада мало познатом манастиру Ћелије у клисури реке Градац код Ваљева.
Ни прогонства ни кућни притвор нису спречили ове духовне великане да још више раде на себи и на освајању унутрашњег простора своје душе и њеног односа са Богом. И у таквим условима они су дали велике резултате. Јустин пише чувена богословска дела и изговара чувене беседе које су после његовог упокојења штампане од стране сестринства манастира и које су имале и имају велики утицај на српску омладину. То је све доказ да се Дух не може везати и да је слобода нешто што нико не може ограничити. Владика Николај и у далекој Америци наставља да ради и пише чиме даје велики допринос свом народу. Овде треба напоменути да су дела Владике Николаја у Србији после Другог светског рата била забрањена. Али опет храброшћу једнога човека, Епископа Лаврентија, који је био свестан значаја Владике Николаја за српски народ, штампају се његова дела и кришом доносе у Србију и шире у народу, а посебно међу омладином.
Нова политичка ситуација у Србији је довела до тога да многи млади дуго година нису знали за Оца Јустина и Владику Николаја. Могу слободно рећи да припадам једној од последњих генерација "Титових пионира” који нису ништа знали о овој двојици светитеља. Милошћу Божијом 90-их година 20. века долази до велике духовне обнове у нашем народу и до све већег интересовања за њихов живот и дело. Читајући њихова дела многи младићи и девојке из моје генерације крећу путем Христовим и доживљавају најискреније покајање. Немогуће је навести све примере људи који су се преко њихових дела сусрели са Хистом и окренули истинским животним вредностима и драстично променили начин свог живота. Многе је тада обасјала светлост и тада су се испуниле речи Светог Јеванђеља: "народ који седи у тами виде светлост велику, и онима који седе у области и сени смрти, светлост засија.“ (Мт. 4,16). Сви ти људи су доказ да Бог не оставља народ свој и да истина и Божија правда увек побеђују.
У данашње време је такође велико интересовање међу младима за лик и дело оца Јустина и Владике Николаја. То најбоље могу посведочитии вероучитељи и парохијски свештеници који се труде да својим ђацима и и парохијанима приближе њихов лик и дело. Ретко да постоји неко ко је прочитао бар нешто из њихових дела, а да је остао равнодушан и да није пожелео да нешто промени у свом животу, а мењајући себе да промени и свет око себе. Као духовник у Казнено - поправном заводу за малолетнике у Ваљеву, сведок сам да су Владика Николај и отац Јустин помогли многима да се врате на прави пут. И они су на неки начин имали слично искуство губљења слободе и ограничености кретања, али су та спољашња ограничења успели да победе вером у Бога и животом у Њему. Сетимо се сведочења Владике Николаја о боравку у логору Дахау. Он је писао да је тада био најближи Богу и да је гледао Бога лицем у лице. И у оваквим условима обојица су успели да сачувају лик Божији у себи то јест да остану људи, да остану иконе Божије. Они су доказ да се слобода не може ограничити спољашњим зидовима. Често у својој служби у затвору говорим осуђеним лицима о подвигу ових светитеља и позивам младе најпре да се моле њима и да се угледају на њих у њиховој борби са искушењима. Да схвате да је једино истинско и најтеже ропство јесте ропство греху, смрти и ђаволу, а да једино са Христом могу то ропство победити ма где да су се налазили. Говорим им да следују речима Апостола Павла: "Све ми је дозвољено, али све не користи; све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме." (1.Кор. 6, 12), да Црква једина у овом свету нуди човеку да остане нормалан, а то су у нашем народу најбоље знали ови великани Духа који су посведочили да човек може остати нормалан и у ненормалним околностима.
На овом месту морамо се сетити и Архиепископа охридског Јована који је неправедно лежао шест година у затвору Идризово у Македонији, а у коме је сведочио истину и на основу свог искуства написао књигу "Слобода у затвору". Такође вредан помена је и свештеник Сава Банковић који је највише робовао у комунистичким затворима у СФРЈ, а који је такође велику утеху и разумевање налазио код Оца Јустина у манастиру Ћелије.
Чудесна је његова прича о прослави Васкрса у затвору у Сремској Митровици где је у току импровизоване Литургије, коју су служили и поред забрана управе затвора, осетио највећу духовну радост у животу чак већу и од Литургије у Јерусалиму на највећи хришћански празник Васкрс. Крст који је прота Сава израдио у току робије донео је Оцу Јустину у манастир Ћелије где се и данас чува као велика светиња.
Ови људи су као и Владика Николај и Отац Јустин носиоци слободе Духа.
Нека би дао Бог да и данашња омладина која лута и која тражи чисту воду на замућеним изворима открије ликове ових дивних светитеља и Божијих угодника, не би ли нашла снаге да се избори са свим искушењима с којима се сусреће, како на личном тако и на заједничком плану. Одговори су ту, написани су из огромног искуства Крста и Васкрсења. Бог је наш народ поставио на тешко место, али нам је непрестано слао и шаље велике људе да их следимо и сигурно хоће нешто велико од нас. Зато следимо Светога Владику Николаја и Преподобног Јустина Новог Ћелијског који су следили Господа Исуса Христа - јединог Човекољубца и једини Смисао свих светова.
Презвитер Дејан Трипковић
