Благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога и Оца, и заједница Светога Духа, нека буду са свима вама.
Овај благослов и благодат које добијамо и примамо дају се присутнима на Светој Литургији. Зато и кажемо да треба присуствовати Светој Литургији и учествовати у њој.
Често људи питају: „А зашто да идем на Литургију?“ Треба да идеш зато што нећеш добити све оне благослове и благодат ако не будеш учествовао у Тајни Евхаристије.
Благодат Господа нашег Исуса Христа… Шта значи реч „благодат“? Она означава енергију, нетварне (нестворене) енергије Бога, то је енергија попут електричне енергије. На пример, ко је видео струју? Нико је није видео, она је невидљива, али ако додирнеш голу жицу, удариће те струја. Електрична енергија није као вода која се види, али се види њен резултат, можеш да је осетиш.
Таква је и Божија благодат. То је нетварна енергија; не можеш да је видиш, али осећаш кад добијаш енергију споља. Као кад укључиш транзистор у утичницу и он почиње да ради, таква је и благодат. Она није нешто апстрактно, није неко осећање, није нешто субјективно, што човек сам ствара: она не потиче од човека, већ од Бога, и улази у човека, активира га, и он то зна и осећа. Благодат је енергија Бога, она сила Божија која активира људске душе.
…љубав Бога и Оца… Бог Отац је бесконачно, боголепно заволео свет и ти не можеш да Га схватиш својим умом, не можеш ни да опишеш, ни да ограничиш, ни да изразиш Божију љубав, она је неизрецива. А наша љубав је људска, ми смо људи, и природно, ограничена бића. Кажемо: „Волим једног човека свом душом.“ Али шта год да му кажемо и учинимо наша љубав ће бити много мања од онога што можемо да искажемо и изразимо.
А сад размислите о Богу. Кад воли Бог Који је по Својој природи необухватан – Њега не може да обухвати ни људски ум, ни анђеоски ум – нико не може у потпуности да схвати Божију љубав. Ову бесконачну Божију љубав Оца Који је толико заволео свет да је дао Свог Јединородног Сина да би Он спасио свет, да би се свет окренуо Њему и да би људи постали Његова деца, да бисмо имали приступ Његовој љубави и Царству.
…заједница Светог Духа… – односно, да постанемо заједничари благодати Светог Духа и да она уђе у нас и да се сјединимо с њом. Да постанемо попут брашна које упија воду и постаје тесто. После тога брашно више не може да се одвоји од теста, па да се каже: „Ово је брашно, а ово је вода,“ – јер је све већ постало тесто. Тако и кад имамо заједницу с благодаћу Светог Духа ми постајемо једна целина с Богом, и овај благослов свештеника који је преузет из посланице светог апостола Павла,1) непосредно нам преноси благослов Свете Тројице.
…нека буде са свима вама! Кад свештеник нешто говори на Светој Литургији или у Тајнама, то није просто молитва која може да се оствари, а може и да се не оствари. Кад свештеник нешто говори у Тајнама кроз своје Свештенство, сматра се да је то већ свршена чињеница. На пример, кад он благосиља воду и она постане света вода, не постоји вероватноћа да она неће постати света вода. Кад свештеник чита молитву човеку или га благосиља, искључено је да овај благослов неће бити благослов, независно од тога какав је свештеник. Он може бити и најгрешнији, порклетник, лопов, лажљивац, грешник – то нема никаквог значаја. Од оног тренутка кад је постао канонски свештеник и ако га Црква није рашчинила, његов благослов и Литургија имају исто дејство као Литургија коју би служио Сам Христос.
Односно, кад бисмо имали Литургију коју служи Сам Христос, и Литургију коју служи овај свештеник, која Литургија би поседовала већу силу? Обе би биле исте. Зато што Христос све чини у свима, а свештеник је служитељ. Разуме се, недостојни свештеник изгара служећи недостојно, јер су Свете Тајне пламен који га претвара у пепео. Али његова је ствар да ли изгара и претвара се у пепео, не можемо ни да га осуђујемо, ни да му пресуђујемо. Постоје надлежни црквени органи који могу да испитају та питања. Нас интересује да ли је свештеник канонски, да није рашчињен, и ако је тако, он захваљујући свом Свештенству обавља Свете Тајне.
Светитељ Јован Златоусти каже да су у његова времена неки поштовали добре свештенике. То и ми чинимо, једноставно, људски, односно: – Дошао је тај и тај отац! О, он је свет човек! – и сви журимо да му целивамо руку.
Долази и други свештеник који, авај, није светац, или га ми не сматрамо за свеца. Њему просто кажемо: „Благослови, оче,“ – ако уопште и то кажемо. И добро је што узимамо благослов од њега, али шта то значи? Свештенство није питање личне светости. Његова је ствар да ли је свет или грешан. Кад поштујеш светог свештеника, не поштујеш Свештенство, већ светост. А кад поштујеш сваког свештеника, у свештенику поштујеш Свештенство, а поштујући Свештенство, поштујеш Христа, Који је извор Свештенства и Велики Првосвештеник Цркве.
Зато се и у једној молитви на Светој Литургији каже: „Зато што си Ти Онај Ко приноси и Онај Ко се приноси, Онај Ко прима и Ко даје, Христе Боже наш.“2) Христос обавља Литургију, а не свештеник, Он је Онај Који приноси дар и приноси Себе, Он је и дар, и Давалац дара, Он чини све у свима.
Поштујемо свештенство, поштујемо Светог Духа Који делује кроз свештеника. зато би нам било тешко кад би се Црква градила на субјективној светости, односно кад би било тако да ако је свештеник свет, значи да је и Литургија правилна, а да је неделотворна ако је свештеник грешан. Није тако. Дакле, кад свештеник обавља Тајне, сав Божији благослов и благодат се кроз Свештенство преносе на човека.
Можете ми рећи: „Зашто је благослов једних свештеника делотворан, а других није?“ То не зависи од свештеника, то се дешава зато што га не примамо с вером, зато што смо људи и имамо своје људске немоћи. И испоставља се да имамо више вере кад примамо благослов од светог свештеника, зато што се унапред припремамо с вером и кажемо: „Он је свет, добар је,“ – итд. и тако му бивамо наклоњени захваљујући вери.
Треба да идемо на Литургију чак и ако стојимо на њој као пањеви. Неко ће рећи: „Нисам какав би требало да будем, ништа тамо не разумем, не могу да се усредсредим.“ А ти иди какав год да си. Један старац каже: „Кад уђеш у парфимерију и изађеш, одећа ће ти мирисати, чак и ако то не будеш желео, чак и ако ништа не купиш.“ Каже да се исто то дешава кад идеш на Литургију.
Можда ниси могао да учиниш ништа духовно, али је већ нешто и то што си отишао, што си стајао тамо као пањ. Зато реци себи: „Идем такав какав сам – неотесани балван. Јер, Бог може да обради и неотесани балван.“ А ако не будеш отишао, зато што, велиш, „не могу да се усредсредим“, биће све горе и горе и више се никад нећеш поправити.
Митрополит лимасолски Атанасије
