Српска православна црква и њене образовне установе утиснуле су печат и непорецив траг у нашој култури, и зато данас говорити о богословским школама у Црној Гори значи и суочити културу са њеним сопственим, иако потенцијално потиснутим, теолошким и педагошким наслеђем.
Стога би друштво у Црној Гори требало да се упусти у разговор са Црквом и теологијом, упркос тенденцији да се не само тај разговор избјегава већ и да се сваки хришћанским принос заједници у Црној Гори стигматизује и проблематизује. 160 година од прве богословске школе у Црној Гори је важан моменат када би тај разговор могао започети и то баш преко теме успостављања темеља нашем невеликом образовном наслеђу.
Многи ће вјероватно у тој потреби да неразумијевање замијени могућност дијалога проблематизовати и наш скуп који смо насловили са 160 година високошколског образовања у Црној Гори, па ће рећи да богословска школа из 1863 год. не може бити основ за почетак високошколске традиције у Црној Гори већ да је ријеч о још једном произведеном миту из црквених кругова. Пут свих значајних европских универзитета од Кембриџа преко Париза, Келна заправо нам износи јединствену чињеницу да су сви они настали из конфесионалних училишта. И ту треба разликовати годину формалног и правног утемељења и оснивања некога Универзитета и годину историјског почетка образовања. У нашем случају то је несумњиво везано за 1863. годину када је основана Привремена Богословија коју ће наслиједити Богословско-учитељска школа а она ће бити настављена преко Учитељске, Педагошке академије, Наставничког и Филозофског факултета.
Јасан је овдје континутет образовних институција и свака из ових школа је извирала је из претходних које су их не само припремале већ и суштински створиле. Година 1863. је утемељућа за наше образовање јер преко ње се могу увезати све искидане нити и тачке наше традиције али и обновити наше предањско а тиме културно памћење. Заједница се и тако ствара што се предаје свакој следећој генерацији онај цивилизацијиски принос који гради и идентитет тога народа. Ако пажљивије прочитамо програме и прописе ових школа мнго шта ће нам бити јасније. Тако у Уставу Богословије (1869) писало је да је то „научно васпитавајући завод ради приготовљавања маладежи црногорске и осталих мјеста (мисли се на Брда, Херцеговину, Боку и Албанију) за звање свештеника и учитеља
Дакле ријеч је о научном и педагошком институту за образовање свештеника и учитеља. Када се погледа програм и „Привремене богословије“ из 1863. и Богословији из 1869. видимо да је у њима садржан класични универзитетски програм какав је био основ за оснивање већине старих Универзитета у Европи. Тако су се, на тим нашим првим школама осим богословских предмета (катихизиса, литургике, догматике, омилитике, црквеног права…), такође изучавале и хуманистичке науке (логика, реторика, психологија, педагогија, методика; затим граматика, српски, руски и словенски језик и историја књижевности; ту је и општа историја), као и природно-математичке науке (математика тј. рачун, физика, антропологија с физиологијом, географија) али и предмети медицинских наука као што је дијететика. А све ово чини основ онога универзалног система интегрисаних знања, управо оно што чини универзитет. Треба рећи да би ови програми били укључени и у зацртани Универзитет који је у неколика наврата књаз Никола покушао да оснује али усљед недовољно финансијских средстава те идеје нијесу остварене. Први пут је то књаз Никола покушао 1889. године у Бару по плановима које је израдио свештеник и историчар Фрањо Рачки. Исти покушаји о оснивању Универзитета поновљени су и 1901 када је планирана била Велика школа на Цетињу чију је концепцију урадио знаменити Србин из Цавтата Валтазар Богишић да би потом и 1908. и 1909. године та идеја поновљена овога пута за оснивање Правног факултета на Цетињу. Сваки пут је замишљени пројекат пропао због нереалних очекивања књаза Николе за финансијском подршком из Русије која је у исто вријеме стипендирала око 400 наших студената на студијама у Русији. Брига и смисао образовања је управо у томе како ће то формулисати на једном мјесту Хана Арент када записује да је образовање „тачка у којој одлучујемо да ли волимо свијет довољно да преузмемо одговорност за њега и на исти начин га спасимо од пропасти која би, осим обнове, осим доласка нових и младих, била неизбјежна. А и образовање је мјесто где одлучујемо да ли волимо своју дјецу довољно да их не протјерамо из нашег свијета и да их препустимо сами себи, нити да им из руку одузмемо шансу да предузму нешто ново, нешто од нас непредвиђено, већ да их унапријед припремимо за задатак обнове заједничког свијета“. Нашем друштву требају и богословске и световне школе јер су то мјеста гдје своју дјецу научавамо како да се не само оријентишу у свијету који им препуштамо већ и да искусе какав им свијет предајемо. Образовање је најсуштинскије питање људскости јер ништа није толико интимно као сусрети личности родитеља и дјеце, и дјеце и учитеља. Проблем хуманизације одувијек је био централни проблем човјечанства, он сада поприма карактер неизбјежне бриге. Ријеч хуманитас се први пут појавила у Римској републици као превод грчке ријечи педија. Дефинисан је као eruditio et institutio in bonas artes (образовање и вјежбање у добром). Римљани су овај концепт наслиједили од стоицизма дакле од Грка јер су Грци почетак, не само у смислу да су историјско поријекло Запада, већ у смислу да су Урбилд, трансисторијски модел за европску самосвијест. Хуманизација улази у западни лексикон као атрибут и предикат онога човјек, као појам одвајања и разликовања образованог и тиме интимизованог саговорника и саплеменика и онога варваризованог и удаљеног непознаника. Зато је хуманизација и образовање, односно цивилизованост подразумјевала великодушност, учтивост, доброту и супротстављала се варварству и животињском свету. А та култура се обликује у оној бризи и образовању за оне који су са нама. Само ходајући напред са дјететом, можемо га научити како је најбоље упознати свијет. То смо научили и са Литијима да ходамо са нашом дјецом не да би их научили оно што већ знају а то је да ходају већ да заједно корачамо држећи се за руке. То је оно прво искуство мајчинског додира. Истинско образовање. Својој дјеци тако преносимо искуство генерација које смо наследили од родитеља и обогатили сопственим, макар не увјек успјешним искуством. Најважнији услов постојања људског друштва је преношење културе, њено преношење са једне генерације на другу. Међугенерацијски разговор је суштинска компонента образовања. Платон би у овом смислу говорио о породичној држави. А у Риму је настављена тематизација дјетињства, одрастања и образовања дјеце и то преко концепта стида. Римљани су први пут у историји повезали идеју о дјеци са културно детерминисаним осјећањем стида, које је Квинтилијан најјасније изразио када је замјерио римском племству лабав језик и слободно понашање у присуству. дјеце – обичај за који „треба поцрвењети”. При томе је формулисао гледиште које је опстало до данас одрасли треба да штите дјецу од њихових мрачних физиолошких импулса и интимних тајни, првенствено сексуалне. У присуству дјеце, вео тишине треба да покрије цијелу ову сферу. А то значи да се знање се не добија само оним што кажемо и изрекнемо и оним што је јавно већ и оним што не кажемо и прикријемо и што је тајно. Хоћу да кажем да је главна обмана на којој почива образовни систем састоји се у томе да знање највећим дјелом проистиче из наставе. Настава, додуше, може под извјесним околностима допринијети инајразноврснијим врстама знања али највећи дио знања се стичу ван школе или боље речено онај најсуштински вид знања остаје изван школа. А за то нам је потребно једно рашколовавање школа и школовање друштва односа у којима неће владати отровна педагогија корисности и тржишних принципа већ друштва људскости у којима ће дјеца научити да дијеле, да учествују у радостима других, да се науче да критички мисле али са стидом и љубављу. А за то су потребни и учитељи који уче једнако као и дјеца и то управо од дјеце. Богословске школе могу нам помоћи у разумјевању једне новостаре педагогије бриге и смисла коју смо предањски стекли од наших предака. Мислити заједно довољно је за почетак.
*Дио излагања проф. Брајовића са Научног скупа „160 година Богословије“
Протопрезвитер-ставрофор др Борис Брајовић
