„Био бих безимени свештеник да нисам служио у Лелићу“, о. Љуба Аџић.
* * *
Радио Источник: Разговор са протом Љубисавом Аџићем
На Крстовдан, 27. септембра 2023. године, навршило се педесет пет година свештеничке службе протојереја-ставрофора хаџи Љубисава Аџића, сведока и учесника свих црквених дешавања у Ваљеву у последњим деценијама ХХ и првим декадама ХХI века. Благе нарави, очински настројен, стрпљив, и данас је међу омиљеним свештенослужитељима Епархије ваљевске.
„Рођен сам као четврто и најмлађе дете у породици благочестивих и побожних родитеља у селу Ситарице, где сам стекао прва знања о вери и где су се неговале истинске вредности, прожете патријархалним васпитањем“, тако је започео причу о свом одрастању прота Љубисав Аџић. А растао је у богоборно, непобожно време. Сећа се да је 1961. године, када је уписао београдску богословију Светог Саве, окарактерисан као издајник, али инспирисан личношћу тадашњег сеоског свештеника Живорада Митровића, знао је да жели да крене истим путем. Завршио је богословију као најбољи ђак. На студије није отишао јер је тадашњи Епископ Јован Велимировић желео од њега да што пре преузме парохијске дужности. После одслужене војске се оженио првом комшиницом из села – Миладинком, за коју каже да је дивна супруга и да без ње не би много тога постигао и без које не би био то што је данас.
Пун ентузијазма, младалачког полета и жеље да оправда Епископово поверење, добија поцерско село Накучане за прву парохију. Иако се задржао тамо свега три године, памти то као најлепше време. И први син му се тамо родио. Зато каже да је испрва невољно прешао у Лелић 1971. године, у задужбину Светог Владике Николаја и његовог оца Драгомира. Напуштање мирног, питомог краја и одлазак у место на које се са подозрењем и сумњом гледало, где је парохија у пречнику од 50 км, а зиме трају некад и по шест месеци, био је велики изазов, за тада младог свештеника, да све парохијане обиђе пешке, да се задржи код њих, поприча са њима, а притом да редовно служи у цркви, али и да одлази у Ћелије и да тамо, такође, служи са оцем Јустином. „У Лелићу сам провео дванаест година. Није било лако, али нека ми сви опросте, био бих безимени свештеник да нисам служио у Лелићу“, признаје отац Љуба. У Лелићу му се родио други син, а време проведено тамо незамисливо је без оца Јустина чије је поуке упијао, који је „величина која се тешко може поновити“, најкраће речено – личност! Видео је истинску духовну елиту која се окупљала око овог светитеља, био је сведок узрастања највећих имена у Цркви на крају ХХ и почетком ХХI века, Митрополита Амфилохија, Епископа Атанасија, Иринеја… Поред Аве Јустина, и неке друге велике личности Цркве биле су важне у животу оца Љубе. Почивши Владика шабачко-ваљевски, а потом шабачки Лаврентије био је духовник и економ београдске богословије, веома благ, пријатан, пун љубави. Затим архимандрит Антоније, игуман манастира Троноша, код кога је отац Љуба ишао на праксу када је постао свештеник. „Гледао сам како служи, он ме је научио понашањем у цркви“, признаје прота. Са Епископом Јованом Велимировићем имао је однос пун поштовања и уважавања.
Најдуже је био парох у Ваљеву, чак 25 година. И скоро да нема послушања на којем није био: старешина Покровске цркве, архијерејски намесник ваљевски, духовник Православне народне хришћанске заједнице, члан Одбора за изградњу Храмова Васкрсења Христовог и Светог Георгија у Ваљеву, један од првих свештеника који је изашао из „порте“. Како објашњава, било му је стало и важно да свештеници буду присутни у животу града, па је тако водио емисију „Стазама православља“ на радију „Ваљево“, био први свештеник који је гостовао на РТВ „Марш“, сарадник на првом црквеном радију „Глас Цркве“. Унео је бадњак у војску што је било незамисливо крајем осамдесетих и почетком деведесетих година, беседио војницима на полагању заклетве, одржао уводно предавање из веронауке у Ваљевској гимназији, када је она враћена у наш образовно-школски систем 2001. године… „Намесник сам био до одласка у пензију, 2008. године. Имао сам братски однос са свештеницима, мислим да је и данас тако“, истиче отац Љуба.
По одласку у мировину, ближе је упознао српску дијаспору, јер је га је свештеник у Линцу (Аустрија) замолио да га мења кад он оде на одмор. Сваке године је са благословом почившег Епископа Милутина, сада и Владике Исихија, одлазио у Аустрију. Са верницима из Линца 2012. године био је у Светој Земљи, али и служио Литургије на најсветијим местима хришћанства. Носилац је и највишег одликовања Епархије ваљевске – Ордена Светог Владике Николаја, који му је доделио почивши Владика Милутин 2012. године 3. маја у Лелићу.
Признаје да је желео да му један од синова буде свештеник, али обојица су постали лекари. Њиховим путем је кренула најстарија унука, па је у породици три лекара. Додаје да ће можда унук Василије да крене његовим путем, али му је далеко важније да му деца и унучад (има их петоро) буду добри људи, да оставе леп траг, а Богу се може послужити на сваком послу. „Боље да не буду свештеници, него да буду лоши свештеници“, наглашава прота, напоменувши да је у животу било и посртања и падања, али и да је увек осећао Божје присуство. Зато данас памти само лепе и добре ствари, закључујући: „Без протинице и народа не бих био овде данас“.
Марина Марић
Извор: Епархија ваљевска
