У тренутку када у још једном дијелу свијета свједочимо незапамћеном страдању, дојучерашње подјеле међу православним хришћанима уступају мјесто егзистенцијалним проблемима од пресудне важности, попут питања живота и смрти, слободе и људског достојанства.
Тако је Антиохијска патријаршија, након потпуног прекида комуникације са сестринском Јерусалимском патријаршијом због, чинило се, непомирљивог спора, донијела је одлуку о поновном успостављању односа, свјесна да је страдање кроз које пролазе православни хришћани Јерусалимске патријаршије изнад било каквих подјела.
То је примјер који би требало да слиједимо сви у свом пољу дјеловања, јер страдање и мучеништво немају пандана по свом интензитету, страхотама и посљедицама.
Невини људи страдају на свакој страни; њих, али и нас који нисмо у епицентру догађања то страдање треба да уједини надилазећи све разлике: вјерске, расне, статсуне…
Смрт не бира, она нема нацију, расу или конфесионалну припадност; пред њом смо у овом свијету сви једнаки.
Пред једним је она ипак немоћна: пред вјером у живот Будућег вијека, у којем неће бити ни подјела ни смрти.
Епископ диселдорфски и немачки Григорије
