Беседа Патријарха српског г. Порфирија на светој Литургији 9. октобра 2023. године поводом славе капеле Светог Јована Богослова на Православном богословском факултету у Београду
Драги оче декане, господо професори, асистенти и сви други учесници у настави на Богословском факултету наше Цркве, сви службеници, без обзира да ли раде у канцеларијама или изван канцеларија, и наравно изнад свега драги студенти, нека је срећна и благословена слава нашег факултета, а посебно да је благословен почетак нове академске године.
Наш факултет слави Светог апостола и јеванђелисту Јована Богослова као свог духовног покровитеља. Није случајно што је наша Црква узела Светог апостола и јеванђелисту Јована за покровитеља највише академске установе наше Цркве. Апостол Јован је први од људи који је добио атрибут богослов зато што је његова личност – он, узимајући у обзир све оно што он јесте, дарове и труд, подвиг и знања, али и присуство благодати Духа Светог – постао онај који учествује у имену Богослов, у имену Теолог, а које се пише великим словом, а то је сам наш Господ Исус Христос. Једини истински Теолог јесте Син Божји, Логос, Онај који је узео на себе људско тело и собом, својом личношћу, описао Бога нама људима у мери којој је то нама потребно за спасење, а то значи за пуноћу живота и у мери коју може да прими створена природа, људска природа. Дакле, Свети Јован Богослов је богослов и то не пре свега због тога што је црпео своја знања, интелектуална и рационална знања о Богу, ишчитавајући странице и странице књига. Уосталом, знање и познање Бога није знање о Богу, него је познанство са Богом. Знање или познање Бога је нераскидива заједница са Богом, а Свети Јован Богослов је назван напрсним учеником Христовим тј. оним учеником који је био на грудима Христовим. Наравно да је то сликовита представа, метафора онога што зовемо заједницом, општењем. Значи, Свети Јован Богослов је најинтензивније, најприсније био у јединству са Богом Логосом и ту је црпео своје искуство, своју спознају која је последица органског јединства са Богом, тј. своју спознају самог Бога. Отуда је његова реч о Богу израз искуства заједнице са Богом у мери у којој је могуће да то изрази релативна, ограничена људска реч и у мери у којој је могуће да буде пренета ограниченом људском уму и ограниченој људској спознаји.
Дакле, није чудо што је управо Свети Јован Богослов покровитељ наше највише академске установе. Он је покровитељ зато што се њему обраћамо молитвом да буде уз нас онда када изучавамо Писма и речи Светих Отаца, али он је истовремено и подстицај, узор и пример за углед сваком оном који жели да буде апостол, да буде јеванђелист у најширем смислу те речи, тј. онај који хоће да сведочи реч Божју свету. Свети Јован Богослов је оно што је касније реч Цркве исказана формулацијом Ει αληθώς προσεύχη θεολόγος ει και ει θεολόγος ει, προσεύξη αληθώς . Ако хоћеш да будеш истински теолог моли се истински, исправно, читавим својим бићем, а ако се истински, исправно молиш бићеш теолог. Теологија је, дакле, искуство које је није само сентиментално и психолошко. Оно подразумева и књигу, подразумева и странице ишчитане, дакле подразумева свеукупног човека и свеукупни његов подвиг. Свака врста пренаглашавања било које димензије у стицању заједнице са Богом била би манихејски приступ нашој вери, Богу и нама, тј. човеку. Ако хоћеш да будеш истински теолог, ако хоћеш да оно што читаш, што учиш, оно што предајеш овде на факултету и оно што студенти слушају и из чега полажу испите и добијају оцене, ако хоћеш да то има смисла, да уроди истинским духовним плодом мора бити укорењено у молитви, у подвигу. Отуда није случајно и велики је благослов да почињемо ову школску годину светом Литургијом. Свака наша мисао, реч и дело, све што јесмо, почетак и крај треба да има корен у светој Литургији, а када изађемо одавде, то треба да буде продужена Литургија и да се опет враћамо Литургији и да читав наш живот постане Литургија. Ту ми постајемо Свети Јован Богослов, ту не само да смо напрсни ученици Христови, него ту, на светој Литургији, постајемо једно са Христом и тако постајући оно што јесмо ми постајемо и једно са другима не бришући личне разлике. Разлике нису супротности него су разлике дарови кроз које свако својим путем и на своји начин треба да упозна Христа и да буде једно са оним поред њега.
Дакле, на светој Литургији ми јесмо Свети Јован Богослов, али то не бива по аутоматизму, него зависи од наше отворености и нашег подвига; зависи од наше спремности да будемо апостоли и да будемо теолози и после свете Литургије. Црква није херметички затворен систем у којем живе самодовољни појединци. Црква је у овом свету ради спасења света. Црква је сам продужени Христос и дужна је, односно ми као Црква смо дужни, по речима апостола Павла, да оно што смо примили то и предамо, али не херметички затворено, неразумљиво свету у времену, него на језику којим свет говори и који разуме. Дакле, то је теологија, да будемо Црква, да будемо Христос који је увек један и исти, али да не будемо одвојени од света, него као богослови, без обзира на послушање које ћемо касније добити од Цркве, да будемо разумљиви и себи и свету. Шта то значи? Теологија има задатак да оно што је вечна истина тумачи, преводи на језик који ће разумети свако срце, сваки човек без обзира где и када живи. Дакле, теологија, теолози, Црква има задатак да оно што је реч Христова преведе на сваки језик, на језик сваког народа, али и на језик сваког времена, да је разуме човек сваког времена. То није могуће ако нисмо, у најмању руку по свом расположењу и жељи и труду, спремни да будемо теолози. То није могуће ако наша реч не буде израз нашег живота, ако нема свој корен у богословљу које се зове молитва и пре свега молитва Цркве, а то је света Литургија. Када то знамо и тако живимо нас не обавезују мишљења многих који не темеље своју реч или чија реч не извире из свете Литургије. То је случај са многим интелектуалацима, мислилиоцима са којима живимо, које поштујемо, али који не разумеју да је Црква Тело Христово. Не разумеју да Црква није од овог света, али јесте у овом свету, открива се овом свету, присутна је у овом свету и Христос је кроз њу присутан у свој својој пуноћи, али, наравно, продужује се у векове векова. И они, то не треба да нас узнемирује, нису одговорни у односу на нас и на Цркву. Све наше, све што јесмо, почиње молитвом, почиње светом Литургијом и ту се завршава. Тада и оно што припада нашем труду, а ту спада и учење и реч, буде прожето благодаћу Духа Светог, служи за изграђивање Цркве, а не на самоафирмацију и самопотврду пред људима, јер теологија ни на који начин не сме да дозволи себи, тј. ми теолози, да се саображава овом свету. Дужни смо да волимо овај свет као самог себе и да чинимо све да благодат Божја преображава овај свет и све што је у њему и у Цркви.
Нека би Господ дао да буде благословен почетак ове школске године, да да снаге најпре декану, његовим сарадницима, продеканском колегијуму и свим професорима, да имају снаге да носе свој крст, јер то нимало није једноставно. И они су под лупом многих и свако би хтео опет и њих да саобрази себи својим калупом и својим виђењем оног какви би требало да буду професори. А они опет у духу свега што сам говорио, са својим даровима, слабостима и искушењима најбоље знају на који начин требају да посведоче ђацима, пре свега и изнад свега, Христа распетог и васкрслог. Зато, јер знам како то изгледа, нека вас Господ благослови, да вам да снаге, а ако није неумесно да у овом тренутку кажем, знајте да ћете увек имати и нашу подршку и спремност да о свему разговарамо и унапред разумевање за сваки проблем. Ако тако поставимо ствари сигуран сам да ће Господ благословити да ако понекад има неких искушења да их лако можемо превазићи. Такође, нека Господ благослови и просветли срца, душе и умове свих наших студената, вас који сте се тек уписали на факултет и вас који, ако Бог да, врло брзо настављате своје даље студије или улазите у црквену службу, у неки конкретан посао, нека вас благослови да бисте могли да разумете оно што вам професори говоре, али исто тако да не жалите себе.
Монашка максима дај крви, добићеш Духа значи: немој да жалиш труда, немој претерано да држиш до себе, до своје круне на глави. Праштајте што тако кажем. Немојте претерано да инсистирате на томе: ја сам слободан, ја имам право, ја могу како хоћу… То се наравно подразумева да треба да постоји и то постоји. Сигуран сам, јер знам професоре, да постоји унапред разумевање, него се потрудите да што више научите. Дакле, да ваше право за које се борите и слободу која је најдрагоценији дар Божји употребите за што је могуће више стицање знања, а гнев, егоизам, инсистирање на томе: могу како хоћу, имам право, организоваћемо се, уложићемо жалбу овој и оној институцији… све је то легитимно, али велико је питање да ли је увек на корист. А на корист сигурно јесте да не жалимо труда, да не жалимо да пролијемо крв да бисмо стекли Духа Светог, тј. да бисмо покупили све бисере које добијамо од својих професора који их стављају пред нас на трпезу како бисмо и ми врло брзо могли да уз помоћ Божју служимо изграђивању Тела Христовог, Цркве. То је и једини начин да изграђујемо себе без обзира шта смо. Када разумемо да смо апостоли Христови, да смо сведоци Његови, да треба да уложимо напор да се изграђује Црква, Тело Христово, онда је то пут да изграђујемо себе. Ако је обрнуто – губитници смо.
Још једампут да благослови Господ и све оне који раде на другим положајима унутар ове школе. Нека је срећна слава свима, све да Господ благослови и да се виђамо и овде и свугде. И само још једну реченицу: и да градимо заједницу! Нема појединаца! Заједницу! Да верујемо Цркви, да верује народ Сабору и да Сабор верује народу! Ви који ћете сутра бити свештеници да не дозволите себи да помислите да сте појединачно ауторитет изнад Цркве. То је пораз! То је губитак! Треба да негујемо заједницу у којој постоји све оно што знамо као и у свакој породици, као у свакој заједници, неспоразуми, свађе и егоизми, самољубља и суревњивости, али ако постоји опредељење за Христа то су све искушења која сигурно можемо победити. Да будемо заједница, једно у Христу, то можемо бити само вером у Њега, Господа нашега Спаситеља.
Извор: Инфо-служба СПЦ
