Када се врши тако жесток притисак на Цркву, не изненађује што људи Цркве упоређују наше време са добом нама најближег прогона, односно совјетским добом, и траже неке преседане и примере како да се одговори на агресивну антицрквену кампању.
У вези са тим врло често се подсећамо на познату изјаву митрополита (будућег патријарха) Сергија (Страгородског) из 1927. године.
Сврха те поруке је била да се Црква доведе у „коректне односе са совјетском владом и тиме пружи Цркви прилику за потпуно легално и мирно постојање“. Документ не само да је признавао легитимитет совјетске власти, већ је требало и да сведочи о потпуној лојалности њој, упркос постојећим репресијама.
Декларација је изазвала веома оштро реаговање, посебно у иностранству, где је примљена изузетно негативно. Па чак и сада, с данашњег гледишта, речи као што су „признајте Совјетски Савез као нашу грађанску домовину, чије су радости и успеси наше радости и успеси, а чији су неуспеси наши неуспеси“, упућене безбожним властима које су настојале да уништавају Цркву, који су убили невероватан број верника, доживљавају се двосмислено.
Међутим, не желећи да осудимо оне који су на силу, заправо на нишану, покушавајући да спасу црквену структуру, саставили и потписали ову декларацију, не можемо а да не признамо да она није остварила свој циљ.
Прогон Цркве не само да није престао, већ је постао још интензивнији, а овај интензитет је само растао: декларација је написана 1927. године, али су предстојале још тешке репресије, које су достигле врхунац 30-их година. А о поделама и стварним расколима у црквеној средини, па чак ни о репресијама против оних који декларацију нису прихватили, и да не говоримо.
А то што су 40-их година обустављене репресије, а Цркви дозвољено да настави своју мисију у одређеним границама, заслуга је посебног промисла Божјег, а не било каквих докумената о лојалности према прогонитељима.
Увек морамо да се сетимо да је Црква заснована на камену – темељцу, Господу нашем Исусу Христу. Он је, у правом смислу, њена Глава, и Он се брине да зло у било којој појави не уништи Његову Цркву. Да, Црква може да се смањи, али тиме неће изгубити не само помесну, већ и васељенску димензију.
Истовремено, свака генерација хришћана мора бити свесна своје одговорности како за лично спасење, које је могуће само у правој Цркви, тако и за судбину целе историјске Цркве. Мера одговорности је сразмерна мери способности појединца да се жртвује. И у том погледу свако има своју меру. Највиша пројава љубави према Богу и Цркви јесте исповест и мучеништво. Они нису само људски одговор на неизмерну љубав Божју, већ и гаранција развоја истинске Цркве Христове у будућности. А Бог ће, како искуство сведочи, наћи најнепредвидљивије решење за историјски развој Цркве своје.
Када је било једно од најжешћих прогона под римским царевима Диоклецијаном и Максимијаном, да ли је ико могао да предвиди да ће ускоро један од легитимних наследника ових царева – Константин Велики не само прекинути репресије против хришћана, већ ће заправо учинити хришћанство доминантном религијом у царству?
И ово се десило више пута. Као у доба безбожног прогона, могло је изгледати да почетком 40-их година од Цркве у СССР-у неће остати ни трага, али сви се сећају како је власт атеиста била принуђена да заустави прогон и егзекуције свештенства. а Цркви поврати макар релативну слободу.
Исто тако, не можемо знати Божји Промисао: како ће се окончати садашња ситуација. Али знамо поуздано: Онај који је за Цркву рекао да је ни врата пакла неће надвладати, јесте сама Истина. Само се треба ослонити на Његову свету вољу – и Он ће сам све уредити.
Наравно, Црква прихвата сваку овосветску власт, као што је прихватила власт Нерона и Диоклецијана, али то прихватање је искључиво у земаљској сфери. То уопште не значи уступке у духовној сфери, на коју, ма колико то хтели секуларни владари, њихова моћ не сеже.
Митрополит бориспољски и броварски Антоније (Паканич),
управник послова УПЦ
Записала Наталиjа Горошкова
Са украјинског превела Јелена Бујевич
Извор: Рravlife.org
