1. Како је православље стигло до Ирске?
Како је православно хришћанство дошло на ово мало зелено острво поред обала европског континента на крајњем Западу? Многима непознато, хришћанство у Ирској заиста има апостолску основу, преко апостола Јакова и Јована, иако сами апостоли тамо никада нису били.
Ирци су били најзападнији продужетак огромне келтске цивилизације – чији су народи себе називали Галима – која се протезала од јужне Русије кроз Европу и најзад до Британских острва. Та огромност келтске/галске цивилизације је очигледна у топонимима који се користе за називање земаља на читавој тој територији: земља Галатија у Малој Азији, Галија (Француска), Галиција (северозападна Шпанија) и земља Гала (Ирска). Келтски народи (попут Јевреја) одржавали су веома блиске односе са себи сродним наодима широм евроазијског континента. Када су хришћанство први пут ширили апостоли, они Келти који су чули њихову проповед и прихватили је (видећи то као испуњење најбољих делова својих древних традиција и веровања), одмах су је пренели својим рођацима, путујући морем и копном дуж рута које су њихови преци преваљивали пре 1000. пре Хр.
Два апостола чија су учења имала највећи утицај на келтске народе била су браћа Јаков и Јован, синови Зеведејеви. После Педесетнице апостол Јаков је прво проповедао Јеванђеље раштрканим Израиљцима на Сардинији (острво у Средоземном мору код источне обале Шпаније, коришћено као казнена колонија). Одатле је отишао на шпанско копно и путовао по северном делу Шпаније дуж реке Ебро, где су његову поруку жељно слушали келтски/иберијски народи, посебно народи у Галицији. Ова област је и даље била вековима вратница за Ирску, посебно за преношење Радосне вести.
Апостол Јован је проповедао на целој територији Мале Азије (данашња Турска), и многи тамошњи народи прихватили су хришћанство, међу којима су и келтски народи познати као Галати (у Кападокији). Ови људи су општили и са себи сродним народима широм грчко-римског света тог времена, посебно са онима у Галији. Средином 2. века келтски хришћани у Галији тражили су да им се пошаље епископ, и Црква је послала светог Иринеја, који се настанио у Лиону на реци Рони. Међу многим делима које је свети Иринеј остварио, најзначајнија су била његово познавање језика локалног келтског народа и проповедање хришћанства које је примио од светог Поликарпа, ученика светог Јована Богослова.
До 4. века хришћанство је захватило све келтске народе, а овај „квасац“ је припремао људска срца да приме други талас хришћанског мисионарског приступа Келтима, делатношћу светог Иларија и светог Мартина.
Семе које је свети Иринеј посејао дало је обилне плодове у личности светог Иларија Поатјејски, који би, с обзиром на то да је живео у Малој Азији, био спона између Истока и Запада тиме што је келтским народима преносио православље у његовој пунини. Био је не само велики бранилац вере, већ и велики заљубљеник у монаштво. Ова православна вера и љубав према монаштву прелили су се у прави сасуд — Иларијевог ученика, светог Мартина Турског, који је требало да постане духовни праотац ирског народа. Оно што су за хришћанство на Истоку били свети Атанасије и Антоније Велики, за Запад су били свети Илијарије и Мартин.
До 4. века долази до аскетског/монашког препорода у целом хришћанском свету, а на Западу га је предводио свети Мартин. Манастир Мармутије (Marmoutier), који је свети Мартин основао у близини Тура (на Лоари у западној Француској), служио је као кошница за дјуховно изграђивање читавих нараштаја кандидата у монаштво из романо-келтског племства. То је такође била духовна школа која је изнедрила прве велике мисионаре на Британским острвима. Начин живота вођен у Мармутијеу савршено је био у складу са келтском душом. Свети Мартин и његови следбеници проводили су контемплативни живот, мада су време ћутања и молитве смењивали са периодима активног рада из љубави према ближњем.
Неки од монаха који су били изграђени у „школи“ светог Мартина, пренели су овај типик у своје келтске отаџбине у Британији, Шкотској и Велсу. Међу таквим мисионарима био је и Публикије, син римског цара Максима, кога је свети Мартин преобратио и који је основао манастир Ланбеблиг (Llanbeblig) у Велсу — међу првим од преко 500 велшких манастира. Други познати ученик светог Мартина био је свети Нинијан, који је отишао у Галију да би се усавршавао у монаштву код ногу светог Мартина, а затим се вратио у Шкотску, где је основао Candida Casa у Виторну, са црквом посвећеном светом Мартину. Келтски трговци, путници, пљачкаши и трговци робљем вековима су пролазили воденим путевима између Ирске и Британије, тако да су Ирци одмах чули Радосну вест коју су у Велс и Шкотску донели ови Нинијанови ученици.
Отприлике у исто време када су мисионари путовали у Candida Casa и из Candida Casa услед свих ових поморских послова, младића по имену Патрик ухватила је ирска група која је опљачкала крајње северозападне обале Британије, и он буде одведен назад у Ирску да би био продан као роб. Мучећи се годинама у изгнанству у ропским условима, овај ђаконов син се пробудио у хришћанску веру у којој је био одгајан. Његова ревност је била толико снажна да је, пошто му је Бог на чудесан начин даровао слободу, његово срце запалило дубоком љубављу за људе међу којима је живео, и жудео је да их изведе на светлост јеванђељске истине. Пошто је неко време провео у Галији у леринском манастиру, свети Патрик (†451) је хиротонисан за епископа. Вратио се у Ирску и са великим жаром проповедао по целој земљи, преобративши многе локалне старешине и основавши многе монашке заједнице, посебно женске манастире.
У време непосредно после смрти светог Патрика, у другој половини 5. века, Божји Промисао је све одвојене токове хришћанства у Ирској удружио у једну моћну жустру реку.
Док су ученици светог Патрика наставили његово дело проповедања и оснивања монашких заједница — на пример, његов ученик, свети Мел од Ардага (Mael of Ardagh, †481) постригао је велику свету Бригиду Килдарску (†523) — неколико других светаца млађих савременика светог Патрика почели су да се труде у Винограду Господњем. Међу њима су били свеци Деклан Ардморски (Declan of Ardmore, †5. век), Аилбе Емлијски (Ailbhe of Emly †527) и Киаран од Саигира (†Kieran of Saighir, 5. век).
Затим је дошао млади Енда (Enda) са далеких западних Аранских острва (западна обала Ирске), који је учио код светог Нинијана у Виторну и тако примио пламен духовне луче светог Мартина са његовом аскетском обуком и мистичним тежњама. Пошто се потпуно изградио у вери, свети Енда (†530) се вратио на Аранска острва, где је основао манастир према древном предању. Управо се на Аранским острвима традиционални оснивач ирског монашког покрета, свети Финијан, напајао монашким предањем које је прописао свети Мартин. Пре своје смрти 548. г. Финијан је основао манастир у Клонарду (Clonard) и био духовни учитељ читавог нараштаја монаха који су постали велики оснивачи манастира широм Ирске, али и велики мисионари. Најпознатији његови ученици названи су „Дванаест апостола Ирске“, а међу њима су били свети Брендан Морнар, Брендан Берски, Колумба Ијонски, Колумба Теригласки, Комгал Бангорски, Финијан Мовилски, Моби Кларенечки, Молаис Девенишки, Нинид Инисмаскаинтски, Синел Клинишки, Руадан Лорски (Saints Brendan the Navigator, Brendan of Birr, Columba of Iona, Columba of Terryglass, Comgall of Bangor, Finian of Moville, Mobhi of Glasnevin, Molaise of Devenish, Ninnidh of Inismacsaint, Sinnell of Cleenish, Ruadhan of Lorrha), и велики монашки отац Киаран Клонмакнојски (Kieran of Clonmacnois). До средине 6. века ови људи и њихови ученици основали су стотине манастира широм земље и преобратили све Ирце. А то је био само почетак...
2. Зашто је хришћанство тако брзо примљено у Ирској?
Зашто су келтски народи могли тако лако и жељно да приме хришћанство? Црквени оци наводе да је Бог припремио све народе пре Христовог Оваплоћења да приме пунину Истине, хришћанство. Јеврејима је дао израиљско откривење. Међу незнабошцима, у неким њиховим веровањима и најбољим обичајима, били су присутни слаби предокушаји будућег откривења. Келтски народи нису били ништа другачији — на неки начин су били боље од већине незнабожаца.
По својој природи келтски народи су гајили велику љубав према лепоти која је нашла велики израз у томе како су хришћанска вера, уметност и култура били прихватани у Ирској. Њихова екстровертна и ватрена природа, која се раније испољавала у ратовању и проливању крви, сада се испољавала у великим подвижничким трудовима и мисионарској ревности ради љубави према Богу и ближњима.
Њихово велико уважавање знања, посебно пројављеног у предању, древној историји и праву, олакшало им је да могу имати велико поштовање према древним предањима и богословљу Цркве, који су се наслањали на древно израиљско предање. Имали су велику љубав и готово религијско веровање у моћ изговорене речи — посебно у „пророчке изјаве“ које су произносили њихови друидски песници и видовњаци.
Ирци су гајили велико поштовање и страхопоштовање према овим уоченим пројавама „мудрости Оностраног света“, као преносиоцима воље богова, којима се могло одупрети само уз велику опасност. Када су многи од њихових друидских учитеља свим срцем прихватили хришћанство, и док су хришћани говорили откривену реч Божју из Светог писма или непосредног откривења Светог Духа, људи су слушали и држали се тога. Ирци су поседовали замршен и подробан систем религијских веровања који је првенствено био усредсређен на обожавање сунца и три-теистичку нумерологију – која се често појављивала у поштовању богова у тројству, прикупљању изрека у тројкама (тријаде), итд. – што је довело до лаког прихватања истинског испуњења ове интуиције у поштовању Свете Тројице. Такође су ценили веома чврсто веровање у загробни живот, замишљен као рајски свет на „западу“ на којем су душе мртвих прелазиле у живот бесмртне младости, лепоте и радости.
Чак је и друштвено уређење Келта у Ирској припремало своје народе за хришћанство. За разлику од урбанистичког и високо организованог начина размишљања који је преовладавао у земљама под римском влашћу, Ирска (која никада није била освојена) сачувала је древне породичне и задружне обрасце руралних друштава. Нису подизали градове и варошице, већ су се насељавали у мала села или издвојена породична газдинства. Једина призната „јединица“ било је племе и његови различити породични родови, усредсређени око краљевске тврђаве свог краља. Привреда је остала у потпуности на пастирском нивоу и ни на који начин није личила на римске урбане и грађевинске системе. Није било градских центара. Првобитни апостолски породични образац подвижничке заједнице, и њен каснији манастирски облик, испољили су се у Ирској као природно испуњење онога што је већ било присутно. Најзад, руководећу и просветну улогу коју су раније имали друиди, песници, правници и њихове школе природно су преузели монаси и епископи Цркве и њихови манастири.
3. Како се хришћанство пројављивало у Ирској
Управо из разлога што су монашке заједнице личиле на породице пуне љубави, имале су тако дуготрајан и потпун утицај на ирски народ у целини. Ове школе су биле расадници светаца и научника: буквално хиљаде младића и девојака васпитавано је и просвећивано у овим заједницама. Неки од њих би остали и потпуно ушли у монашки живот, док би се други враћали својим кућама, женили се и одгајали децу у складу са дубоким хришћанским начином живота који су усвојили у манастиру. Неки монаси, или надахнути жељом за већим самовањем и тиховањем, или ревновањем за тим да оно што су примили дају другима, напуштали би обале своје вољене отаџбине и одлазили „на поклоњење Христу“ у другим земљама. Поново би ходили стазама којима су раније крочили њихови преци — и пагани давно, и хришћански поклоници новијег доба.
Пошто су ове монашке заједнице биле средишта духовног преображаја и интензивног подвижништва, створиле су динамично окружење које је катализирало интелектуалне и уметничке дарове ирског народа и метнуло их пред ноге Христове. У овим манастирима подстицани су интелектуални и духовни живот.
Ирци су одушевљено прихватили латиничко писмо, учили су напамет дугачке делове Светог писма (нарочито Псалме), па чак и писано бележили своје веома древно усмено наслеђе. Када су германски народи извршили инвазију на континент (400-550), галски и шпански научници су пребегли у Ирску са својим књигама и традицијама грчко-римског класичног доба. У Ирској су ове књиге ревносно упијане, чуване и преношење потоњим вековима. Многи ирски монаси су сав свој живот били посветили преписивању Светог писма — Старог и Новог завета, као и сродних списа, а странице рукописа често су украшавали китњастом и лепом уметношћу која би се могла сматрати једним од светских чуда.
4. Значај Православне цркве у Ирској за данас
Много је писано о ирским путујућим мисионарским учењацима (погледајте бестселер: Thomas Cahill, How the Irish Saved Civilization - Како су Ирци спасили цивилизацију). Живахан начин живота усредсређен на заједницу и дубока, широка, аскетски заснована ученост ирских монаха учврстили су веру западноевропских народа, које су пустошили таласи варварских инвазија и аријанство угрожавало. Штавише, ирски монаси су покрстили и паганске освајаче и оне северне и источноевропске земље у којима Јеванђеље никад није пустило корена.
Међутим, за православне хришћане постоје додатне лекције које могу извући из примера ирских светитеља. Ови светитељи су духовно изграђени у монашкој хришћанској култури скоро искључиво заснованој на „једној ствари која је потребна“ и оностраној суштини хришћанског живота. Они су представљали Христово Царство, и ниједно друго. Били су Христови ратници, мотивисани искључиво љубављу према Богу и ближњем, делујући у складу са јасним и чврсто замишљеним скупом вредности и погледом упртим у Небо. Оваква несебична оваплоћења хришћанских врлина утолико су важнија за нас данас који живимо у добу које карактерише одсуство таквих особина. Непоколебива посвећеност ирских монаха привлачила је Духа Светога на њих. А када је дошао, Он не само да је продубио и утврдио њихову већ донету одлуку, већ их је и испунио енергијом и благодаћу да је изврше. То је оно што је данас потребно и за чим се чезне.
Задатак обраћеника у православље на Западу данас у томе је да премости јаз између нашег времена и занемарених и заборављених светитеља Западне Европе, који су били наши духовни преци. Као што је свети Арсеније Кападокијски (†1924) рекао: „Британија ће постати православна тек када поново почне да поштује своје свете“. У овом делу имамо велику срећу што смо имали живи пример једног ко је то радио - светог Јована Максимовића. Као архијереј годинама је службовао у многим земљама, као што су и Француска и Холандија. Једна од првих ствари које је хтео урадити по доласку у неку нову земљу била је да неуморно проучава, поштује и негује култове православних светитеља те земље како би ступио у духовни однос са онима који су делали пре њега и затражио њихову помоћ у својим прозбама да он настави њихово дело. Прослављање и неговање култа локалних православних светитеља сматрао је једном од најважнијих дужности коју би архијереј могао испуњавати за своју паству.
И ми се морамо активно трудити да поштујемо светитеље наших предака и ступамо у духовни однос са њима као што је то чинио свети Јован. Иако не би требало тек да „ценимо“ њихове животе и њихов пример као интелектуалну или естетску вежбу, не треба ни селективно реинтерпретирати њихове примере и начин живота у светлу савремене моде и „духовности“. Својим залагањима треба да трудити да ове свете изнесемо што јасније пред наше умне очи, подсећајући се на чињеницу да су они живи и да су наши пријатељи и духовни ходатаји. Светитељи су, према светом Јустину Поповићу Српском (†1979), наставак Христовог живота на земљи, јер Он долази и обитава у „живом камењу“ (уп. 1. Петр. 2, 5) које чини Његово Тело, Цркву (уп. Еф. 1,22-23). Дакле, част која се одаје светима јесте част која се одаје Христу; и управо одајући почаст Христу, припремамо се да примимо Светог Духа
Нека нам светитељи Ирске буду у срцу и заједно с њима будемо уведени у Царство небеско. Амин.
*Из календара Светог Германа за 2003. (Братство Св. Германа Аљаског, Платина, Калифорнија).
Монах Никодим (Џонс)
(Monk Nicodemus /Jones/)
Са енглеског превео
Протођакон Радомир Б. Ракић
