Храм Христовог Васкрсења у Подгорици, од свог утемељења 1993. године, благословом Нaјсветијих Патријарха православних – константинопољског и васељенског Вартоломеја и српског Павла, постао је мјесто сабрања народа Божјег. На сам дан освећења и полагања камена темељца, 9. августа 1993. године, у престоном граду Подгорици сабрало се више хиљада људи на мјесту градње Храма посвећеног централном догађају вјере хришћанске, Христовом Васкрсењу. Након тог почетног молитвеног догађаја, упоредо са градњом Саборног храма сабирао се народ на Службу Божју колико су то дозвољавали услови градње.
Љета Господњег 1994. догодила се историјска посјета руског Патријарха, блаженопочившег Алексија II, нашој помјесној Цркви Српској. Том приликом је Патријарх московски и све Русије посјетио и богочувану Митрополију црногорско-приморску. По први пут у историји походио је један руски патријарх Црну Гору и служио торжествену саборну Литургију са блаженопочившим Патријархом српским Павлом и домаћином Митрополитом Амфилохијем на темељима Саборног храма, на коју се поново сабрало на хиљаде вјерних људи.
На Васкрс 1996. године на темељима храма који су стремили небесима, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије служио је Свету литургију. Од тада се на Васкрс сваке године на темељима храма, а затим у тек грубо завршеној крипти или у централном дијелу храма, зависно од могућности које су диктирали грађевинско-умјетнички радови, служи Света пасхална Литургија уз учешће многобројног вјерног народа, којег је како је градња храма одмицала сваке године бивало све више.
По утемељењу Саборног храма почиње и прослављање најрадоснијег празника Рождества Христова. Најприје се почињу налагати бадњаци на Бадње вече у ископаној рупи темеља и будуће крипте, а затим по завршетку грубих радова у крипти посвећеној Свима Светима почиње и служење Свете литургије на Божић, а налагање бадњака пред Саборним храмом у току његове градње постаје најмасовније годишње окупљање народа у Подгорици и Црној Гори.
Како се храм уздизао ка небесима, тако су и богослужења у њему постајала све чешћа и све бројнија. Са стварањем услова, завршетком грубих грађевинских радова, а нарочито са украшавањем и привођењем крају радова у крипти Храма, код људи почиње све чешће да се развија жеља да се крсте и да се вјенчају под његовим величанственим сводовима. Тако је до дана освећења Храма у њему крштено 900 душа, а ступило у Свету тајну брака 700 брачних парова.
Са завршетком грађевинских и привођењем крају умјетничких радова у крипти Свих Светих добија се један посебан простор за којим је црквени живот у Подгорици вапио годинама. Крипта, површине око 1000 м2 посвећена Свим Светим, постаје централно мјесто прославе свих значајних догађаја духовног живота Подгорице и Митрополије. Од 2008. године у крипти почињу редовна недељна и празнична богослужења на којима се сабира велики број вјерника, а благословом Високопреосвештеног Митрополита Амфилохија због духовних потреба вјерног народа увећава се и број свештенослужитеља при Саборном храму. На великим празничним службама на Васкрс, Божић, Богојављење и празник Светог Симеона Мироточивог била су честа рукоположења у чин презвитера и ђакона. До дана освећења у Храму Васкрсења било је петнаест презвитерских и ђаконских рукоположења. Догађај од изузетног значаја је епископска хиротонија игумана острошког Јована Пурића, која се догодила 4. јула 2004. године и којом је обновљена древна титула епископа диоклијског. Тога дана је Свету саборну литургију у Храму Васкрсења Христовог служио Патријарх српски Павле уз саслужење Митрополита Амфилохија и још дванаест епископа наше помјесне Цркве, мноштва презвитера и ђакона и неколико хиљада вјерних душа.
Највећи молитвени скуп који се догодио пред Саборним храмом у годинама његове градње је молебан за спас Косова и Метохије одржан фебруара 2008. године. Те су се ноћи православни хришћани из Подгорице окупили пред Храмом Васкрсења да се помоле Господу да се дио срца и душе Српскога рода, Косово и Метохија, не назове туђом земљом. Те молитвене ноћи трг и булевар испред Храма били су мали да приме све оне којима је Косово на срцу.
Осим богослужбених сабрања, у крипти се почињу одржавати и други духовни садржаји: светосавске и друге духовне академије, предавања, концерти духовне музике, дјечји програми, промоције књига, изложбе и др.
Крипта је освећена у Недељу Свих Светих 2013. године. Чином освећења и Светом архијерејском литургијом је началствовао Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије уз саслужење Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија, полошко-кумановског Јоакима, мноштва презвитера и ђакона и препуном криптом народа Божјега.
Духовни живот који се градио заједно са физичком изградњом Храма Васкрсења имао је многобројне плодове.
Братство православне омладине Светог Симеона Мироточивог основано је 1995. године по благослову Митрополита Амфилохија при Саборном храму Васкрсења у Подгорици. Оно је настало по угледу на Народну хришћанску заједницу, у народу познати Богомољачки покрет, којим је између два рата руководио Свети владика Николај Жички и из којег је поникло мноштво монаха и монахиња који су у тешко вријеме после Другог свјетског рата оживјели запустјеле српске манастире. Братство је основано са циљем да помогне свештеницима у обнови литургијског живота, обнови манастира и цркава. За духовника Братства је постављен протојереј–ставрофор Драган Митровић, замјеник старешине Саборног храма Христовог Васкрсења, који је дао изузетне резултате у раду са младим људима. Из његовог духовног рукосада изашли су архимандрити мр Кирило Бојовић, професор Цетињске богословије и први предсједник Братства, и Методије Остојић, игуман Цетињског манастира, мноштво свештеника, монаха и монахиња. Чланови Братства су узели учешћа у многим пословима око обнове манастира у околини Подгорице, на Скадарском језеру и шире, а и у протестима када је деструктивна псевдо–религиозна организација покушавала да отме поједине храмове у власништву Митрополије црногорско-приморске. Сагледавши свеукупни миље у ком се налази омладина, 2004. године. не бјежећи од окружења у којима живи, у строгом центру Подгорице је направила духовну оазу – гостионицу по имену Духовни центар, и за десетак година је у њему организовано на стотине предавања многих епископа, свештеника и професора теологије.
У скромним просторијама поред Храма у току његове градње одвијале су се активности: Братства православне омладине Светог Симеона Мироточивог, вјеронауке за дјецу и омладину, курсеви страних језика, дјечјег хора и хора Светог Марка. При храму је 2010. године отворена и прва Народна кухиња у Црној Гори.
О важности и саборном карактеру Храма Христовог Васкрсења у Подгорици говоре и посјете високих представника Православне васељене, који су по први пут у историји посјетили Црну Гору у вријеме епископског служења на Трону цетињских митрополита Високопреосвећеног кир Амфилохија. Поред првог по части патријарха у Православној Цркви Његове Свесветости Вартоломеја, Патријарха васељенског, који је осветио темеље храма, и Његове Светости блаженопочившег Патријарха московског и сверуског Алексија II у чијој је свештеној пратњи био тадашњи Митрополит смоленски Кирил, садашњи руски патријарх, и други патријарси и архиепископи православни посјетили су Храм Васкрсења у току његове градње.
Блажењејши Папа и Патријарх александријски, који има и титулу Судије васељене, Петар VII, са својом пратњом од три митрополита посјетио је овај храм 4. маја 2002. године. У току посјете сабрао се велики број Подгоричана да узме благослов овога јерарха из древне Александријске Цркве коју је основао Свети апостол и јеванђелист Марко, а која у диптиху помјесних Православних Цркава заузима друго мјесто.
Блажењејши Архиепископ атински и све Јеладе Христодул са својом високом делегацијом од четири митрополита посјетио је храм 11. септембра 2001. године. Том је приликом архиепископ Христодул даровао у име Атинске Архиепископије петнаест милиона драхми за израду иконостаса.
Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Иринеј, неколико мјесеци након избора на трон Светога Саве у току посјете Митрополији црногорско-приморској о Лучиндану 2010. године, посјетио је и Саборни храм у Подгорици. Том је приликом Патријарх Иринеј присуствовао свечаној Духовној академији у препуној крипти Храма, поводом славе Цетињске богословије – празника Светог Петра Цетињског.
Велики број угледних епископа Руске Православне Цркве посјетио је Саборни храм у Подгорици. Блаженопочивши Митрополит волколамски Питирим, затим Предсједник Одјељења спољњих црквених веза Митрополит волколамски Иларион, Архиепископ екатеринбуршки Викентије, Архиепископ краснојарски Антоније, Архиепископ гродњенски и волковиски Артемије из Бјелорусије, Архиепископ мукачевски и ужгородски Теодор из Украјине и други.
Храм Васкрсења подигнут је у подгоричком насељу Момишићи, које је по повељама владара из светородне лозе Немањића било метох манастира Хиландар. Будући да је оснивач манастира Хиландара, Свети Симеон Мироточиви, рођен у данашњој Подгорици, природно је да су током година градње у подгоричком Саборном храму своје молитве узносили светогорски монаси и игумани. Тако је игуман свештене лавре Хиландар на Светој Гори архимандрит Методије посјетио Храм и присуствовао добротворној вечери за изградњу 1. новембра 2010. године. Исте године још један светогорски игуман посјетио је Храм Васкрсења у Подгорици – високопреподобни архимандрит Јелисеј, игуман манастира Симонопетра који се са својим монасима помолио да се храм што прије доврши и да биде на духовну корист града и народа.
Из свега овога можемо закључити да је Саборни храм од тренутка свог утемељења постао испуњење наде и молитава многих православних вјерника и њиховог архипастира који су се свим срцем и душом молили да и овајнарод добије један овакав бисер међу храмовима. Људи су се од првог тренутка почели окупљати на богослужења и временом их је бивало све више и више. Мноштво ходочасника је од почетка изградње до данас походило Саборни храм и многи су, чак и док су још увек трајали груби грађевински радови, остајали опчињени његовом љепотом. Тако је временом, како су већ и уметнички радови полако одмицали, Храм постао и шире познат по својој љепоти и грандиозности и почео привлачити и туристе из страних земаља, који су Храм видјели не само као мјесто богослужења и сабрања вјерног народа већ и као један од споменика културе који се не смије заобићи приликом посјета граду и земљи.
Светигора, бр: 228
