Посланицом поводом 1700 година Миланског едикта и освећења Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, октобра 2013. љета Господњег, Митрополит Амфилохије је поручио да Саборни храм градимо да би био подстицај на обнову правога Духа у нама, на обнову наших светих народних обичаја, нашег свеукупног живљења, што је овај храм и био од почетака градње па до дана данашњег.
“Зидамо овај храм да би нас узводио небесима и уграђивао у вјечни град Јерусалим, да би нас сабирао око Престола Јагњета Божјег, закланог за живот свијета. Да би нас преображавао и претварао у храмове славе Божје, Тројице Свете, Тројединог Бога Љубави, ради чега је човјек и створен. Поред свега овога овај храм, као и сви прави храмови, мјесто је узајамног праштања и мирбожања људи и народа. Кроз њега нам се дарује благодат и мир Господа нашега Исуса Христа, Љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа.”
Основна порука Христовог Васкрсења, па стога и овог храма њему посвећеног, као и свега што се у њему догађа и пјева, јесте управо: „Све опростимо Христовим Васкрсењем…“ и он као такав је позив свима на задобијање слободе која нас је створила и ради које постојимо, на буђење самосазнања да смо сви људи браћа и вјечна сабраћа, одговорни једни за друге и у времену и у вјечности.
“Овај храм је не само мјесто Причешћивања Хљебом живота и васкрсавања истинског заједништва са Богом и међу људима, него и училиште како да дијелимо братски у љубави хљеб наш свагдашњи и добра којим је Бог све људе и народе изобилно обдарио и обдарује”, ријечи у блаженопочившег Митрополита Амфилохија, истинског ктитора Саборног храма Христовог Васкрсења, у чијој крипти је и сам нашао мјесто покоја.
Стога, као и тога дана када је прије десет година освештан храм, следујући дух љубави и заједништва, саберимо се у суботу и недјељу сви заједно и радујмо се и веселимо у дану којег створи Господ.
Добродошли!
* * *
Посланица поводом 1700 година Миланског едикта и освећења Саборног храма у Подгорици
Древни назив данашње Подгорице – Диоклија, Доклеја, из времена Римског и Ромејског царства, који значи „град славе Божије“, такорећи „Божије обиталиште“ – свједочи да је овај град од давнина имао своје храмове. Када су прошла времена незнабоштва, хришћани су га окитили храмовима Бога истинитога, као мјестима богословесног откривања и литургијског „обитавања“ Оца нашег Небеског и Господа Неба и земље који, како каже Св. апостол Павле, иако не станује у рукотвореним храмовима (Дап 17, 23.24), није ни далеко од нас, јер у Њему живимо и крећемо се и јесмо (Дап 17, 27-28), и Њиме се причесно хранимо и оживотворавамо за живот вјечни.
Градови без саборног храма слични су човјеку без срца и душе. Подгорица је дуго била једини европски град који је остао без свог средишњег, саборног и сабирног храма, зато је вапила свим својим бићем за једним таквим храмом који би био собом васкрсење и обнова. Сви ови и многи други порушени храмови старе Дукље, Подгорице и њене околине очекивали су вјековима своју обнову и васкрсење старих и темељ нових „обиталишта славе Божје“. И, ево, наше покољење, у најтежем и духовно најраслабљенијем времену, прихватило се тог највећег и историјског задатка: благословом васељенског, руског и српског патријарха латило се градње Храма Васкрсења Христовог у данашњем подгоричком насељу Момишићи.
Освећујући Храм Васкрсења обиљежавамо 1700-годишњицу едикта Цара Константина о слободи вјере (313–2013), у њему и преко њега васкрсавамо свеукупно хришћанско наслеђе древне Диоклије – Превалитане, потоње Зете – Црне Горе. Несумњиво Црква овдје постоји од апостолских времена. Сачувана су предања да је већ апостол Павле проповиједао Јеванђеље не само у Солуну, Верији, по Македонији, него да је долазио и до Травуније (данашње Херцеговине – пећина код цркве Светих апостола Петра и Павла у Далмацији, манастир Крка).
Сигурно је пак да је његов ученик, апостол Тит допирао до Диоклитије и даље… Благодарећи томе већ од трећег вијека, нарочито од четвртог вијека појавило се више Епископија, међу које посебно мјесто заузимају Диоклијска, Скадарска, Драчка, Рашка, Будванска, Которска, Свачка, Рисанска…
На данашњем Косову била је веома рано, поред древне Сирмијске епископије (Сремска Митрополија), позната и Улпијанска (Липљанска) епископија, а према југу – Скупијска епископија. У данашњем граду Нишу, родном граду Цара Константина, у коме се обиљежава (6. октобра) централна свечаност поводом 1700-годишњице Миланског едикта, такође постоји Епископија управо од времена Цара Константина, као и код Беле Паланке – Ремезијанска епископија (у њој је столовао у четвртом вијеку знаменити црквени писац Свети Никита Ремезијански, састављач чувене пјесме „Тебе Бога хвалим“ – „Te Deum“).
Ових првих вјекова (све до прве половине деветог вијека) главни мисионари и проповиједници Јеванђеља су долазили са Запада, из Рима. Но, када је Цар Константин пренио престоницу Царства у мали градић на Босфору – Визант, назвавши га Константинопољ – Нови Рим, утемељивши у њему ново Хришћанско царство (ослобођено од паганства првог Рима), постајала је све снажнија мисија Цркве Истока и на просторима Диоклије – Зете, Далмације, данашње Албаније, Србије, сјеверне Македоније, Бугарске, Паноније…
Тако се овдје прожимало источно и западно црквено предање, што ће оставити дубоког трага и на наш средњевјековни немањићки период, па све до наших времена.
Не треба изгубити из вида да су првих десет вјекова – вјекови јединствене Цркве Запада и Истока.
Том прожимању нарочито је допринијело оснивање Архиепископије Јустинијане Приме у вријеме цара Јустинијана (6. вијек).
На тим темељима започиње покрштавање, нарочито од времена цара Ираклија (VII вијек) новодосељених племена, особито словенских, првјенствено Срба.
У том погледу пресудну улогу ће одиграти мисија Свете браће Ћирила и Методија у Моравској (друга половина IX вијека) и њихових прогнаних ученика Климента, Наума и других, расијаних до Охрида и шире по балканском простору.
Оно што је њихову мисију учинило незаустављивом и дугорочно плодоносном јесте употреба словенског језика у богослужењу, као и словенског писма (глагољице и ћирилице).
Цариградски патријарх Фотије заиста је с правом назван „равноапостолни“, посебно због тога што је послао солунску браћу Свете Ћирила и Методија као мисионаре у Моравију.
Треба подсјетити да прослављајући 1700-годишњицу Миланског едикта и освећујући Храм Васкрсења, прослављамо такође и 900 стотина година светородне лозе Немањића и рођења њеног родоначелника Стефана Немање – Симеона Мироточивог на Рибници, опомињући се чудесног, од немањићевских времена непрекинутог свештеног трајања самога мјеста, на коме се у славу Христовог Васкрсења уздиже данас овај храм.
Момишићи, некада село у околини Подгорице, названо је по селу Момиши (Момуши) код Призрена у Старој Србији, из кога је у више наврата насељавано и које као једну од метохија славнога Хиландара помињу Преподобни Симеон Мироточиви и Свети Сава у својој задужбинарској Хиландарској повељи. Зато није ниало случајно што су и сами Момишићи постали метохија хиландарска, коју у XIII и XIV вијеку у таквом статусу потврђују Стефан Првовјенчани, Свети краљ Милутин, Свети Стефан Дечански и Милутинов унук, цар Душан Силни.
Велики дио старих Момишића од времена Црнојевића био је у власништву старе свештеничке породице Поповића, за коју предање каже да је нашој светосавској Цркви кроз вјекове дала 70 свештеника, међу њима и двојицу именима нам незнаних Свештеномученика Момишићких и њихових 40 ђака, које овдје у Момишићима, у цркви Св. Ђурђа – Георгија, спалише Турци живе у 1688. г.
Ова црквица обновљена је на Ђурђиц 1995, а немањићко назначење мјеста оваплоћује се данас, о деветстотој годишњици светородне лозе Немањине у Храму Васкрсења Христа Спаса, у коме је један од два бочна параклиса и посвећен Симеону Мироточивоме, а други Св. Јовану Владимиру, Зетском краљу и Мученику.
Зашто, дакле, баш њима двојици?
Ова два древна српска владара су нам на свом мучеништву и подвигу саградили дом и државу, увели нас у вјеру Православну и извели, као зрео хришћански народ, на историјску позорницу, уписали у нас и наше биће наше вјечно опредјељење и Пут којим да ходимо. Обојица су вјековни васкрситељи и објединитељи народне душе и судбине, утемељитељи народне симфонијске државотворности, свједоци – својим животом и дјелом – Васкрслога Христа!
У овом граду, који се у старини звао Рибница, а, у новије вријеме, Подгорица, мада се и у вријеме светородне лозе Немањића користило за зетску област име Диоклитија, а за припадајући јој дио Јадрана – Диоклитијско море, очувани су остаци не тек обичних старохришћанских храмова, него управо оних најзначајнијих, самих престоних храмова епископских сједишта и манастира.
Као очевидан примјер тога служи Богородичина саборна црква у древној Диоклији, у којој је, по предању, овјенчан краљевским и брачним вијенцем са Косаром Св. Јован Владимир, зетски краљ, мученик из XI вијека.
Дивни су и остаци престоног епископског храма на Златици са старохришћанском крстионицом.
Црква Св. Ђорђа под Горицом (X вијек) и данас служи, док је манастир Светог Марка (Дрпе), везан по предању за личност Светог Саве, првог српског архиепископа, порушен (у њему је по предању Свети Сава устоличио првог епископа Зетске епископије 1220. г, премјештеног касније у манастир Св. Архангела на Превлаци; последњу капију су му срушили комунисти 1958. г).
У Рибници је рођен родоначелник светородне лозе Немањића, Стефан Немања, потоњи Преподобни Симеон Мироточиви. Мјесно духовно предање – које је посвједочио велики старац наше Цркве из прве половине XX вијека, из оближњег манастира Дајбабе, Преподобни Симеон Дајбабски – каже да се негдје у горицама старе Рибнице, а данашње Подгорице, испод Дајбабске горе таје часне мошти Светога српског кнеза Бондимира – Будимира који је крштење примио из руку самих Светих Ћирила и Методија.
У њему неки препознају кнеза Мутимира Властимировића, за кога чак и латински извори (Ф. Леонардис) тврде да је крштен руком Ћириловом 857. г.
Остао је познат факт од далекосежног значаја да је у вријеме овог кнеза Мутимира, епископ старохришћанске Рашке епископије одбио налог тадашњег римског папе Јована VIII да се потчини јурисдикцији његове Панонске митрополије (873. г); остао је у канонској заједници и вјерности архиепископу Константинопоља, Новог Рима. То његово опредјељење су наставили Наум и Климент Охридски, и остали ученици Свете Браће Ћирила и Методија. На том ћирило-методијевском опредјељењу и предању и могао је Свети Сава саградити и утемељити самосталну Архиепископију жичку (1219. г), потоњу Пећку Патријаршију.
Овим дјелом у славу Божију ми васкрсавамо старе храмове, а кроз њих и преко њих, обнављамо и своје саборно памћење и спомен на мртве и живе претке, који су сви живи у Богу.
У Храму ће, ако Бог да, између осталог бити обновљена и старохришћанска крстионица са Златице, да би се кроз њу и преко ње Црна Гора вратила Часном Крсту и Светом крштењу, сабрала у једну душу и једно срце, вјером, надом и љубављу Божјом.
Овај величанствени храм са његовим златним крстовима помирења, васкрсења и братске слоге, градили су, уз помоћ Божију, многи људи жедни правде Божије и живота вјечнога, који су у њега узидали макар молитву или каменчић: најмањи прилог пред Богом је велики, само ако се прилаже чиста срца и душе.
Као такав Храм обједињује, како својом архитектуром тако и својим садржајем, како Исток и Запад, тако и свеукупно културно-духовно наслеђе вјековног хришћанског времена ових простора.
Од Храма Христовог Васкрсења у Јерусалиму са Гробом Христовим и Голготом, грађеног у вријеме Цара Константина и Царице Јелене (освештаног 335. године), од Свете Софије Цариградске, Светог Трифуна Которског, римске романике и приморских преслица, до Студенице, Дечана, Храма Христа Спаса у Москви и Светог Саве у Београду нашег времена, кроз јединствену крипту Свих Светих, сличну древним хришћанским катакомбама, кроз његово утемељење на суровим црногорском мегалитима, преображаваним пластичним ткањем, до златних крстова на кубетима и милозвучног трепета вороњежских звона – овај храм представља јединствену синтезу свега тога, прожету духом Васкрсења.
Њиме васкрсавају пред нашим очима и постају опипљиви кроз клесарске записе у камену, споља и изнутра, златом опточене хиљаде догађаја и ликова библијских – старозавјетних и новозавјетних, и оних из двијехиљадугодишње историје Цркве Христове.
Ако је сваки храм по својој природи – живоносни Гроб Христов, а по свом садржају и свједочењу – мјесто Христовог Васкрсења и васкрсења оних који се, попут апостола Томе, дотичу Његових живоносних рана, примајући силу Њега Васкрслога, то овај подгорички храм собом васкрсава сву љепоту древне Дукље, Златице, Мартинићке Градине, Пречисте Крајинске, Михољске Правлаке…
Знаменити Подгорички дискос (чаша) из четвртог вијека, који се чува у Санкт Петербургу, уклесан у зидинама Храма са сјеверне стране, њиме такође васкрсава, као и Часни Константинов крст, постављен између Храма Вазнесења и Храма Васкрсења, и уз њега Златни крст Светог Јована Владимира, постављен на главном кубету Храма.
Овим храмом Подгорица по први пут постаје град, попут других великих свјетских престоница. Без њега je био паланка, насеље без очињег вида, без оријентационог путоказа, без средишта и одредишта.
Храм којим и у коме не само Божанствена Литургија дарује „Хљеб који силази с неба“ и представља „воспоминаније (живо памћење, сјећање) на Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа“, него обнавља саборно памћење на све и сва што се догодило од искона ради нашег спасења и задобијања живота вјечнога, причешћем Хљебом живота. Уз то на њему уклесани гуслар чува и васкрсава вјековно памћење народа, као што и Црногорка са преслицом и колијевком изаткава чистоту народне душе и рађа нова покољења.
Витлејемска пећина кроз коју се улази у Храм, озарена величанственим мозаиком Христовог Васкрсења, својим у камену исклесаним Ћирило-методијевским ликом чува и васкрсава Ћирилово писмо, убијано и прогањано данас више него икада из црногорског умља, писмености и културе.
Зашто је Храм посвећен баш Христовом Васкрсењу? Зато што су свијету нашега времена људи својим клањањем пролазном животу и вриједностима, обоготворили смрт и творевину, замијенивши њима Бога и бесмртно људско достојанство, а ми, градећи Храм Васкрсења, желимо да обасјамо свој живот свјетлошћу бесмртности и вјером у богосмисао човјека и свијета.
Градећи Храм Христовом Васкрсењу, будимо такође у себи вјеру у непобједивост добра, истине и живота. Том градњом рађамо у себи радост живота, ослобађајући се од тугоморе и безнађа времена у коме живимо. Градимо Храм да би он био видљиви знак присуства Васкрслога Христа у нама и међу нама. Квасцем Васкрсења чистимо своју душу од загађености, страсти и заблуда. Обнављамо у себи нашу свету вјеру Православну, Светосавску и Светопетровску „вјеру праву“.
Сијемо по својој души и душама својих потомака сјеме вјечног смисла и вјеру у побједу живота над смрћу, љубави над мржњом, свјетлости над мраком. Градимо га да би нам био подстицај на обнову правога Духа у нама, на обнову наших светих народних обичаја, нашег свеукупног живљења. Зидамо овај храм да би нас узводио небесима и уграђивао у вјечни град Јерусалим, да би нас сабирао око Престола Јагњета Божјег, закланог за живот свијета. Да би нас преображавао и претварао у храмове славе Божје, Тројице Свете, Тројединог Бога Љубави, ради чега је човјек и створен.
Поред свега овога овај храм, као и сви прави храмови, мјесто је узајамног праштања и мирбожања људи и народа. Кроз њега нам се дарује „благодат и мир Господа нашега Исуса Христа, Љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа“.
Нарочито нама у Црној Гори, оптерећеним злим духом крвних освета, братоубилаштва старог и новог, диоба, све дубљих и погубнијих, неопходно је праштање и узајамно помирење.
Јер само се на праштању и помирењу може градити истинска будућност сваког појединца и свих људи заједно.
А основна порука Христовог Васкрсења, па стога и овог храма њему посвећеног, као и свега што се у њему догађа и пјева јесте управо: „Све опростимо Христовим Васкрсењем…“.
Као такав он је позив свима на задобијање слободе која нас је створила и ради које постојимо, на буђење самосазнања да смо сви људи браћа и вјечна сабраћа, одговорни једни за друге и у времену и у вјечности.
На крају, овај храм је не само мјесто Причешћивања Хљебом живота и васкрсавања истинског заједништва са Богом и међу људима, него и училиште како да дијелимо братски у љубави хљеб наш свагдашњи и добра којим је Бог све људе и народе изобилно обдарио и обдарује.
Тако је овај храм позив свима нама на васкрсавање у нама саможртвене љубави, вјере у непобједивост добра, и истинске човјечности, односно богочовјечности као мјере човјековог напредовања и савршенства, то јест безмјерне мјере људског узрастања, у мјеру раста Христа Васкрслога, „који ће доћи да свакоме даде по дјелима његовим, да суди живима и мртвима, чијем Царству неће бити краја“.
„Христос Васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима дарова живот вјечни!“
АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ,
МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ И
ЕГЗАРХ СВЕТОГ ТРОНА ПЕЋКОГ
Часопис Светигора, бр. 229-230
