Свети владика Николај: "Касијана" - Калистрат
Када су клепала на хришћанским црквама објавила вечерњу (јер се под Турцима није смело звонити у звона), а хоџе на џамијама одвикале акшам, старац Калистрат је журио у стару српску цркву. Разблудно шехер Сарајево тек тада се разиграло и развеселило. И тако ће то ићи за очеве до поноћи, а за синове до зоре.
За оца Калистрата све то није значило више него зрикање зрикаваца и букање буљина у ноћи — све то варошко играње и весеље. Он нити је одобравао, нити осуђивао такав начин живота. „Постоје два пута живота, говорио је он, једно је пут светски а друго је монашки. Они који ходе светским путем, нису се заклели да ће тим путем ићи до смрти, а монаси су се заклели ићи прописаним монашким путем до смрти. Отуда светски људи када доживе разочарења на клизавом путу своме, могу се покајати и ступити на бољи пут што води у живот вечни. Монаси пак не могу доживети разочарења нити мењати пут. Они само могу да падну и устану, и опет да падну и устану на истом путу. Тако је он мислио и говорио.
За њега није постојало ни Сарајево, ни Стамбол, нити земаљски Јерусалим, ни свет. Он је носио у себи свој свет, бескрајно удаљен од овога света, и своју музику, нечујну симфонију бестелесних бића. Педесет година он се подвизавао у Милешеву. Јутром и вечером кадио је пред иконама и фрескама светитеља, испосника, мученика и анђела Божијих. И они су му постали приснији него живи људи, с којима је он општио као са сенкама. За њега је била стварност оно што је стајало иза икона и фресака, на овима насликано, а символично и обмамљиво као сенка оно што се у виду меса и крви, замотано у одело, кретало око њега, или улазило или излазило из цркве. Мртве је он сматрао за своје праве пријатеље а живе за погодбене. Но зато је љубав његова према живим људима била неограничена. Све Христа ради и ради онога света. Никад није ушао у олтар док прво није стао пред горостасну фреску Светога Саве и ту се замислио. Шта се замислио? Ето, рекао би он, ти си свети оче, у својој седамнаестој години напустио свој сујетни свет и приљубио се Ономе, који нас је из љубави створио и с љубављу чека наш повратак. А ја тек у двадесет седмој. Ти као кнез а ја као простак. Помози ми, да у небеском свету бар моја глава буде близу твојих ногу.
Међутим, иако је Калистрат од простог занатлијског рода, он никако није био простак. Отац му је био абаџија у Сјеници, а он је свршио богословију и вишу богословску школу у Атини. Говорио је грчки као и српски. У два маха нуђен му је чин архијерејски, али он се захвалио. Утолико више он је био поштован не само у Полимљу него у свој Херцеговини и Босни. Чак су га сматрали и чудотворцем и хришћани и муслимани, јер су се многи болни исцелили и сумашедши вратили памети по његовим молитвама. Епископи су долазили к њему на исповест. Кад га је један епископ упитао: Шта је најважније за једног свештеника? Он је одговорио:
— Најважније је општити прво са Господарем, затим с Господаревим дворским великашима и најзад с Господаревим слугама. Господарем је он називао Христа, Господаревим великашима светитеље, а Господаревим слугама људе у овом свету. Јер, говорио је он, који опште само са Господаревим слугама не обзирући се на Господара, изазивају гнев Господарев.
Старац Калистрат није ни мало марио за Сарајево нити ма који мравињак људски. Он је познавао мраве и без мравињака. Али света послушност према свом архијереју довела га је у Сарајево. Парохијске послове он је вршио са великом ревношћу, и служио не као људима него као Богу. Иако је он духом живео у безоблачним висинама, он је из тих висина лакше проницао у људе и догађаје, лакше разумевао невоље људске и правилније их лечио. Случај са грбавом Јулом није га смућивао, али га је жалостио и бацао у дубока размишљања.
Ко може ући у мисли једног истинског монаха? То нису мисли једног световњака, који као лептир скаче са предмета на предмет, са слике на слику, са једног сећања на друго. Не, нису такве мисли правог монаха. Много су простије. Он не може да мисли ниочем земаљском, а да се не уздигне у небесни свет, те да кроз небесни дурбин погледа на земљу и небесним фењером не осветли људе и догађаје на земљи. Другим речима, он не може да мисли без молитве. Нити може монах да размишља о карактерима људи и збивањима међу људима без уткивања небесног у земаљско, надприродно. Отуда су сва монашка размишљања — молитвена размишљања небесно-земаљска. Такве су мисли биле и мисли милешевског старца монаха.
После дугог размишљања о случају грбаве Јуле, он гласно рече:
— Не, не, ја јој својом моћи не могу помоћи. Најгоре је од свега што је она отпала од вере у Бога, и чак почела цинички да хули на Бога. Треба је прво повратити Богу. Јер ако се не поврати, него као безбожница убије оног несретника, а потом себе, тиме још њега може спасити од пакла а себе утопити у пакао. Ту ја не могу помоћи. Но само Ти, о Свевишњи Боже!
Рекавши ово старац узе Псалтир и поче читати. После сваке катизме — а Псалтир је подељен у двадесет катизми — он би клекнуо и произносио своје молитве искључиво „за рабу Божију грешну Јулијану“ Те су се молитве изливале из самога старчевог срца и квасиле сузама. После прве катизме он је уздигао Богу следећу молитву:
— Господе, велики и страшни, који бијеш и милујеш, да би или бијењем или миловањем спасао људе, спаси грешну рабу Твоју Јулијану. Одагнај од ње Сатану, који јој је помрачио ум на Тебе, којега све анђелске војске благосиљају. Јер не може здрав и бистар ум одрицати ни хулити Тебе, него само помрачен. И велико сунце Твоје покрије се мраком, када месец стане између њега и земље. Тако је мрачни Сатана стао између Тебе и њене душе, и њена се душа обрела у мраку у коме се Ти не видиш. Штедри, милостиви, многомилостиви, дуготрпељиви Господе, смилуј се раби Твојој Јулијани. Просветли јој ум, умири јој срце, озари је Духом Твојим Светим, да би у покајању познала и прославила Тебе јединог истинитог Бога и Спаса нашега...
Такве и сличне молитве уздизао је стари духовник за Јулијану после сваке катизме. А по прочитаном Псалтиру он је прочитао и покајни Канон Пресветој Деви Богородици.
Сарајевски петли из многобројних башти објављивали су зору, када се уморни молитвеник спустио у постељу.
