На празник Светог Јована Златоустог, 26. новембра 2023. године, Његово Преосвештенство Епископ сремски Господин Василије служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Георгија у Лежимиру.
Саслуживали су протојереј-ставрофор мр Јован Милановић, ректор Богословије Светог Арсенија, протојереј-ставрофор проф др Драгомир Сандо, координатор Епархије сремске за верску наставу, протојереј-ставрофор Саво Ракита, архијерејски намесник сремскомитровачки, протојереј Слободан Вујасиновић, архијерејски намесник сремскокарловачки, епархијски ђакон Горан Власац и ђакон Стефан Недић из Сремске Митровице.
Након Свете Литургије, Његово Преосвештенство је одслужио парастос пострадалима у трагичним догађајима из 1943. године и осветио плочу на храму Светог Георгија посвећену Лежимирским мученицима, а након тога је у парохијском дому, трудом домаћина јереја Милоша Марковића, пароха лежимирског, уприличена трпеза љубави.
За време Другог светског рата, тачније, 26. новембра 1943. године и сремачко село Лежимир преживело је тешка страдања од стране SS добровољачке брдске дивизије „Принц Еуген“ (нем. Prinz Eugen), као и усташа из Хрватске које су пратиле ову злогласну јединицу. Кренувши од Сремске Митровице да наплате одмазду за окупаторске војнике које је убио Марко Перичин Камењар, фашисти су упали у фрушкогорско село Лежимир, да казне и уплаше тамошњи народ. На Светог Јована Златоустог, 26. новембра, од самог уласка у село, када се иде из Сремске Митровице (данашње такозване Деонице), немачки тенкови су насумично пуцали на куће које су им нашле на путу, док је пешадија, пратећи тенковску дивизију, терала народ према центру села, где се и сада налази храм Светог великомученика Георгија. Преко 70 кућа је спаљено на Деоницама и околини овог насеља и ту је убијено неколико људи који су били сакривени у својим подрумима и пластовима сена, а међу њима и тринаестогодишњи непокретни дечак Синиша, који је остављен у свом дому, јер га његова породица, у страху и очају, истерана из куће пушкама, није могла повести са собом. Овај несретни дечак је, нажалост, изгорео у свом дому, а кроз тешко страданије земаљско, добио је венац славе и пресвете љубави Бога Живога.
Тог 26. новембра сви мештани су утерани у храм, а у порти се тискало стотинак душа, док су се наоружани окупатори двоумили какву судбину да им намене. Немци и усташе су прво хтели да их заплаше обесивши о липу испред цркве једну партизанку, обучену у народну ношњу, као и убиством још неколико људи, који су страдали на бедемима богомоље. Затим су све заточене људе угурали у цркву и закључали врата. По речима сведока, тада је уследило највеће, најлепше и најбогоугодније свеноћно бденије, које је икада служено по нашим храмовима. Може се само замислити та молитва, прожета страхом и љубављу Бога Живога – вапај душе мушкараца, жена и деце, који су целу ноћ пробдели, на силу сабрани, под окриљем овог храма. У рану зору, 27. новембра 1943. године, донета је одлука да се сви заробљеници стрељају, као и да се погубљење изврши у самој цркви, да се народ не би разбежао.
По сведочењу сада већ покојне бака Маре Живановић, која је славила Светог Алимпија, и читавог живота причала ову страшну причу, међу војницима који су терали народ, нашао се и чавалски Немац који је познавао своју земљакињу, иначе бака Марину мајку. Бака Мара, њен отац и баба са очеве стране, који су живели у трећој кући од цркве, били су отерани заједно са осталим народом, али их је чавалски Немац, који је већ имао чин у немачкој војсци, издвојио из жалосне групе и послао их својим кочијама у село Чавлу, како би их сачувао од одмазде. Попевши се на само брдо, које води ка селу Чавла, покрај православног гробља, они су гледали страдање и чули јауке и крике својих комшија, другова и пријатеља. Крвници су поставили митраљез на врата цркве, почело је пуцање, али обрушавање претхподно миниране богомоље, да би сви мртви и евентуално преживели били прекривени зидинама срушеног торња.
У том страдању, нашла се и једна мала девојчица, која је, иако је била родом из Гругреваца, дошла у Лежимир да се сакрије код својих рођака Лаушевића. Ово дете је, такође, било рањено у пуцњави, али је успело да преживи крвави пир, јер ју је њена бака, сопственим телом, заштитила од метака и обрушавајућег камења звоника, а и била је толико трезвена, да је два дана лежала мирно, све док није чула потпуну тишину и мук. Сама се извукла из рушевине и потом се јавила првим комшијама, који су зацелили њене ране и сачували је. Управо је она на дар лежимирском храму касније приложила чираке, да се стално пале свеће за покој душе њене баке и свих страдалника – Мученика лежимирских. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа сремског Господина Василија, када је обнављана ова светиња и када је подизан нови торањ, на самом уласку у храм изведена је и монументална фреска, 2010. године, коју су мештани назвали: „Страдање Лежимирских мученика“, надајући се да ће се невини страдалници пред престолом Бога Живога молити „за све нас, у све дане живота нашега“.
Извор: Епархија сремска
