У септембарско-октобарском 393. броју "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, објављен је разговор са протопрезвитером-ставрофором др Велибором Џомићем, са којим је разговарао презвитер др Оливер Суботић, главни и одговорни уредник "Православног мисионара".
*Оче Велиборе, као свештенослужитељ Српске Православне Цркве и стручњак из области црквеног и државно-црквено права који је више од две деценије био активан у многим поступцима и процесима када је реч о положају наше Цркве у посткомунистичким правним системима, имали сте више пута прилику да се осведочите у то да је правда спора, али достижна. Који Вам је тријумф правде у том погледу био посебно упечатљив и зашто?
- Древна максима коју сте поменули се, током мог скромног правничког искуства у Српској Православној Цркви, увек потврдила. Највише се, с обзиром да сам дуже од две деценије служио у Митрополији црногорско-приморској, потврдила у Црној Гори за коју није без разлога речено да је „бесудна земља”. Много пута сам се уверио да Његош није без разлога за Црну Гору записао да те црногорске горе „не трпе регуле”. Можда ће многима звучати нестварно, али ми ниједан суштински важан правни поступак пред судовима у Црној Гори нисмо изгубили. Довољно је да поменем само неке од њих правну одбрану Богородичине Цркве на Ћипуру у Цетињу, Цркве Светог Димитрија на Крушевцу у Подгорици, Цркве Свете Тројице на Румији изнад Бара, затим правна одбрана чланова Цркве - а радило се о преко 100 случајева, гоњених свештеника, монаха, монахиња, попадија и свештеничке деце којима није одобраван привремени боравак ради обављања верске службе. Сваки процес је био важан, јер је бивши антицрквени и антисрпски режим у Црној Гори имао намеру да увек изнова помера границе на штету Српске Православне Цркве. И због тога је све то део једне целине. Могу слободно да кажем да се сва неправда новијег датума према нашој Цркви сабрала у одредбама дискриминаторног и антицивилизацијског Закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница који је, силом на срамоту, усвојен 29. децембра 2019. године. А та спора, али достижна правда као одговор на пројављену неправду се сабрала у свецрквеном сведочењу на литијама и победи истине приликом измена и допуна тог Закона против Српске Православне Цркве које су усвојене 29. децембра 2020. године уз велики допринос тадашњег министра правде и људских и мањинских права Владимира Лепосавића и његових сарадника. Ипак, морам да истакнем да неправда коју смо ми претпели у Црној Гори не може да се мери са неправдом и гоњењем које су претрпели наши свештени претходници од 1941. до 1991. године свуда на простору бивше Југославије, а посебно у Црној Гори.
*На овим просторима, Ваше име се повезује са више црквених, а уједно и научних тема. Једна од њих јесте историјско истраживање злочина које су српски и југословенски комунисти починили над епископима, свештеницима, монасима и верницима СПЦ за време и после завршетка Другог светског рата. На ту тему сте објавили неколико књига, које су постале незаобилазан извор података за потоње истраживаче. Тим књигама сте, морамо и то да приметимо, стекли и много непријатеља којима није било у интересу да се истина сазна. У којој мери се данас у широј јавности зна за страдање клирика и верника СПЦ од стране комуниста и шта је остало да се додатно истражи на том пољу?
- Утврђивање историјске истине о страдању епископа, свештеника, монаха, монахиња и страдању епископa, свештеникa, верникa, храмова и манастирa на тим просторима. Први спискови побијених свештеника су сачињени за прво поратно заседање Светог Архијерејског Сабора 1947. године. То је била полазна основа за моја даља истраживања. Дужан сам да кажем да су се тим питањем бавили и други научни делатници из наше Цркве и то се никако не сме и не може прескочити. Књига о страдању Митрополита црногорско-приморског Јоаникија (Липовца) је објављена 1996. године, а после тога су изашла три тома књиге Страдање Српске Цркве од комуниста. Та тема је заинтересовала и друге истраживаче не само из клира него и из научних института, па се може рећи да је тема страдања пуноће Српске Цркве од комуниста у току и после завршетка Другог светског рата у једном делу, премда не и у потпуности, обрађена. Постоје и објективни разлози због чега је то тако, али не бих сада о томе. Та болна тема из наше недавне прошлости још увек није довољно позната нашем народу и на томе треба радити. Посебно забрињава што страдање српског верног народа Божијег није довољно истражено. Нема града, ни варошице без масовне гробнице жртава комунистичког терора. Та места још увек нису ни достојно обележена, а ни имена нису ни приближно пописано. То мора бити обавеза државе макар онолико колико су државни органи у Републици Словенији урадили на 650 локација на којима се налазе масовне гробнице жртава комунистичког терора. У Камничкој Бистрици се налази масовна гробница са око 3000 жртава, а међу њима је и скоро 80 свештеника Митрополије црногорско-приморске. Довољно је за почетак да се обележе и достојно заштите наше масовне гробнице. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је молитвеном, а то значи и историјском сећању на наше Новомученике дао кључни допринос уношењем имена наших Свештеномученика и Новомученика у Диптих Светих.
*Наше дубоке поделе јесу последице братоубилаштва. Стиче се утисак да се у једном делу нашег друштва ништа или скоро ништа није променило по том питању.
- На овом земаљском шару одавно нема ни убијених, а ни оних који су убијали, јер су те војске под земљом, а стиче се утисак да тај обрачун на земљи, ту међу нама, још увек траје и да му се крај не назире ни у 21. веку. Ускоро ће се навршити један век од почет- ка грађанског рата на нашим просторима и надам се да тај догађај нећемо обележити поделама него као јединствен народ који је извукао поуке из братског поклања. У братоубилаштву ништа не вреде рас- праве о томе ко је био прав, а ко крив. Не постоји ни озбиљна расправа потомака убица и убијених, јер уместо разумног дијалога доминира идеолошка острашћеност. Ваљало би да почнемо од поштовања људског права на гроб и памћење које је на нашим просторима укинуто скоро осам деценија. Све жртве од када постоје, осим оних које су побили комунисти, имале су право на гроб и споменик, помен и памћење.
*Широј јавности сте познати и као дугогодишњи челник Правног савета Митрополије црногорско-приморске. Са правним тимом Митрополије сте се налазили на првој линији правне и медијске одбране угрожених права Српске Православне Цркве у Црној Гори од криптокомунистичког (па можда чак у једној мери и проусташког) ауторитарног режима, који се на крају у својој помрачености острвио чак и на светиње Цркве, и тако доживео политички крах. Чини се да је недавним потписивањем Темељног уговора овоземаљска правда за Српску Православну Цркву у Црној Гори постигнута макар у начелу. Како из перспективе садашњег тренутка гледате на минуле догађаје у којима сте и сами доживели бруталан прогон на личном и породичном плану?
- Бог нас је дао да живимо у тешком времену и да се покажемо да ли смо достојни тих светиња и народа Божијег који нам је поверен на духовно старање. Та провера на различите начине траје без прекида и важи за сваког човека, али је посебно видљива у тешким временима. Црна Гора је прошла кроз једно небивало време. Православна вера и српски идентитет на том крвавом камену су кроз историју брањени од агарјана, туђина, завојевача, окупатора. Православна вера и српскиидентитет Црне Горе су нападнути 1941. године, али не само од нацифашиста него и од зла домаћега. У Црној Гори је до крајњих граница пројављена истина да су најтеже и најболније ране од братске руке. На жалост, Црна Гора је са тим поражавајућим ранама је закорачила и у 21. век. Када оно што је остало иза нас сагледамо у односу на распеће наших свештених предака онда видимо да смо ми, ипак, живели у много лакшим околностима. Нас неколико свештеника је од стране идеолошки острашћених припадника бившег режима у Црној Гори било проглашено за „безбедносно интересантна лица која угрожавају националну безбедност Црне Горе”. Радујем се што смо у дуготрајним поступцима пред судом доказали да су у питању неистине, али и злоупотребе. Довољно је да наведем податак да је Управни суд Црне Горе само у мом предмету седам пута пресудио у моју корист, а против Министарства унутрашњих послова које је упорно доносило незаконита решења. „Црногорски модел” се ових дана, на жалост, примењује на Косову и Метохији готово на исти начин.
*Недавно је неколико лево-либералних медија у Србији са нескривеном дозом ироније пренело вест да сте 17. јула ове године у цркви Ружици на Калемегдану служили помен генералу-мученику Драгољубу Михаиловићу. Чини се да у случају вожда Трећег српског устанка правда тек треба да стигне, а истина о том покрету отпора тек да добије статус грађанства у српском друштву. Но, премда се појављује све више историчара који улогу генерала Михаиловића сагледавају реално и неоптерећено, још увек постоји грчевит отпор у делу интелектуалне и политичке елите да се генералу Михаиловићу и краљевској војсци призна неспоран допринос у борби против нацифашизма, допринос који су западни савезници одавно признали. Шта би по Вашем мишљењу била правда у овом домену, поред већ постојеће рехабилитације генерала Михаиловића и Равногорског покрета отпора?
- Недавно је наш највећи живи песник ре- као да би све дошло на своје место када би се лаж забранила на месец дана. Вратио бих се на ту неписану забрану права жртве на гроб, споменик и молитву. Они који јуришају на побијене жртве и не мисле на њих. Оне су њима само средство да се обрачунавају са вековним идентитетом српског народа. Интересантно је да ти људи не признају пресуде наших судова, али итекако признају сваку пресуду Хашког трибунала која је изречена припадницима српског народа. Истина, као и правда, увек побеђују и зато више треба жалити оне који бране истини да дође на своје место него оне који су и после скоро 80 година предмет клевета и неистина. Да није ничега другога до одликовања генерала Михаиловића од америчког председника Харија Трумана и спасених пилота у акцији „Халијард” довољно је паметнима. Треба сведочити истину, а време које долази ће без икакве сумње ствари поставити на своје место. Да се истина не може закључати у идеолошке пашквиле остатака идеолошког отпора упорно сведочи дивна српска омладина која срцем осећа и зна да генерал Драгољуб Михаиловић није био издајник своје земље и свога народа. Ипак, запањен сам тим обрачуном са мртвим човеком који траје од када су га измрцвареног убили и сакрили му гроб до дана данашњега. Никада у нашој историји није било таквог обрачуна са људским костима и гробом. Само је то довољно да се над том истином запитамо макар као људи.
*Очигледно је да је српски народ у последње три деценије изложен огромним неправдама широм Балкана. Да ли Вам се као свештенослужитељу чини да је све то горки плод чињенице да смо као народ својевремено масовно отпали од завета наших праотаца? Нису ли данашње монструозне оптужбе на рачун српског народа духовна последица неправде коју су управо Срби (комунисти) својевремено учинили према Србима (ројалистима) после Другог светског рата? И шта нас као народ спречава да данас, толико деценија после трагичног братоубилачког рата, дођемо до пуне истине, а потом и до свенародног покајања и помирења, тако што ћемо за почетак достојно обележити гробнице оних који су пострадали због другачије идеолошке припадности?
- Наравно, има и наше кривице. Довољно је да се сетимо оног записа Светога Владике Николаја: „Грешили смо и испаштали смо. Увредили смо Господа Бога, кажњени смо. Укаљали смо се сваким неваљалством, опрали смо се крвљу и сузама. Погазили смо све што је прецима било свето, зато смо били погажени. Имали смо школу без вере, политику без поштења, војску без родољубља, државу без Божјег благослова. Отуда нам пропаст и школе, и политике, и војске, и државе. Двадесет година патили смо се да не будемо своји, зато су нас туђинци поклопили својим мраком”. Али, није све ни до нас. Нисмо ми толико грешни да нам се догоди све оно што нам се догодило на Косову и Метохији, на пример, од 1945. до 1990. године. И други имају кривицу! Морамо да имамо у виду да наш народ није добровољно отпао од Бога као што није ни руски народ, а ни други православни народи које је погодила несрећа под називом социјалистичка револуција. То је почетно слово истине о нама у другој половини 20. века. Треба знати велику истину да се живи неће умирити на земљи док се побијени не упокоје под земљом. Можда некима то не значи ништа, али сматрам да је од велике важности да се за почетак обележе места на којима се налазе масовне гробнице наших предака. Важно је да се уради спомен обележје на Старом сајмишту, али су важна и сва друга стратишта. Ових дана сам се згрануо када сам, захваљујући фотографијама Рада Ерца из Краљева, видео да је масовна гробница жртава немачког, бугарског и комунистичког терора у Поповом потоку на Ратарском имању код Краљева претворена у депонију. Са правом се многи питају: да ли жртве братоубилаштва спадају међу оне жртве из културе сећања? Недавно сам, поводом изласка из штампе књиге Пут смрти, казао да ми Срби, као и сваки други народ, имамо право на памћење, али и право на сазнање. Добро је што се све више говори о култури сећања на жртве, али ми данас морамо да развијемо и негујемо културу сазнања о својим жртвама. Све су то наши прадедови, дедови, очеви, кумови, сродници, комшије. Ми, ипак, наше жртве нисмо заборавили, а један од доказа за то је и овај наш разговор. Српском народу је, уз културу сећања, у овом повратку Богу и историјски потврђеним светосавским ду- ховним вредностима, насушно потребна и култура сазнања под којом треба схватити упознавање са сопственом историјском прошлошћу и нашим жртвама.
*У српској јавности сте присутни дуже од три деценије и спадате међу свештенике са изузетно великим искуством у медијима. Како треба да изгледа учешће свештеника у медијима?
- Одговор је једноставан: учешће клирика у медијима увек мора бити у складу са учењем Православне Цркве и уз поштовање црквеног поретка. Незнање никога не оправдава! Уочавам да су нове технологије, а ту пре свега мислим на интернет, и нове медијске платформе на интернету од друштвених мрежа до подкаста постале велики изазов и искушење и за поједине клирике. Свети Архијерејски Синод је пре две године донео одлуку која је обавезујућа за све клирике у нашој помесној Цркви и то треба имати на уму. У свештеничкој служби нема и не може бити „приватних наступа”, „самосталних новинара”, „приватних студија и канала”, „приватних поука, предавања и проповеди”.
*Наше време није најтеже време у историји српског народа, али јесте најсложеније. Пред српским народом је задатак да биолошки опстане и да чистог образа остане, у свету у коме се неправда умножила, а правда је, чини се, спорија него икад. Шта бисте у том погледу као свештенослужитељ и правник поручили, на основу сопственог искуства?
- Ко претрпи до краја тај ће се спасити! Ових дана се по друштвеним мрежама шири изузетна песма „Наши дани” коју је 1910. године написао велики српски песник Владислав Петковић Дис. То није само песма него дијагноза стања у коме смо се тада налазили. У таквим унутрашњим неприликама су се родили и живели они који су 1912. године ослободили Косово и победили у Другом балканском и Првом светском рату. Или, погледајте наше див јунаке са Кошара, Паштрика и других дојучерашњих ратишта. Та деца, готово голобради младићи од 19 и 20 година са својим старешинама су задивили чак и своје противнике и одбранили су границе своје земље. На жалост, они нису учили веронауку у школама, а многи су се тих дана и крштавали и то ми је лично познато. То су била деца тзв. деведесетих година и остали су уписани као јунаци без страха и мане. Много лепога се налази у човеку и са Божијом помоћи то треба да дође до изражаја увек, па и сада.
Разговор је водио презвитер др Оливер Суботић
